Промоција романа АВАНТУРЕ ПОБЕДНИКА Владимира Коларића у СКД (снимак)

Снимак промоције романа Владимира КОларића АВАНТУРЕ ПОБЕДНИКА у Српском књижевном друштву, 26. 10, 2021. Говоре Предраг Црнковић и аутор.

https://www.youtube.com/watch?v=1id9lgt3MfM 

Владимир Д. Јанковић о роману АВАНТУРЕ ПОБЕДНИКА Владимира Коларића

 Песник и преводилац Владимир Д. Јанковић о роману АВАНТУРЕ ПОБЕДНИКА:

"Да Владимир Коларић није старији писац од Мишела Уелбека, неко би можда и могао помислити да је зајахао талас уелбековштине, па се поиграва полним органима и драшка читаоце жељне узбуђења. Но, он је старији писац од нареченог Француза, јер Коларић је, годину-две пре него што ће Уелбек објавити Проширење подручја борбе, већ са свог лозничког прозора гледао како се подручје борбе шири по левој обали Дрине, младим очима купећи одсјаје злослутних ратних ватри, ушима пабирчећи хитролет танади која завршава што у месу, што у душама. Јесте Ерос бог-покровитељ овог његовог романа, али немојте ништа очекивати пре него што Авантуре победника узмете у руке -- реално гледано, немате појма шта вас чека па макар били и читалачки Нострадамус. Коларић еротици приступа на начин који представља интригантну, каткад гротескну, каткад, опет, шокантну синтезу научног и уметничког; на махове стичете утисак да није писац писац тог дела, већ да дело пише лик; прецизан је и кад је занесен, циничан и кад је обезглављен. Али оно најважније: ова књига се чита као да сте опет у средњој школи и стварно волите да читате. Јер она има битан квалитет, оно заправо једино важно својство које књига мора да има да би била добра: занимљива је."

Александар Марић о роману ФИЛИП ОД ЗЛАТА Владимира Коларића

 Песник Александар Марић је о роману ФИЛИП ОД ЗЛАТА написао:

"У књизи Владимира Коларића Филип од злата, аутор слика потрагу за архетипом замишљеног себе. Та потрага започиње у детињству сусретом са дечаком Филипом, за кога све време нисмо сигурни да ли постоји у реалности или је плод уобразиље главног јунака који носи исто име и презиме са аутором.

Композиција овог кратког романа, готово је филмска, а неке слике, или филмски речено описани кадрови као да су реминисценције великих остварења златног доба европског филма. Коларић о свему говори отворено, било да је фокус на духовном или на телесном.

Иако главни јунак В. К. трага за својим другим ја, идеализованим сопством, и при томе се и самозаљубљује, интересантан је и развој самог Филипа. Филип се појављује као анђео светлости, откривење нечега што би могло бити више, откривење могућности да се буде бољи, сјајнији, узвишенији, да би се одмах затим почео претварати у присуство, телесност, а потом опет нестао. Кроз потрагу за несталим идеалом разоткрива се и друга паралелна личност коју главни јунак В. К. има у себи и која не би могла за себе да каже „Ја сам В. К. и добар сам човек…“.

На крају потраге Филип се од светлог анђела, преко модела идеалног човека претвара у палог анђела, који живи у подруму, окружен различитим антиквитетима, у потпуној самообмани. На крају, главни јунак се као са неког ходочашћа враћа кући, задовољан, целовит и даље В. К. који о самоме себи, путовању и својим пројекцијама сведочи, путопише, опет као неко сасвим други."

Роман ФИЛИП ОД ЗЛАТА Владимира Коларића

 

У роману „Филип од злата“ Владимира Коларића (Поетикум, 2021) главни јунак, Владимир Коларић, креће из Београда у Париз у потрази за својим другом из детињства, Филипом, који га је призвао у сновима. На путу, који је истовремено унутрашње трагање и путовање кроз пре свега европску културу, главни јунак среће терористе, револуционаре, припаднике опскурних тајних друштава, сопствене и Филипове двојнике и неодентификоване ентитете, који можда постоје а можда и не. Да на крају ни сам не би схватио да ли је заправо нашао Филипа или није, али уз наду да је, ипак и можда, пронашао бар делић себе.

