Odbrana umetnosti

Koncert Srđana Asanovića

2012-02-29T12:09:00.000-08:00

Sinoć sam (28. 2. u Kući Đure Jakšića) prvi put uživo slušao pevanje Srđana Asanovića, i to je bio izuzetan događaj, nešto o čemu svakako mora biti reči u blogu sa ovim naslovom. Asanović je savršeno uspeo da izbegne sve zamke "etna", bilo kvazi-modernizaciju (koja vodi neprimerenom sinkretizmu), bilo "poziranju" drevnosti (što vodi kiču). Ovakav stepen čistote, gde se gube razlike između subjekta i objekta, onog koji peva, pesme i slušaoca, retko se viđa u umetnosti, mada uvek predstavlja njen (makar implicitan) cilj. Duhovno i duševno zdravlje (i telesno, svakako) potrebno za ovakvo stvaralaštvo je danas retko, i govori o velikoj smirenosti, askezi i ljubavi, i nikako nije stvar formule o zbiru rada i telenta, što je danas najčešće vrhunac u razumevanju motivacije umetničkog stvaranja. I ne inspiracija (šta god to značilo), nego posvećenost je ono što je u umetnosti važno, i zašto ne i "sveto" (bar u onom smislu koji ga je pominjao Vjač. Ivanov). Jer, ovde Srđanovo izvođenje nije bilo samo događaj, ono je bilo "mesto", prostor nečega "drugog", "drugačijeg" od onog iz čega smo došli, a da je to bilo postignuto bez bilo kakvih spoljnih, grubih efekata, koji bi navodno trebali da sugerišu "ritualnost" ili bilo šta slično. Asanović je prosto bio domaćin (ali i dom sam) koji je pevao i objašnjavao pesmu, ujedinjujući svoj dar i svoje takođe veliko znanje, a da bi na kraju, pozivom na zajedničku pesmu (sa publikom) na delu ostvario svoju koncepciju umetnosti, pokazavši, baš tako, na delu, u doživljaju i iskustvu, da umetnost i danas može posedovati potencijale zajedništva i isceljenja. Odsustvo poze, licemerja i niskosti, spoj opušteno-prisnog i uzvišenog činilo je ovaj poj retko otmenim iskustvom, koje nas je podjednako suočavalo sa sopstvenom bedom i niskošću, kao što nas je bez trunke gordosti pozivalo na rast, podsećalo na naš istinski ljudski lik.

Kemp u delu Gajta Gazdanova (pdf)

2012-02-21T22:39:00.000-08:00

Moj tekst "Kemp u delu Gajta Gazdanova", objavljen u časopisu Treći program, 149, 2011, dostupan je u pdf na: http://www.radiobeograd.rs/download/Casopis/broj149.pdf

Vladimir Kolarić: Kemp u delu Gajta Gazdanova, Treći program (149), 173-189.

O Polu Valeriju i Oskaru Vajldu

2012-02-12T00:28:00.000-08:00

U ponedeljak 13. 2. 2012. u 23.20. na Trećem programu Radio Beograda biće emitovan moj rad pod naslovom "Aristotelovsko zasnivanje kritike i pozorišne kritike u delima Pola Valerija i Oskara Vajlda". U ovom radu nastavljam svoja istraživanja iz oblasti modelizacije u umetnosti i poetika dekadencije - odbrana umetnosti, ukratko.

Priča: Trojanov grad

2011-12-26T08:32:00.000-08:00

Vladimir Kolarić

TROJANOV GRAD

Sunce ponovo zasija nad vodama.

Noje spazi kopno i arka pristade. To je bio vrh neke planine sa ostacima kamene tvrđave.

«Ponesite samo najnužnije. Prvo da ispitamo teren», naredi Noje sinovima.

Pod tvrđavom nađoše pravi podzemni grad, sa mnogo očuvanih zaliha.

«Ovde nekog ima», primeti Ham, njušeći vazduh i osluškujući.

Pred njih izađe smrtno bled i potpuno slep čovek u ritama.

Sinovi ga zgrabiše i oboriše na zemlju.

«Ko si ti?» upita ga Noje.

«Ja sam car Trojan. Bojim se sunca i ne izlazim na svetlost. Dane provodim pod zemljom. Jednom me petlovi prevariše, i oslepeh. Znao sam da će se dogoditi nešto strašno.»

«Ima li još nekog ovde?» upita Noje cara.

«Sam sam i bespomoćan. Željan sam da čujem ljudski glas. Sigurno ste iz daleka?»

Noje ništa ne reče.

«Šta da radimo sa njim, oče?» upita ga Sim.

«On ne bi smeo da bude ovde», reče Noje i krenu da razgleda podzemni grad.

«Kako se zove ovo mesto?» upitaše sinovi cara.

«Cer», odgovori Trojan.

Sim, Ham i Jafet se pogledaše. Izbaciše Trojana na svetlost.

