недеља, 27. новембар 2016.

VLADIMIR KOLARIĆ: Bibliografija prevoda


1. Oleg Kovalov: „Zvezda pod stepom: Amerika u ogledalu sovjetskog filma“. Ruski almanah, broj 11, 2006, izdavač Književno društvo Pismo, 161-171. ISSN 0354-2122. Prevod s ruskog (esej).


2. G. Kozincev, G. Križicki, L. Trauberg, S. Jutkevič: „Ekscentrizam“. Ruski almanah, broj 13, 2008, izdavač Književno društvo Pismo, str 143-152.  ISSN 0354-2122. Prevod s ruskog (građa – manifest).


3. Stanislav Hatuncev: „Krajišnici“. Ruski almanah, broj 17, 2012, izdavač Književno društvo Pismo, str. 259-263 . ISSN 0354-2122. Prevod s ruskog (esej).

 
4. Aleksej Mokrousov: „Klasik i patina“. Ruski almanah, broj 17, 2012, izdavač Književno društvo Pismo, str. 267-269. ISSN 0354-2122. Prevod s ruskog (esej).

 
5. G. Kozincev, G. Križicki, L. Trauberg, S. Jutkevič: „Ekscentrizam (1920)“. Mediantrop, elektronski časopis za medije i kulturu, broj 1, decembar 2012. Centar za medije Ranko Munitić, Beograd, http://www.mediantrop.rankomunitic.com/index.php/prvi-broj/11-ekscentrizam. Prevod s ruskog (građa – manifest).


6. Maksim Kantor: „Članci“. Ruski almanah, broj 18, 2013, izdavač Književno društvo Pismo, str. 92-99. ISSN 0354-2122. Prevod s ruskog (eseji).

 
7. Modest Kolerov: „Politička klasa protiv države: sto godina zbornika Razmeđa“. Ruski almanah, broj 18, 2013, izdavač Književno društvo Pismo, str. 100-102. ISSN 0354-2122. Prevod s ruskog (esej).

 
8. Aleksej Mokrousov: „Arhivi i zmajevi“. Ruski almanah, broj 19, 2014, izdavač Književno društvo Pismo, str. 224-231. ISSN 0354-2122. Prevod s ruskog (esej).

 
9. Jurij Nečiporenko: „Lomonosov, carski pomoćnik“, 2014, izdavač Književni klub Brčko, Brčko distrikt, Bosna i Hercegovina. ISBN 978-9958-644-37-5. Prevod s ruskog (roman).

 
10. Ana Rezničenko: „Oprobavajući se u žanru putopisnih beleški: Srbija“. Ruski almanah, broj 20, 2015, izdavač Književno društvo Pismo, str. 244-246. ISSN 0354-2122. Prevod s ruskog (esej).

 
11. Pantelejmon Komarov: „Tri pesme“. Hyperborea, maj 2016. http://hiperboreja.blogspot.rs/2016/05/tri-pesme-pantelejmon-komarov.html. Prevod s ruskog (poezija).

 
12. Tihon Sinicin: „Poezija“. Hyperborea, jun 2016. http://hiperboreja.blogspot.rs/2016/06/poezija-tihon-sinicin.html. Prevod s ruskog (poezija).


13. Jelena Bujevič: „Pesme“. Hyperborea, avgust 2016. http://hiperboreja.blogspot.rs/2016/08/pesme-jelena-bujevic.html. Prevod s ruskog (poezija).


14. Tatjana Piskarjova: „Poezija“. Hyperborea, septembar 2016. http://hiperboreja.blogspot.rs/2016/09/poezija-tatjana-piskarjova.html. Prevod s ruskog (poezija).

 
15. Amarsana Ulzitujev: „Bodhisatva Genadij iz Pskovo-pečerskog manastira“. Hyperborea, septembar 2016. http://hiperboreja.blogspot.rs/2016/09/poezija-amarsana-ulzitujev.html . Prevod s ruskog (poezija).

 
16. Georgij Grebenščikov: „Na Irtišu“. Ruski almanah, broj 21, 2016, izdavač Književno društvo Pismo, str. 69-75. ISSN 0354-2122. Prevod s ruskog (pripovetka).


17. Aleksandar Sekacki: „Proletarijat i smrt“. Ruski almanah, broj 21, 2016, izdavač Književno društvo Pismo, str. 116-124. ISSN 0354-2122. Prevod s ruskog (esej).

