петак, 25. децембар 2015.

Ksenija Dragunska i Dmitrij Nikolajev na Radio Beogradu!

Najbolja drama najbolje ruske spisateljice u režiji značajnog ruskog reditelja, specijalno za Dramski program Radio Beograda!

ДРАМА (Трећи програм – 23.10), субота 26. 12. 2015.
 
 
Ксенија Драгунска “ЗАГУШЕЊЕ” (премијера) 
 
 
Кратак садржај: Радио-адаптација позоришног комада савремене руске списатељице Ксеније Драгунске „Загушење”, у којој се кроз сукоб представника некадашње совјетске и актуелне транзиционе елите прате промене у савременом руском друштву. Прича о пензионисаној учитељици, из породице совјетског академика, која при сусрету са представником нове елите доживљава понижење, отвара актуелна питања социјалне правде, еутаназије, еугенике, ријалити културе и изградње „новог човека”.
 
Улоге тумаче: Горица Поповић, Димитрије Аранђеловић, Бранка Пујић, Радослав Миленковић, Сања Радишић и Лазар Јованов
Превод: Олга Маринковић
Лектор: Наташа Шуљагић
Музички сарадник: Драган Митрић
Тон-мајстор: Зоран Узелац
Режија: Дмитриј Николајев
Уредник серије: Оливера Коларић

четвртак, 24. децембар 2015.

Film RELIGIJE, NACIONALIZAM I KULTURA SEĆANJA (Nikola Knežević, 2015)


Vladimir Kolarić

 

MIR, BRATE, MIR

 

Prvi deo najavljenog dokumentarnog serijala „Religije, nacionalizam i kultura sećanja“ u režiji teologa i politikologa Nikole Kneževića, produkciji Centra za istraživanje religije, politike i društva i pod pokroviteljstvom Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED), problem odnosa religije i politike na prostorima bivše Jugoslavije sagledava kao problem odnosa verskih zajednica prema procesu aktiviranja i porasta etničkih nacionalizama, a koji je označen kao glavni uzrok krvavog raspada zajedničke države.

Sintagma „kultura sećanja“ sugeriše da se je u ovom filmu naglasak stavljen na problem identiteta, a posebno problem formiranja konfliktnog identiteta, odnosno onog koji se u nedostatku samoodređenja (kriterijuma tog samoodređenja) određuje isključivo naspram „Drugog“, i to ne na njegovom prihvatanju, nego isključivanju. „Drugi“ time postaje apstrakcija, a proces konstruisanja sopstvenog identiteta metafizička operacija koja „sopstvenu poziciju“ ne zasniva na odnosu, nego na datosti.

U Kneževićevom filmu ratovi na prostorima bivše Jugoslavije se sasvim trezveno ne sagledavaju kao verski, ali sa značajnim ulogom religijskih ideologija, zajednica i elita u formiranju zatvorenih (konfliktnih) identiteta koji su i doveli do sukoba. Tendencija da se religije i verske zajednice sagledaju kao izmanipulisane u cilju mobilizacije od strane nacionalnih/nacionalističkih elita i legitimizacije nacionalnih/nacionalističkih ideologija, nadopunjena je i ukazivanjem na nemoć samih religija, odnosno religijskih institucionalnih elita i verskih zajednica da formiraju sopstveni jezik kojim bi uspostavile odnos prema promenjenoj post-komunističkoj, ali i postmodernoj društveno-političkoj i kulturno-istorijskoj stvarnosti, pa stoga preuzimaju jezik nacionalnih/nacionalističkih elita i njihovih ideoloških koncepata. To implicitno ukazuje i na problem krize religijskih praksi, za koji ne može biti okrivljana samo komunistička ideološka represija i birokratski aparat, već bi ga trebalo sagledati kako u sinhronoj tako i u dijahronoj perspektivi.

Kneževićevim filmom dominira glas naratora sa interpretativnom i komentatorskom, a tek u drugom planu informativnom funkcijom, potcrtan za ovakvu poetiku očekivanom „dramatičnom“ muzičkom podlogom, uz upotrebu dokumentarnog auditivnog i vizuelnog, ili audio-vizuelnog materijala, te iskazima eksperata i svedoka. Tek sa uvidom u planirane nastavke mogla bi se pravilno oceniti poetička i značenjska konzistentnost celog projekta i eventualno prevazići utisak o nedovoljnoj motivisanosti uključivanja svedoka ratnih razaranja u strukturu filma, a čiji iskazi nisu u direktnoj vezi sa temom. Takođe, komunikacijski domet filma bi bio pojačan adekvatnijim izborom i upotrebom naratorskog glasa, kao i nešto konzistentnijim kombinovanjem naratorskih pasaža i audio-vizualnih materijala.