Роман такође представља и нашу, српску и балканску причу, унутрашњи раскол између Истока и Запада, који главни јунак као да увиђа тек кад се упусти у имагинаријум Запада и суочи се са његовом тамном сенком или са привидом који нам Запад подастире као своју суштину.

 

„Моја потрага за Филипом почела је у зиму.

Кристина и Димитрије ништа нису знали о томе. Ћутао сам. Нису ме питали. Кад се заврши, све ће бити другачије. Увек је могуће почети из почетка.

Јер, шта рећи? Петогодишњем детету о љубави, верној жени о слободи?

Зовем се Владимир Коларић и добар сам човек. Прича почиње кад и снег. Циљ је увек неко, а не нешто.“

 

„Од српских писаца читао сам оне који су највише превођени, на првом месту Милорада Павића. Али посебно ми се допада како пише Владимир Коларић.“

ГЕРМАН САДУЛАЈЕВ

 

„Не могу да објасним метод који Коларић користи у писању. Али знам да на мене изузетно делује.“

ПЛАТОН БЕСЕДИН

Владимир Коларић: АВАНТУРЕ ПОБЕДНИКА (роман)

 Владимир Коларић: Авантуре победника (Пресинг, 2021)

 

Нови роман Владимира Коларића „Авантуре победника“ (Пресинг, едиција Yugo_лит, уредник едиције Предраг Црнковић) прати одрастање и освајачке подвиге Јована, српског Дон Жуана данашњице. Заводећи жене широм Европе, он као да покушава да заведе Европу саму, са свом њеном културом, историјом и скривеним токовима, док на крају остаје неизвесно ко је у тој игри заправо заведен и побеђен. Роман са елементима еротике, трилера, фантастике, ноара и декаденције, прича је о духовној потрази, превазилажењу унутрашњих и колективних расцепа и могућности изрицања сопственог гласа.

 

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе и преводилац, аутор прозних збирки „Луталице“, „Рат љубави и друге приче“, „Тајна пурпурних зора“, и теоријских књига „Хришћанство и филм“ и „Хришћанство и уметност“.

"После уводних страница овог еротског пикарског романа, први импулс је да Обломов (додуше, мало отреситији) среће Маркиза де Сада. Има нечег деветнаестовековног у ових стотинак страница волуптуозне потраге за духовношћу, која се састоји колико од рвања по кревету, толико и од шпијунских ескапада, које су можда само „мекгафин“ за једну православну метаноју. На крају би се могло рећи – Лоренс Дарел среће Чарнојевића."

Предраг Црнковић

Приказ и одломак из романа АВАНТУРЕ ПОБЕДНИКА на Вавилонској библиотеци

 На страници Вавилонска библитека, која врло посвећено прати књижевно стваралаштво у земљама бивше Југославије, објављено је прво поглавље мог необјављеног романа Авантуре победника и одличан приказ који је написала Катарина Сарић:

Roman Vladimira Kolarića koji danas premijerno predstavljamo u rubrici "Promocija knjige", počiva na okvirnim granicama biseksualnosti, čije potencijalno tumačenje čitam u ženskom ključu Nadežde Čačinovič, s ključnim terminom "anhedonije" koja doslovno znači strah od užitka. Obično i ne vrlo često, termin se upotrebljava u užem kliničkom smislu u vezi sa poteškoćama sa orgazmom, a ponegdje na novi, pomodan način, kao varijanta tzv. Stendhala bolesti od koje oboljevaju turisti kad su previše i prebrzo (sa snažnom koncentracijom na jednom prostoru) izloženi ljepotama. Anhedonija je malaksalost, vrtoglavica na ivici života za koji u trenutku vidimo da se može odvijati na previše poželjan i požudan način. Kod autora, Vladimira Kolarića, ona počinje već uvodnom slikom rađanja koja je krajnje naturalistički prikazana, kao da se odvija sa trake dokumentarnog filma. Čin rađanja a kasnije i otkrivanja tjelesnosti sa svim užicima koje ona nosi u tim prvim danima u ravni je sa orgazmom koji u romanu ima višeslojnu semantiku, kako tjelesnog, tako i duhovnog pražnjenja, katarzičkog pročišćavanja. Arhetipska matrica majke, kao prva svjesna slika junaka romana, postaje obrazac koji će se kasnije primjenjivati na sve ženske likove a u njenoj osnovi će se naizmjenično smjenjivati slike žene R. Dž. Kalvervela iz studije "Porneopatologija" u kojoj autor iznosi očigledno kontradiktornu tezu o ,,čednosti kao najljepšem ukrasu koji žena posjeduje”, a o čemu ,,istinski svjedoči bijeda histerije i drugih nervnih poremećaja koji obuzimaju mlade i starije djevice u svakoj porodici, stvarajući tako golemog neprijatelja porodičnoj sreći, sa jedne, a nezasitu bludnicu raširenih nogu jednog H. Milera sa druge strane.