 
18. Žanar Kusainova: „Zapisi“. Hyperborea, oktobar 2016. http://hiperboreja.blogspot.rs/2016/10/zapisi-zanar-kusainova.html. Prevod s ruskog (poezija, proza).


19. „Četiri ruska pesnika“ (Pantelejmon Komarov, Tihon Sinicin, Jelena Bujevič, Tatjana Piskarjova). Riječ, br. 3-4, 2016, izdavač Književni klub Brčko, Brčko distrikt (Bosna i Hercegovina), str. 433-439. ISSN 1840-2534. Prevod s ruskog (poezija),

субота, 26. новембар 2016.

ЈАЛМАР СЕДЕРБЕРГ : ДОКТОР ГЛАС


Владимир Коларић

„Не, ја сам створена да будем гажена“

 


За његове критичаре патријархат није само један цивилизацијски и културно дубоко укорењен систем моћи и насиља, односно пракса насиља утемељена на моћи као доминацији и контроли, већ сама структура тог система, дубинска структура скривена испод културно-цивилизацијских наслага, толико дубоко да представља можда крајњи домен подложан „нормализацији“ историјски и културно развијаних идеолошких конструката.

Изванредан роман шведског писца Јалмара Седерберга, написан 1905. године „Доктор Глас“ (Агора, Нови Сад, 2016; превод Доријан Хајду) на изузетно прецизан начин разоткрива патријархат управо као ту „дубинску структуру“ људских односа, али као и једну врсту дискурса и језика, и то извотопереног језика, која људе не усмерава толико перформативним фукцијама „наредбе“ и „наговора“, већ једном врстом „појмовне збрке“, која је способна да једно здраво људско биће избезуми до те мере да изговори - „Не, ја сам створена да будем гажена“. И да жали за тим што је онда, као девојка, избегла силовање, јер би се тако, у складу са конвенцијама тог и таквог поретка, можда и удала за силоватеља, који би свакако био бољи муж од овог - пастора - сада.

А најгоре, тај пастор није чак ни лицемер, он Исусом и грехом млати по вољи, где стигне, јер сматра да је то сасвим легитимно оружје у једном поретку моћи у ком он заузима, макар у локалним оквирима, сасвим солидно место. И да је тај његов Исус подједнако добро оружје као и било које друго, а он је ионако само слуга тог и таквог Исуса, па греха и одговорности у њему нема.

И наравно, у палом свету нема довољно љубави, нема је у мери која би одредила и мотивисала све наше, па и најмање, односе и пориве, и зато је све то тако тешко. Јер кад би „све било пуно љубави“, само од себе, без наше одговорности, без избора... Али, тога нема.

Зато се држимо готових односа као апсолута, а када нам постану неиздрживи наседамо на лажљиве говоре усмерене против других људских бића, посежемо за рушењем, насиљем, самодеструкцијом, само да би нашли било какав, па и најмањи, смисао, или што је још горе, своју улогу у том и таквом свету, јер свако мора имати неку улогу. Да не буде само да смо постојали, него да смо и живели, а како ће ико знати, па и ми сами, да смо живели, ако немамо управо то - улогу?

„Човек жели да буде вољен, у недостатку тога жели да му се диве, у недостатку тога да га се плаше, у недостатку тога да га се гнушају и да га презиру. Жали да код људи изазове некакво осећање. Душа се грози празнине и жели контакт по сваку цену.“

А тај патријархат, ако и када његова критика није само још један од идеолошких конструката, могао би да буде једно од имена за сам овај пали свет, „свет овај“ за који нам се, у нашем цивилизацијском и људском поразу, чини да нема а можда никада није ни било нити ће бити лека.

Наравно да лек није ни убиство, ни самоубиство, ни самонагација, самогашење било које врсте; нико се за то не залаже, а ако се и залаже, на речима, то онда нису ни речи, већ само крик очаја. А шта онда јесте, ако нешто уопште јесте  и може да буде лек? Јер доктор Глас, који би да је „сам себи закон“ и извршава убиство како би „ослободио жену“, је само фикција, и зато није овај роман нихилизам, већ оно на шта указује и против чега се бори. Али где је ту уметност, и шта је уметност (у) свему томе, а да при томе остане уметност?