Film „Religije, nacionalizam i kultura sećanja“ nema ambiciju da ponudi originalnu interpretaciju događanja na prostorima bivše Jugoslavije u pozno i post-komunističkom razdoblju, i njegova pozicija se u ideološkom smislu može opisati kao pozicija savremenog (zapadnog) mejnstrima, koji se sve više i sve češće dovodi u pitanje. Ipak, u osnovi, pozicija ovog filma je dijaloška, i u njoj se ideološke premise ne pretpostavljaju želji za istraživanjem istine i istinskoj brizi za čoveka. Autor ovog filma, kao pre svega verujući čovek, ali i sposoban naučnik, uz ukazivanje na sve ono na šta se istine radi mora ukazati, i uz jasno odabranu i pošteno argumentovanu ideološku poziciju, nastoji iznad svega da ispita mogućnosti i doprinese aktualizaciji mirovnih potencijala religija prisutnih na ovom tlu. Dovoljno trezven i obrazovan da ne veruje u mogućnost bilo koje religije da uspostavi raj na zemlji, on ipak smatra da bi religije morale, i da mogu, pre svega u liku samih verujućih pojedinaca ali i organizacija, a oslonjene na sopstveno učenje i iskustvo, da realno i aktivno doprinesu društvima i pojedincima ovde i sada, u savremenom istorijskom trenutku, ma kakav on bio, i sa ma kakve ga pozicije mi interpretirali. Nemoć zapravo nikada nije bio izbor najboljih među nama, pa ne bi trebalo da bude ni izbor nas ostalih, ma kako mi, pojedinačno i kolektivno (prihvatanjem određenih kolektivnih identiteta), gledali na sebe i na druge, na svet i sopstvenu ulogu u njemu.

 

 

 

уторак, 15. децембар 2015.

MARGO REJMER : Bukurešt - prašina i krv


Vladimir Kolarić

 

MALO ORIJENT, MALO LUDILO

 

Jalove rasprave o tome čemu pisanje u ova oskudna vremena, najsmislenije se prekraćuju samim pisanjem. Izgleda da je naš problem sa pisanjem, i umetnošću uopšte, sa njegovom svrhom, smislom i „mogućnošću“, zapravo naš problem sa svetom, odnosno sa određenjem onoga što bi bio „predmet“ pisanja. Svojom pozicijom u odnosu na taj „predmet“ i „udaljenošću“ od njega svaki pisac ocrtava i definiše horizinte svog pisanja, kao konačne „tačke pogleda“ kojima se definiše kako šta je za pisca taj svet, tako i šta bi on sa tim svetom, ako bi uopšte nešto.

Nefikcionalna, romansirano-reportažna proza poljske autorke Margo Rejmer „Bukurešt: prašina i krv“ (Levo krilo, Beograd, 2015, prevod Mila Gavrilović) zaista ima karakter spisateljskog odmeravanja sa svetom, oprobavanja sveta pisanjem, one potrage za „predmetom“ i horizontima kojoj pisac traga za svojim kako spisateljskim tako i ličnim identitetom. Iako svoju posmatračku i elaboracijsku poziciju konstruiše pre kao „evropsku“ nego kao poljsku, primarni identitet autorskog glasa u ovoj prozi je subjektivni, čak – reći ćemo – lični. Proza nema karakter puke opservacije, te se subjektivnost ne svodi na pozitivističko-empiričku apstrakciju, već u svoj poetički korpus uključuje i literarno i medijski posredovane sadržaje, svedočenja, istorijske i mitopoetičke naracije. U tom smislu, ova knjiga može biti smatrana reprezentativnim primerom „litarature svedočenja“, kao jednog od imena za nefikcionalnu umetničku književnost koja počiva na polaritetu između činjenica (dokumentarnosti, faction) i fikcije. Ovde ulogu fikcije, odnosno poetsko-estetskog preoblikovanja dokumentarne građe, igra najpre pomenuta subjektivnost, kao i narativizacija, sa naglašenom dijahronom slojevitošću.

