субота, 12. април 2014.

"Hoću i ja" Balabanova



Vladimir Kolarić

FANTASTIČNI REALIZAM BALABANOVA: "HOĆU I JA"



 
 
Svoj poslednji film "Hoću i ja" (Я тоже хочу, 2012) sam Aleksej Balabanov određuje kao fantastični realizam, što bi po njegovom (po običaju) lakonskom opisu trebalo da podrazumeva žanr u kom je "sve apsolutno realno", dok je "pripovest fantastična". Producent Balabanovljevih filmova, Sergej Seljanov, s druge strane, film određuje kao "roud muvi", za šta su se uhvatili mnogi manje ili više uspešni komentatori, prepoznajući ga kao "filosofski" ili čak "pravoslavni roud muvi". Ovom poslednjem delimično oponira stav da se radi o parodiji na "Stalkera", pa time valjda i parodiji na sav onaj duhovni bagaž koji obično pripisujemo filmovima Tarkovskog.



Ideje srodne ideji "fantastičnog realizma" nisu nove i naročito su imale dobar prijem u ruskoj umetnosti ili u pokušaju određivanja estetskih i idejnih osobenosti nekih od najznačajnijih ruskih pisaca ili, ništa manje, slikara. Pored nikad prekinute vezanosti najvećih ruskih umetnika za pitanja smisla, ali uvek tretirana u najčvršćoj vezi sa "živim životom", u ovome se vidi i želja da stvarnost kao građa umetničkog dela ne ukida slobodu umetnika, pri čemu umetnost nije pasivno preslikavanje nego preobražavanje sveta i stvarnosti, što kod Dostojevskog, uzmimo, dovodi do ideje raskoraka, borbe, sukoba sa stvarnošću, koji međutim ne predstavlja rušiteljski nego stvaralački odnos. Takođe, kod Dostojevskog ovakvo shvatanje umetničkog realizma i odnosa umetnosti i stvarnosti ima koren i u shvatanju beskrajne složenosti sveta, koja se suprotstavlja utilitarističkoj i naivno realističkoj predrasudi o postojanju "sveta onakvog kakav jeste", odnosno postojanju nekakvog dovršenog i zaokruženog sveta koji se neposredno otvara našim čulima, pa time i umetničkom oblikovanju, shvaćenom kao puko odražavanje. Prema njemu, zadatak umetnosti nije "u slikanju životnih slučajnosti, već opšteg smisla koji se krije u raznovrsnosti životnih pojava".

Traganje za nekakvim "drugačijim" realizmom, pored toga, nije bilo samo pitanje otpora postprosvetiteljskim tendencijama, nego i ozbiljne zapitanosti o mogućnosti umetnosti da svedoči o duhovnim realnostima i duhovnim iskustvima u doba sekularizacije. Stav da se u traganju za duhovnim, transcendentnim ili kako već, nivoom stvarnosti kreće bez raskidanja veze sa predmetno-istorijskom stvarnošću, predstavlja svojevrsnu odbranu umetnosti, čiji cilj ne bi trebalo da bude ilustracija već datih bogoslovskih ili metafizičkih formula, ili pasivna upotreba gotovih simbola, mada svakako ne ni kvazi-subjektivistička proizvoljnost. Dostojevski zbog toga insistira da njegovo duhovno i religijsko traganje kroz umetnost, jeste upravo to, traganje, neprestana borba, rvanje, napetost: umetnost nije poza, umišljenost, sujeta i praznoslovlje, već put, opasan i smrtonosan za sve one koji se usude da njime idu, ne "češanje ušiju" bilo koje vrste, već stvar suočenja sa istinom (ili Istinom) kao sa "tigrom u kavezu". Opredeljenje za, rečima nekih savremenih istoričara umetnosti, "transcendentni realizam" tako podrazumeva potragu za istinom ne polazeći od apstrakcija ili gotovih formula i simbola, nego od vidljivog sveta, bez ukidanja njegove čulno-predmetne datosti, ali i bez njegovog "odsecanja" od celine stvorenog i nestvorenog, od svih svetova u kojima čovek, zajedno sa svim stvorenim, prisustvuje i u kojima učestvuje.

Takvo poetički izbor Balabanova, pored duboke povezanosti sa nasleđem ruske umetnosti i ruske misli, čini razumljivim njegovo opredeljenje za strukturalni princip "roud muvija", koji karakteriše njegov poslednji film, što je sasvim legitiman izgovor za tematizaciju svakog putovanja i svake potrage, pa i onog "velikog" putovanja i "velike" potrage, koju najčešće imenujemo kao duhovnu. I "realizam" i "putovanje-potraga" ovde se poetski markiraju dugim kadrovima u pokretu i naturalnom sirovošću aktera i pejzaža na granici ukidanja fikcionalne uverljivosti.

I ima li ovde parodije "Stalkera"? Naravno da ima. Ali ponovo u smislu vrlo karakterističnom za rusku kulturu i njenu specifičnost u odnosu na evropsku: parodija je ovde pre nego bilo gde izgubila isključivo pežorativno i u odnosu na svoj predmet negativno značenje, i poprimila smisao koji bismo pre odredili kao preispitivanje, preobražavanje, dijalog sa kulturnim nasleđem. A dijalog sa "Stalkerom" je kod Balabanova pre povezan sa uobičajenom recepcijom ovog filma i ovog "kanonizovanog" (pa bezmalo i crkveno kanonizovanog) autora. On kao da pravi "Stalkera" oslobođenog alegorizma i pseudo-spiritualne simbolike, traganje svojih junaka (koji nisu više Pisac i Naučnik, nego bandit, muzikant i kurva) jasnije vezujući za potragu sa spasenjem (ovde "urnebesno" nazvanim "srećom"), a to spasenje za konkretne ličnostne kategorije kakve su pokajanje, smirenje i istrajnost.