Kad se vratio iz obilaska, Noje nije ni pitao za cara.

«Imaćemo dovoljno zaliha, sve dok se voda ne povuče», reče, radostan.

Sinovi ga zagrliše.

Tekst o drami "Smrt u Parizu"

2011-12-25T05:50:00.000-08:00

O mojoj drami "Smrt u Parizu" izvedenoj na festivali Teatraljnij most u Moskvi, pojavio se prvi opširan i analitičan članak, autorke Jelene Penkine, rediteljke i estetičarke. Tekst ne samo da je više nego povoljan za dramu, nego je i retko dubok i analitičan, kakav se retko u današnje vreme nalazi. O drami se govori kao o genijalnoj i uzorom sa savremenu rusku dramaturgiju, koja je prema autorkinom mišljenju u krizi, ali ono što je glavno da autorka drami pristupa odgovorno i ozbiljno, pronalazeći različite značenjske slojeve u njoj, koji su i meni u mnogome promicali. Važno je takođe da autorka moju dramu ne vidi kao intelektualnu egzibiciju, estetički elitizam i slično, već kao dramu, ne o Parizu, nego o Srbiji, o njenim najdubljim kulturno-civilizacijskim problemima - ukratko, kao dramu o Kosovu. Ako bi savremeni ruski dramatičari pisali ovakve drame, smatra Penkina, ruska drama više ne bi bila u krizi. Lepo je kad neko u onome što radite pronađe univerzalan i suštinski značaj. Još više kada vaš rad proceni kao isceljujući za kulturu kojoj pripadate, pa i za univerzalne kodove kulture. Šta možemo više tražiti od umetnosti, nego da isceljuje.
Tekst Jelene Pankine se može pročitati na:
http://vozduhlada.ru/statii/festival.html

Kemp u delu Gajta Gazdanova

2011-12-20T04:15:00.000-08:00

U novom broju časopisa Treći program objavljen je moj rad o velikom ruskom emigrantskom piscu Gajtu Gazdanovu, pod nazivom "Kemp u delu Gajta Gazdanova". Radi se o obogaćenoj verziji rada koji je pod naslovom "Kemp u djelu Gajta Gazdanova" objavljen u zagrebačkoj Književnoj smotri, br. 149(3), 2008.
Ovaj broj Trećeg programa donosi i temat o savremenoj češkoj filosofiji, temat o Karlu Šmitu i tekstove D. Prola (o Blanšou!), A. Dobrijevića i M. Lošonca

Vladimir Kolarić: Kemp u delu Gajta Gazdanova, Treća program, broj 149, zima 2011, str. 173-189.

Tišina

2011-12-13T04:37:00.001-08:00

Gledamo - i ništa.

Uspeh drame "Smrt u Parizu" u Moskvi

2011-12-05T01:06:00.000-08:00

Premda nisam prisustvovao premijeri u formi javnog čitanja moje drame "Smrt u Parizu" u Centru Mejerholjda u Moskvi (festival Teatraljnij most, 4. 12. 2011), reakcija sa lica mesta su bile izuzetno povoljne i govori se o trijumfu. Zahvaljujem se u prvom redu Kseniji Dragunskoj i prevoditeljki Svetlani Pčeničnih. Takođe, i rediteljki koja je zamenila najavljenu Juliju Aug, Anastasiji Iljinoj.
Fotografije sa izvođenja mogu se, ljubaznošću Svetlane Kočerine, umetničkog direktora festivala, videti ovde:
http://www.facebook.com/photo.php?fbid=288524034525383&set=at.288523384525448.72801.171576872886767.100001716645343&type=1#!/media/set/?set=a.288523384525448.72801.171576872886767&type=1

Владимир Коларич: Смерть в Париже (отрывок)

2011-12-04T10:27:00.000-08:00

Перевод: Светлана Пшеничных.

Владимир Коларич

Смерть в Париже (отрывок)

14. МОРАС И ШОКОЛАД

Шарлота и Лизет пьют кофe.

ЛИЗЕТ: Юнгер всегда раздобудет отличный кофе.

ШАРЛОТА: Неплохой, не то, что сливочное масло.

ЛИЗЕТ: Что вас больше возбуждает – кофе или шоколад?

ШАРЛОТА: Шоколад. Я читала Божественного Маркиза, мисс Алманзор.

ЛИЗЕТ: Как и всякий настоящий католик.

ШАРЛОТА: Надеюсь.

ЛИЗЕТ: Я люблю выпить немного кофе перед танцами. Начинает работать воображение.

ШАРЛОТА: Научите меня танцевать, мисс Алманзор? Я выпила кофе.

ЛИЗЕТ: Я учу только мужчин.

ШАРЛОТА: И никогда не пробовали с женщиной?

ЛИЗЕТ: Нет необходимости. Женщины умеют.

ШАРЛОТА: Говорят, надо пробовать. Вы можете обнаружить, что-то новое.