Motiv "ženskosti" takođe se semantički usložnjava, mutirajući u muškost u više navrata, ili pak obrnuto što roman čini biseksualnim ali na jednoj, lucidnoj, halucinogenoj ravni i to po principu anime i animusa kojeg svi u sebi imamo kako kaže Jung, samo većina, iz straha od užitka, mračnih tajni utrobe, nutrine; straha od konvencionalno ustanovljene kazne - provede život u heteroseksualnosti, heterokategoričnosti, isključivosti svih tipova. Ne i Vladimirov junak, avanturista, odlučan da kroz svijet igre a igra jeste simbol svijeta po Finku, sazna i dokuči sve raspoložive mogućnosti koje mu se nude, počev od otkrića sopstvene tjelesnosti, samodopadljive protegnutosti "sebe u sebi", prije izlaska u spoljašnji svijet u kojem ga tek očekuju avanture. Zakoračivši duboko u svoje sopstvo, bez straha (gnoti sauton - spoznaj sebe, bio je prvi zadatak upisan na pročelju Delfskog hrama) on je već načinio prvi pobjednički korak. Ipak, igra nije tek neozbiljan činilac u romanu, kao što to nije ni u životu, iznad nje uvijek lebdi oreol smrti ili, kako je to maestralno zapazio Andrić u Znakovima pored puta: u svakoj igri, kao i u svakoj umjetnosti uostalom, čovjek gubi sebe, postaje žrtva igre koju je sam stvorio. Pa nisu slučajno mitste antičke slike Erosa i Tanatosa bile u pojavnoj sprezi a ta erotičko-tanatoička dimenzija, prate romanesknu stvarnost već od prološke granice i matrice majke iz čije raskrečene utrobe dječak posmatra izlazak djevojčice, sestre koje nedugo zatim umire. Da li je to umrla njegova anima (ženska strana u njemu) ili je umro on sam, saznaćemo u nastavcima. (Iz prikaza Katarine Sarić, Vavilonska biblioteka)

AВАНТУРЕ ПОБЕДНИКА (роман)

ДЕЧАШТВО И МЛАДОСТ ПОБЕДНИКА – ПРВЕ ПОБЕДЕ

Већ са пет година, схватио сам колико је свет диван.

Тада, у пола два поподне, једног пролећног дана, први пут ми се показао у виду раширених женских ногу. Ноге, голе, беле и избријане, обликоване у латинично слово В, знак победе. А у средини те победе налазила се црна рупа, сочна и мирисна бразда, пут…

Била је то пичка моје мајке. Рађала је девојчицу. Отац ме је довео да порођај гледамо кроз стаклену преграду, као на биоскопском платну. Мислио сам да мајка умире и било ми је досадно. Отац је рекао да се смирим, да ће се све брзо завршити и да ћемо бити слободни. Кроз стакло није допирао ниједан једини звук. Мајка се грчила, као кишна глиста кад је пробадам иглом, у дворишту. Насмејао сам се. Тражио сам кокице, кад смо већ у биоскопу, као да гледамо неми филм у Кинотеци, у коју ме је отац понекад водио. А он је сад ћутао.

Девојчица је сутрадан умрла. Знао сам да је болесна, чим сам је угледао, ослобођену, у рукама бабица. Била је крвава, неки велики црв вирио јој је из стомака и између ногу није имала ништа. Била је наказа, помислио сам, а наказе умиру. Правда.