"Hoću i ja" je hrabar film, lično hrabar film čoveka suočenog sa smrću, hrabar jer svedoči o najvišem i hrabar jer se suprotstavlja banalizaciji i ideologizaciji religije, konkretno pravoslavnog hrišćanstva, koja nam izmiče i ovo malo tla pod nogama u ovo odsudno doba. Ovim poslednjim Balabanov u savremenom ruskom filmu korespondira još jedino sa drskim-predrskim "Dirigentom" Pavela Lungina, a svim ovim zajedno - gotovo ni sa čim više u savremenoj ruskoj kulturi. Ipak, ovakav "transcendentni" - ili kako god hoćemo - realizam, kao naslednik takvih veličina kakve su slikar Ge ili pisac Ljeskov, svakako ima, i što je još važnije, mora imati budućnost. Jer to je so ruske kulture.



 
 
 

среда, 09. април 2014.

O romanu ZAVODNIK Dejana Ognjanovića



Vladimir Kolarić

O IKONI I ZAVOĐENJU

Slično delima nekih od najznačajnih srpskih pisaca, poput Laze Lazarevića, Bore Stankovića ili Branka Ćopića, Dejan Ognjanović u romanu "Zavodnik" (2014) značajno mesto daje motivu ikone. Time se, a to je jedna od najvažnijih stvari koja se može reći o ovom romanu, Ognjanović ne vezuje, kako bi se očekivalo od jednog "ruralnog horora", isključivo za pagansko nasleđe u folklorno-etnografskom uobličenju, nego pre na onu visoku kulturnu tradiciju koju je najbolje nazvati vizantijskom. I pored pripovedačevog priznanja o nepoznavanju "crkvenih kanona" i problema ikonopisanja, a u tome mu možemo verovati, s obzirom na gomilu od njega izrečenih predrasuda i netačnosti, pitanje ikone ovde simbolički markira najvažnija pitanja ljudskog lika i (ne)preobražene stvari, dakle vaskrsenja. Slikanje preobražene tvari se suštinski razlikuje od slikanja nepreobražene, lišene dejstva božanske blagodati, a ovaj horor, preciznije od mnogih drugih, svedoči o- i slika svet obezličen i obesvećen ovom "lišenošću". Ljudski lik, potencijalna "slika" Božija se tako uobličava prema onom "uzoru", prototipu kojeg je svaki čovek ponaosob, slobodnom voljom, odabrao kao svog "oca", kao onog koga će služiti u ovom svetu i prinositi mu darove. A kakav "otac" - i kakav svet - takvi i darovi, kakav pogled takva i slika. Problem ikone ovde stoga nije problem "pogleda na svet", nego sam problem sveta, koji u ovoj lišenosti može biti viđen samo kao prostor moći (nasilja) i truljenja, zajednica samo kao savez krvi i semena, a istorija samo kao "prejemstvo" ove krvi i semena, koje bez duha postaje "prejemstvo" greha.

A cela priča "Zavodnika" je u tome kako raskinuti ovo prejemstvo, kako izaći iz ove začaranosti "svetom", zapravo grehom, smrti i đavolom, i kako prihvatiti svoju punu ljusku odgovornost, van svih obmana, samoobmana i zaludnih snova. Naš racionalistički i skeptički individualizam nam u tome ne može i neće pomoći, i to je još jedan momenat koji ovaj horor ukotvljuje u "vizantijsku" tradiciju, u njene spoznaje, intuicije i senzibilitete, u njen krik ka izbavljenu i preobraženju sveta, u njen krik za istinom, istinom ličnom a ne istinom autoriteta, istinom živom, za žive i od živih. Ovo je "dekadentni" roman jedne potencijalno velike kulture, jedne tradicije koja bi mogla da spase svet, da je ne napuštaju i njeni najbolji sinovi. A naš izbor "oca" je zapravo naše slobodno opredeljenje za svoj sopstveni ljudski lik ili protiv njega. Naš izbor "oca" je slikanje naše sopstvene ikone. Naša slabost, naša usamljenost, naš strah i naša zatvorenost, sve to otvara vrata onim silama o kojima ne bismo ništa da znamo, od kojih okrećemo oči da bi ih, ustvari, još jasnije videli.

Roman "Zavodnik" nam, svesno i nesvesno, voljno i nevoljno, otkriva šta nas i "ko" nas to zapravo "zavodi", i tera nas da osluškujemo našu sopstvenu krv jednako barem koliko i naše misli, da tražimo ono što smo već zaboravili da smo uopšte izgubili, a zapravo same sebe. Sve moguće mane i vrline ovog romana kao literarnog dela (p)ostaju nebitne zbog kontekta koji on priziva i u koji nas, makar nesvesno i nevoljno poziva, zbog ličnog glasa koji nam se obraća, sviđalo nam se ili ne ono što nam govori i kako nam govori. Jer u "glasu" (govoru) je logos a u ličnosti je sloboda, i šta nam više treba? To su osnove na kojima treba da stvaramo zajednicu koju ovaj roman, svojom "ideologijom", "imidžom" (dakle, "slikom") i samim svojim postojanjem ovde i sada, prividno negira. Ali tu je budućnost i tu smo mi, i ništa nas ne može uplašiti. Ova knjiga će u budućnosti i u "nama" dobiti svoje pravo mesto, ili je neće biti. A budućnosti će biti, a biće i "nas", u to ne možemo sumnjati. Kako bismo?