Za „zapadnjaka“ ono što konstruiše kao „Istok“ može imati ulogu plena i odmora ratniku. Za pisca koji sebe kontruiše kao zapadnjaka ovakav istok ulogu plena igra čulnošću, a odmora ratnika makar i nevoljnim otklonom u odnosu na paradigmu „totalitarnog i kapitalističkog velegrada“, kao fantazme „Zapada“ u očima njegovih kritičara. I tu se negde krije i ono što je najveća vrednost proze Margo Rejmer, a koja se tiče tradicije najdubljih pokušaja da se odredi i imenuje ta nikada jasno odrediva „razlika“ evropskog istoka i evropskog zapada, kao razlika između dva jednako neodređena i neodrediva kulturno-civilizacijska entiteta. A ona se tiče ne toliko odnosa prema životu, nego prema telu, telesnosti i smrti, odnosno doživljaja i iskustva života koji telo, telesnost i smrt ne isključuju, koji je bez tela, telesnosti i smrti nezamisliv i neodrživ. To je ta istovremena privlačnost i odbojnost Bukurešta, njegova lepota i ružnoća, njegova "prašina i krv", uzrok one „čežnje“ koja motiviše već i samo pisanje.

Margo Rejmer se u osnovi vešto nosi sa ograničenjima sopstvene spisateljke i identitetske pozicije i iskušenju „projektno-fondovskog“ i time ideološkog pogledu na „jugoistočnu Evropu“ i „Balkan“, suprotstavlja pogled pisca, čuvajući koliko dostojanstvo i integritet „predmeta“, toliko i čitaoca, ali i što je najvažnije, sebe same, sopstvene stvaralačke ličnosti.

 

 

уторак, 08. децембар 2015.

ALDŽERNON BLEKVUD : VRBE


Vladimir Kolarić

 

SA SILAMA NEMERLJIVIM


 

Naravno, čak i srpski vrapci znaju da onovremeni raspad metafizike nije značio njen nestanak, već njeno umnožavanje, kao što svaki komad razbijenog stakla sebe i dalje vidi kao celinu – jer isto je sunce koje mu daje odsjaj, zar ne? Tako je u naša doba metafizika našla uporište u klasi, rasi/naciji i tržištu,  a šta nas dalje čeka, to ćemo tek da vidimo.

Ipak, mnogi su se tokom ta poslednja dva veka, uzmimo, opirali lažnom jedinstvu/celovitosti i još lažnijoj utešnosti metafizike, tragajući za iskustvom transcendencije i samim tim za čovekom, koga čovekom i čini upravo to iskustvo trancendencije. U praksi se, pak, naročito kada je umetnost bila u pitanju, pre zapravo tragalo za iskustvom realnosti, ispred koje je ta podla (puj, daleko bilo!) metafizika razastrla zavesu pojma.

Aldžernon Blekvud (1869-1951) je, kako to ekspertski objašnjava Dejan Ognjanović u pogovoru srpskom izdanju njegovih pripovedaka („Vrbe“, Orfelin izdavaštvo, Novi Sad, 2015, prevod Sava Kuzmanović), svoju poetiku temeljio na ambivalenciji „između strave i strahopoštovanja“, odnosno iskustvu uzvišenog, sublimnog, kao „ambivalentnom osećanju čoveka pred silama koje ga prevazilaze, i čija ogromnost i moć podsećaju na sopstvenu smrtnost i ograničenost“.

Čovekov doživljaj prisustva „Drugog“, kao sile koja ga ontološki prevazilazi, u vremenima pre sekularističke opustošenosti poznat kao „strah Božiji“, a kasnije zamenjen mešavinom straha i (nemoćnog) divljenja pred bezmerjem materijalnog kosmosa, kod ovog britanskog pisca posredovan je prirodom. Priroda ovde kao da nije toliko reprezent ljudske (i svetske) palosti ili (za čoveka) uznemirujuće animalnosti, koliko je „podsećanje“ na izgubljenu celovitost čoveka i sveta, na žuđenu i tajnovitu celinu stvarnosti. Suočavajući čoveka sa svešću o njegovoj radikalnoj pojedinačnosti i time i sa istinom postojanja, priroda je medijum one strave koja najdublje izbezumljuje na sopstvenu pojedinačnost nespremnog, a od transcendencije izolovanog (modernog?) čoveka. Strah od prirode je strah od nestanka obezličenjem i rastelovljenja utapanjem pojedničanosti sopstvenog tela i telesnog postojanja u cirkularnost prirodnih procesa. Želja da se „silama nemerljivim“ prida kakva-takva konkretnost i lik (ikonička želja!) za (ovakvog) čoveka rezultira tek umnožavanjem čudovišta, od kojih je svako neuhvatljivije i bezličnije od drugoga, u čemu i jeste najveća istina ovih i ovakvih umetničkih svetova. Pored „prostornih“, Blekvud ispituje i „vremenske“ dubine stvarnosti, u čemu se, u pripovetci „Silazak u Egipat“ gotovo sasvim doktrinarno poziva na Gurdžijeva.