После тога, сећам се тишине. Мајка ми никад није опростила што сам једини преживео. Неће ми то никад опростити, и нико. Не знам зашто је то тако. Никад ни у чему нисам погрешио.

Отац је ускоро отишао. Најпре авионом, негде далеко, а онда је и умро, у Северној Африци, у Тангеру. Сећам се само да је био леп. Да сам на њега. Његова слика и прилика, говорила ми је мајка.

Не волим сећања. Пишем само оно што живи у мени. Ово долази случајно. Мора се од некуд почети. А почиње се од слика. Речи долазе после или никад, свеједно.

Прво сећање. Шишање код фризера. Прецизно и тихо, ритмично. Жмурим. Маказе пријатно хладе теме. Осећам трнце по целом телу. Убеђен сам да ћу устати промењен, да ћу имати други лик. Да је ово што струји кроз мене – промена. Разочаран сам кад видим свој лик у огледалу, исти онај, поново. Мајка не разуме зашто плачем. Мислио сам да су маказе моћније, да метал обликује, да људи могу да буду нешто друго, да се све мења. Фризерски салон мирише на лаванду. Имам три године, и већ сам другачији од осталих.

Памћење је превара, детињство нам ништа не говори. Бити дете значи бити разочаран. Све остало долази после.

Мене су чекале само победе. Знао сам то, још тада. Једва сам чекао да одрастем. Ево ме.

Све је почело оног дана када сам открио да имам тело. Да нисам безоблична прозирна маса, облак и покрет, струја и бљесак, шум. Да нисам бесмртан. Да ме други виде и препознају, да је око мене свет и да сам ја у њему. Да имам име, једино могуће.

Ово више није сећање. Ово сам ја.

Плафон изнад мене трепери, рађа се из белила и таме, честице светлости круже, играју се, то су коњи, бели и сјајни, као око.

Не. То су једнорози. Видим једног како ме гледа, прилази ми, нешто ми говори, без звука, као ветар. Јер, знао сам, тако говоре једнорози.

- Зар ти ниси мртав? – питам га.

- Ти си.

- Ја, шта?

- Ушао си у брод, а ја нисам. Сад си мртав. Хоћеш да се играмо?

Падам. У понор. Отварам очи. Дрхтим. Хладно је, а већ је пролеће.

Устајем. То је замор, упала мишића. Откуд то мени? Зар нисам тек убран, питам се. Зар се црв већ испилио?

Пљувачка се скорила на бради и на уснама. Светлост ме привлачи прозору. Гледам у небо. Гледам у јабланове. У базен.

Мушкарац ког сам угледао био је го, преплануо, окренут леђима, до бокова у води. Црнокос, чврстих гузова, без маља. Са златним ланчићем око врата и тетоважом у облику змаја, на десном рамену. Све сам то видео, одавде, са прозора.

Жена је била плава, крупна, јаких костију, чврста и глатка, пожудна. Мушкарца је опкорачила око бокова, лактовима наслоњена на ивицу базена, поплочаног плавим.

Тај мушкарац је био наш шофер. Жена – моја мајка. Раширених ногу, увијајући се, као да га рађа, њега, страшног, великог, увек насмејаног и намирисаног, са ментол жваком у устима, снажним вилицама животиње, навиком да се чеше иза увета, увек на истом месту.

Значи, тај шофер, он је мој брат. Рађа га, као што је некада рађала и мене.

Изашао је из базена, једним покретом изронио, као делфин. Зграбио је пешкир, брисао се, окренут према мени грудима. Између ногу имао је животињу, смеђу и ружичасту, до пола бутина.

Био је смешан.

Мајка је заронила, опуштена, и нестала. Ја сам и даље гледао у њега, и у животињу. Мајка је изронила, уз пљусак. Поново је била ту.

У купатилу, скинуо сам све са себе. Гледао сам се у огледалу, великом, до пода. Као да се гледам први пут.

То сам ја.

Шта сад?

То сам ја, ово што видим у огледалу и ништа друго.

И шта сад да урадим са тим?