„У младости сам често размишљао“, говори о себи и за себе доктор Глас, „благо онима који су били тамо, који су учествовали. Који су нешто могли да дају, а не само да узимају. Тако је самотно ходати са јаловом душом. (...) Песник  нисам могао постати. (...) познајем неколико писаца и уметника. (...) Они су само очи и уши и руке. (...) Песници, јесу ли они заиста законодавци времена? Бог ће га знати. Ипак, чини ми се да тешко да тако делују. Пре мислим да су они инструмент по коме време свира. (...) А шта сам ја? Чак ни толико. Немам сопствених очију. (...) Чини ми се да сам и сам сенка која је желела да постане човек.“

А цинични пријатељ му, у духу древне идеологије надчовека, одговара: „Постоје три врсте људи - мислиоци, пискарала и стока. У пискарала, истина, потајно убрајам већину оних који се називају мислиоцима и песницима, док већина пискарала спада у стоку. Посао мислиоца је да нађе истину. (...) (Али) истина је попут сунца: њена вредност зависи искључиво од праве удаљености од нас. Ако би мислиоцима било пуштено на вољу, они би нам планету усмерили право на сунце и све нас спржили. Не чуди што њихово делање повремено стоку уплаши толико да повиче: угасите синце, до ђавола! Ми пискарала за задатак имамо да очувамо исправну и корисну удаљеност од истине, (...) да мислиоце заштитимо од беса стоке, а стоку од превеликих доза истине“.

И како сад да тај мислилац не буде ни медиокритет, јер то није нимало секси, а ни „плава звер“, јер то уме да буде опасно и оптерећује савест; то је питање. У сваком случају, и то се не може избећи, морамо умети са маскама, јер маске су наша права и непосредна стварност, уз могућност да за нас постану и стварност уопште: „А и те маске! Сви су под маскама. Што је најгоре, то им је и највећа предност. Не бих волео да их видим без њих. Да, ни сам не бих волео да се покажем без маске. Не њима!“

„А коме онда?“, пита се напослетку убица, доктор Глас, и остаје без одговора. Остаје сам снег, његова белина и хладноћа, реална хладноћа и жуђена белина, белина нашег од смрти и суда уплашеног бића.

„А коме онда?“ Може ли уопште уметност да да тај одговор?

 

четвртак, 24. новембар 2016.

АГАТА КРИСТИ : Н. или М.


Владимир Коларић

 
СВУДА ОЛОШ

 

Радња романа Агате Кристи се по правилу одвијала у оно време када су писани. Чак и у старијим данима пратила је актуелне технолошке и друштвене појаве и релације и давала им значајну па и формативну функцију у својим делима.

Роман „Н. или М?“ (N or M?, 1941; Младинска књига, Београд, 2015, превод Александра Милајић) у том погледу изузетан је чак и за стандарде ове списатељице, пошто представља „директан пренос“ првих година Другог светског рата, када је Британија остала једина да се носи са нацистичком звери: овај роман о „шпијунском пару“ Томију и Мрвици Бересфорд писан је током самих догађаја из 1940. и 1941. године са и даље неизвесним исходом.

Њена перцепција околности била је уобичајено далековида и прецизна и одлично је маркирала основне структуре у релацијама тадашњих центара моћи, и то из британске перспективе, односно перспективе британских безбедносних интереса у том тренутку. У тренутку када су се, па чак и за британске стратеге, опције срамног пораза, одсудне битке и савезништва са Немачком чиниле подједнако вероватним.

„Н. или М.“ је у основи роман о разорној улози и синдрому Пете колоне, и цивилизацијским и идеолошким механизмима који стварају овакво извитоперење на путу борбе против такозваних традиционалних идентитета. Петоколонаштво, открива нам Агата, не почива само на култу Златног телета, него и директно на култу „Сина Зоре“, чија су пројаве гордост и тежња за личном славом. На укидању свих конкретних и „историчних“ личних релација у име апстракције преображеног света, и то апстракције која призивајући ватру која би требало да истреби грех и нискост, заправо призива оне ватре за које је сам човек ништа, личност ништа, све и све-понаособ ништа.