Više od pitanja materije, Blekvudove osnovne intencije se kreću ka pitanjima svesti, odnosno pitanju odnosa čoveka prema celini sveta i stvarnosti koja ga okružuje, a koje usvaja kao sopstveni svet i sopstvenu stvarnost. Od prirode i „kriterijuma“ ovog odnosa upravo i zavisi da li će ovo usvajanje odigravati kao strava ili kao strahopoštovanje, kao divljenje – a najzad i možda – i kao radost i ljubav. U tome i jeste smisao svog ovog našeg već više nego dvovekovnog rvanja sa ostacima metafizike, i svega onoga što vidimo, i što su nas učili da vidimo, kao usud modernog čoveka. Ponekad nam se čini – i svega onoga što jesmo. A što možda baš i ne bi morali da budemo.

 

субота, 05. децембар 2015.

R. L. Stivenson: OBALA FALESE


Vladimir Kolarić

 

TUŽNI TROPI
 
 

 

„Falesa bi mogla da bude raj mornara, ako takvog mesta uopšte ima, a šteta bi bilo da ga nema!“ Falesa je egzotika, san onih koji putuju, a mornar je belac, ali ne potpuno ni belac, nego belac u tranziciji. Egzotika je drugačiji susret sa svetom. Belci i oni koji to nisu jedni za druge su kao deca, od kojih svako veruje samo svojim pričama. Biti belac ni za njega samog ni za druge nije više toliko pitanje ni boje kože ni kulture-civilizacije, nego moći. Ali, kao što rekosmo, mornar je i u tom pogledu belac u tranziciji.

U „Obali Falese“ Roberta Luisa Stivensona (LOM, Beograd, 2009, prevod Flavio Rigonat) taj drugačiji susret je propraćen drugačijim jezikom, i nekim drugačijim etosom, i drugačijom religioznošću koja je pre proizvod egzistencijalne nužnosti nego sinkretizma. Jer mi bismo kad i gde god da idemo, da činimo šta nam je volja i da svuda važe naši zakoni; ali život nas demantuje, svet postavlja zid, koji ne možemo preskočiti ni zanemariti – ipak, moramo nešto sa tim zidom.

Najpre, ne smemo pristati na obmanu, na lažne prikaze, mada smo već samim ulaskom u prostor egzotizma već napola spremni na odustajanje od svega što jesmo, da bismo navodno saznali ko smo zapravo. Egzotizam je bekstvo, a kad smo već napravili takav izbor, da li smo uopšte spremni na nešto što ne bi bila (samo)obmana? Ipak, svest o sopstvenoj telesnosti i pojedinačnosti, o sebi kao „ja“, poslednja je brana pred potpunim posustajanjem pred magijom, pred kovitlacom raščovečenja i rastelovljenja. Egzotizam je stoga jeftina zamena za ekstatiku, a kada mu se potpuno predamo kao da može da nas spase još samo puška u jednoj a sveta knjiga u drugoj ruci. A to je žalostan ishod. Viltšira, junaka Stivensonove „Falese“ iznad svega spasava ljubav – Uma je za njega ipak osoba, ona kojoj nešto duguje i koja ima ime, a ne egzotizam, ne fantazma. Viltšira makar nakratko spasava konkretnost, a ne apstrakcija ostrvske magije ili globalnog tržišta, tada u cvetajućem usponu.

Istok i Zapad, Sever i Jug – to je metafizika i magija, i uvek je bilo. Ja i ti, i ono nešto (onaj-Onaj) između nas, to je oduvek bila jedina prava stvarnost, istinita realnost, ono sa čim u dodiru i susretu uopšte i živimo.