Са тим што се мрда у мени, плави ме.

Сви смо ми луди, кажем у себи.

Зашто ми се то дешава?

То што трепери у мени, мења ме. Да.

Одлазим...

Мој курац је гладак, са кожицом повученом скроз уназад, главићем јарко црвеним, као не сасвим дозрела јагода, правилно развијен, при ерекцији незнатно закривљен у леву страну. Јаја су усклађена са величином и обликом курца, обла и симетрична, са тек нешто ниже спуштеним десним тестисом. Длаке су густе, не претерано дугачке, правилно распоређене.

Уопште, симетричност тела једна је од највећих тајни мог успеха. Рекли су ми то, не једанпут.

Без младежа, флека, било чега. Кажу ми да је то ретко. Видео сам неке такве пичке, чисте као анђеоске. За мушкарце не знам.

Сперма ми има благо слаткаст укус. Мирис курца у ерекцији нека је мешавина тоза од кафе, цимета и чоколаде.

Понекад га мажем кремама и уљима. То је мој тајни рецепт. Однећу га са собом у гроб. Чува глаткост и арому. Афродизијаке не користим, никакву хемију, никада. Користим само та уља, понекад неки чај. Бринем о курцу и он ми то враћа. У оно што волите, морате улагати.

Нисам писац, жао ми је што не могу боље да га опишем. Заслужује то. Овај писац, дебели, што ме стално прати (причаћу вам о њему), умео би. Пише роман о мени. Можда у три тома, каже да мој живот нуди много материјала. Мрзим дебеле књиге. Али свеједно, ова његова ће, ако је буде, изаћи тек после моје смрти, обавезао сам га на то. Отуда ово. Никад нисам рачунао на смрт. Ни кад је истина у питању, ни љубав. Можда ћу живети вечно. Ко то може да зна? Треба само изаћи из окова природне нужности, тако се то ваљда каже. Звучи лако. Пробајте.

А ко сте ви? Да ли сте икада пробали, икада, ишта? Пробати значи умрети. Узети и отићи. Ви сте можда верни. Али ко сте ви уствари? За сада, само сте лудило у мојој глави. Сутра, ко зна.

Можда само ја и постојим на свету. Можда ни свет уствари не постоји, него само ја. Ако сам сам, онда значи да сам потпуно луд, јер тога нисам свестан.

Како би то било добро… Да сам сам на свету, а да сте сви ви само утваре, и то моје утваре, које сам сам створио, сасвим несвесно и без намере. И које ће нестати заједно са ном, мада без моје воље и знања.

За сад, нека иде овако како је. Мада, понекад ми се чини да смо већи него што би смели да будемо. Да сви обухватамо све. Да је свет чуднији од нашег лудог мозга. Од игре мрава. Већи од свих ствари заједно, на гомили.

Знатно касније, схватио сам колико сам леп. Лепота настаје поређењем. Колико сам у ствари лепши од свих тих жена. Не знам чему толико устручавање.

O autoru:

Владимир Коларић, прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, преводилац, дипломирао драматургију и докторирао на Факултету драмских уметности у Београду. Објавио збирке приповедака "Луталице" (СКЦ Крагујевац, 2006), "Рат љубави и друге приче" (Филип Вишњић, 2007), "Тајна пурпурних зора" (Еверест медиа, 2020) и теоријске књиге "Хришћанство и филм" (2017) и "Cultural Policy of Yugoslav Self-Management" (2018). Објављује прозне и драмске текстове, преводе прозе, есејистике и поезије и научне радове из области филма, књижевности, културе и медија. Истраживач у Заводу за проучавање културног развитка и доцент на Високој школи за комуникације. Редовни сарадник Драмског програма и Трећег програма Радио Београда. Члан Српског књижевног друштва и Удружења драмских уметника Србије.

https://www.facebook.com/621692624594329/posts/3831893993574160/

Илија Бакић о књизи Тајна пурпурних зора

 Илија Бакић

ТАЈНА ПУРПУРНИХ ЗОРА Владимира Коларића - (Не)поверење у Човека

Књигу „Тајна пурпурних зора“ Владимира Коларића (1975), у прошлогодишњем издању куће „Еверест медиа“, чини 60-так кратких прича-цртица које се крећу по „територијама“ познатим из српских народних песама и легенди односно хришћанских апокрифа и Индоевропског митолошког забрана.