„Свуда олош“, упозоравала је Агата на привлачност једне извитоперене идеологије, привлачност заслепљујуће негирану од властодржаца намерених да малограђанску удобност устоличе као једну и јединствену религују, једину „природну“ и замисливу религију и идеологију за сва времена. Али не знате ви човека, човек хоће нешто друго и нешто више, нешто што му се чини да је више, и ако му ви то не понудите, има ко хоће. Човек и људско друштво нису идеолошке пројекције о њему. Морате гледати истини у очи, ма каква она била. Човеку у очи, ма какав био. И на таквом човеку и таквој истини заснивати пројекције сваке од замисливих будућности. А шта је друго пројекција будућности, него - садашњост?

Живите овде и сада, рекла нам је Агата, и можда ћете живети вечно.
А патриотизам? Да ли је патриотизам једини и довољан одговор на све поменуто, на Тројанске коње формиране из редова нас самих - шта на то  у једном одсудном и нимало удобном тренутку каже ова, неспорно, патриоткиња? "Патриотизам није најважнији. У мом срцу не сме бити мржње". Ето, то каже.

понедељак, 21. новембар 2016.

Преводи поезије у часопису РИЈЕЧ!

У мом драгом часопису Ријеч (Књижевни клуб Брчко, БиХ, уредник Жарко Миленић) објављени су моји преводи два руска песника и две песникиње, редом: Пантелејмон Комаров, Тихон Синицин, Јелена Бујевич и Татјана Пискарјова.

Део ових превода објављен је раније на сајту Хипербореја, на:

Пантелејмон Комаров
http://hiperboreja.blogspot.rs/2016/05/tri-pesme-pantelejmon-komarov.html

Тихон Синицин
http://hiperboreja.blogspot.rs/2016/06/poezija-tihon-sinicin.html

Јелена Бујевич
http://hiperboreja.blogspot.rs/2016/08/pesme-jelena-bujevic.html

Татјана Пискарјова
http://hiperboreja.blogspot.rs/2016/09/poezija-tatjana-piskarjova.html

среда, 02. новембар 2016.

ДАВИД И ЈА (Лука Пиљагић, Полет, 2016)


Владимир Коларић

ПАНК КОЧИЋ

 
Наш пораз је, између осталог, и у том фолклорном, шала-комика, свечана-академија приступу сопственом наслеђу, том репресивном мртваштву којим се успешно дезактивира свако дејство и сваки значај најслободарскијих слојева ове културе, а која је најбоља, и која је уопште култура, онда када је слободарска.

Јер слободарство, поред застрашујуће одговорности,  подразумева и једно лудило, безобразлук, непокорност, лудизам. Не манипулацију и оков више, репресивну органицистичку метафизику народњаштва, чији је врхунац управо представа малог („простог“) човека из народа - пука машина терора која ништи и негира сваког појединца, сваки његов покрет, глас, сваки његов покушај да се већ и самим тим правом на покрет и на глас супротстави неизбежној судбини покоравања, помирености са животом који је само мука и тупо клање, кад је већ притисло толико да не може да буде ни илузија.

А код Луке Пиљагића, у његовој - у истинском панк ставу - театарској обради Кочићевог „Јазавца пред судом“ („Давид и ја“, у кафе-галерији Полет) нема тога, већ само јадног понижаваног човека појединца у жрвњу безочне репресије, али и даље човека, и даље појединца. Који, и ако је метафора, и ако је гласноговорник, и ако је тип - ипак и пре свега самим својим присуством и захтевањем права на то присуство опонира мртвилу помирености, манијаштву жељних власти и манијакалном систему оних који власт желе толико да су заборавили на себе саме, чак и не зажаливши због тога.

Пиљагић својим извођењем активира слободарски потенцијал овог великог текста српске традиције, дајући нам наду да се још нешто може, да овај кукавичлук и уштројеност нису све што нам је преостало. Да нешто, ипак, зависи и од нас самих.

ВАСИЛИЈ ЧЕКРИГИН у Православљу!

У новом броју Православља, новина Српске Патријаршије (1. новембар), мој текст о значајном руском сликару авангардне епохе, пријатељу Мајаковског и следбенику Николаја Фјодорова. Текст у целини на:


https://www.academia.edu/29583809/Vladimir_Kolari%C4%87_Ikoni%C4%8Dki_avangardizam_Vasilija_%C4%8Cekrigina_Pravoslavlje_1191