Фото: Тајна пурпурних зора, насловна промо

Ипак, ове одреднице су само номиналне јер у причама није на делу ни историјска фактографија ни њена знана фантазијска надоградња, односно настављање исте (мање или више следствено В. И. Проповим теоријама). Ови се антрополошко-архетипски слојеви подразумевају као део културног фундуса читаоца и аутор „рачуна“ на њихово постојање јер је намеран да од тих темеља започне своју уникатну литерарну авантуру! Коларић све поменуте традиције третира као једно духовно тело; тај културолошки „објекат“ има одлике космолошког Сингуларитета у коме се, јер је ван-времен и над-времен, симултано стичу сви постојећи/могући елементи творећи ентитет који има засебан живот. Отуда у причама не само да се преплићу разнородне културолошке иконографије већ се и обрасци народних песама и легенди мењају и допуњују према искуствима и логици постојећих миленијума људске цивилизацијске самосвести окружене божанским (надчовечанским) силама. Стога најчешћи јунаци прича, који припадају српском средњевековном периоду (пре пада под Турке односно током њихове владавине-окупација) и носе знана имена (Краљевића Марка, Хајдука Вељка, Сењанин Јанка, Вожда Карађорђа, Светог Саве...), нису одиста они из десетераца нити из историјских докумената већ су специфична, Коларићевом руком саздана бића која се само делимично понашају и поступају као њихови темељни обрасци. А разлика између очекиваног понашања и оног описаног у причама јесте најпре у одступању од матрице, јер је њихов основни делатни принцип трагедијски и нимало херојски, уз повремено превладавање чисте радости лудизама и неодговорности за сопствено постојање. Слично се дешава и у причама у којима су актери  сасвим обичне јединке (Босиљка, Радан, Иво...); ни њихова поступања не подлежу само идиличним обрасцима части, поштења и људскости, већ су неретко (пречесто) потчињена поривима злобе, љубоморе, прељубе, зависти и подлости. Ни у групи људи нису бољи већ су спремни на дволичност, издају и убиство, из користољубља или из пуке обести. Коларић одбија да подржава матрице и није вољан да маскама племенитости и доброте скрива ружно и зло; таквим поступањем дарује животност причама иако оне израстају из темеља чију задату етичку ваљаност он ставља под сумњу.

Но, ово одбацивање никако не значи да је све иза маски ружно и недостојно; у низу епизода пламте љубав, саможртвовање, стид, понос и друге емоције које јединку чине племенитим, осећајним бићем. Ако је поверење у Човека у неким причама пољуљано, у другим се оно обнавља и буја новом снагом. Писац не бежи ни од позитивних ни од негативних емоција што даје пуну слику људских бића са свим врлинама и манама. Једнако тако се понашају и надприродна бића, од вила и змајева до божанстава, представљајући се (налик античким боговима) као одраз људског понашања – или су, ипак, људи одраз божанског понашања? У том се широком контексту безвремености (која подразумева настанак, трајање и нестанак) ишчитавају и религијска учења и институције иако су они најчешће залог телесне и духовне чистоте.

Сериозно бављење есенцијом емоција и поступцима који су одраз деловања елемената који људску врсту чине јединственом (али не етички савршеном), намеће језичку строгост и прецизност. Писац стога није маниристички китњаст и распричан већ аскетски смеран; употреба архаичних речи доноси племениту патину древности истовремено враћајући и свакодневним речима вулгаризацијом загубљену дубину. Започињући читање знатижељник бива преплављен утиском свечане важности текста да би, по склапању корица, био сигуран да је присуствовао обзнани књиге ванредне вредности.

Дневник, 28.2. 2021.

https://www.dnevnik.rs/kultura/knjiga/tajna-purpurnih-zora-vladimira-kolarica-nepoverene-u-coveka-28-02-2021?fbclid=IwAR1ZOGWlAFwnI0Ns5pLR_vtXANUT1DkBZootnppAUCv8rIQWujUiceZIJew