ЛИЗЕТ: На прошлой неделе учила Мораса.

ШАРЛОТА: Действительно? И каков старец?

ЛИЗЕТ: Способный. Но нет слуха.

ШАРЛОТА: Так я и думала.

ЛИЗЕТ: Покажу вам.

Лизет весело встает и протягивает руку Шарлоте. Шарлота отставляет чашку, берет руку и встает.

ЛИЗЕТ: Я буду Морас. Вы будете я.

ШАРЛОТА: Это мне доставит удовольствие.

Две женщины становятся в позицию и танцуют вальс без музыки.

ЛИЗЕТ (как Морас): И как сегодня наш дорогой Селин, мисс Алманзор?

ШАРЛОТА (как Лизет): Сегодня занят чищеньем кошачьего говна, господин Морас.

ЛИЗЕТ (Как Морас): Расскажу вам кое-что о Селине, мисс Алманзор.

ШАРЛОТА (как Лизет): Что-то, чего не знаю, господин Морас?

ЛИЗЕТ: (как Морас): Селин счастливый человек, дорогая моя Лизет.

ШАРЛОТА: (как Лизет): Я не заметила. С каких пор вы меня зовете «Лизет», Шарль?

ЛИЗЕТ (как Морас): От предыдущей реплики, Лизет. Вы такая красивая женщина. И Селин это знает.

ШАРЛОТА (как Морас): Селин, конечно, знает. Он знает гораздо больше, чем кажется на первый взгляд.

ЛИЗЕТ (как Морас): Невидимая порча распространилось на всю планету, которая с каждым днем становится все более холодной, уродливой и варварской. А вы по-прежнему красивы, Лизет.

ШАРЛОТА (как Лизет): И вы верите в возможный конец Франции, Шарль?

ЛИЗЕТ (как Морас): Разве не хватило одной венецианской бомбы, чтобы уничтожить Парфенон?

ШАРЛОТА (как Лизет): Разве богиня Франции просто груда камней, Шарль?

ЛИЗЕТ (как Морас): Не стоит недооценивать демократию, Лизет. Никогда.

ШАРЛОТА (как Морас): А где вы здесь видите демократию, Шарль?

ЛИЗЕТ (как Морас): Увидите.

ШАРЛОТА (как Морас): И вам это является, Шарль? Как Селину.

ЛИЗЕТ (как Морас): Эти болтуны не упустят возможность наступить нам на горло при первой возможности.

ШАРЛОТА (как Лизет): А потом?

ЛИЗЕТ (как Морас): Тогда все будет одинаковое. Важное и не важное, ценное и бесполезное - факел свободы никогда не позволит, чтобы это можно было различить. Будем жить слепыми и довольными в этой их республике, бедная моя Лизет.

ШАРЛОТА (как Лизет): Тогда это будет и наша Республика, Шарль.

ЛИЗЕТ (как Морас): Республика всегда их, Лизет. Всегда их.

ШАРЛОТА (как Лизет): Означает ли это, что вы думаете, что я красивее, чем либеральная ложь, господин Морас?

ЛИЗЕТ (как Морас): Так будет всегда, Лизет.

ШАРЛОТА (как Лизет): Сегодня мало мужчин, готовых пизду предпочесть политике. Это делает вам честь, Шарль

ЛИЗЕТ (как Морас): Да, Лизет, к моей старческой чести. Вы прекрасны, как монархия. Но я уже не так силен, как монархия.

ШАРЛОТА (как Лизет): Как всегда. Женщина всегда здесь. И ждет, что появится мужчина.

ЛИЗЕТ (как Морас): А я, Лизет, не тот мужчина. Я не тот мужчина, моя Лизет.

Женщины некоторое время танцуют молча. Останавливаются и смотрят одна на другую.

ШАРЛОТА: Вы были великолепны, Лизет.

ЛИЗЕТ: И вы, Шарлота.

ШАРЛОТА: Почему мы с вами раньше не познакомились?

ЛИЗЕТ: Никогда не поздно.

ШАРЛОТА: Поздно.

ЛИЗЕТ: Действительно. Поздно. Будете ли еще кофе?

ШАРЛОТА: И немного шоколада.

ЛИЗЕТ: Конечно. И немного шоколада.

Vladimir Kolarić: Smrt u Parizu (odlomak)

2011-12-03T23:42:00.000-08:00

Povodom današnje premijere (4. 12. 2011) moje drame "Smrt u Parizu" u Centru Mejerholjda u Moskvi (festival Teatraljnij most) donosim jednu, meni dragu scenu iz drame. Liset je (buduća) supruga L.F. Selina a Šarlota francuska ljubavnica E. Jingera. Pariz, Drugi svetski rat, okupacija. Drama je na srpskom jeziku objavljena u časopisu "Riječ" (Brčko distrikt, B i H), 3-4, 2011.

Vladimir Kolarić

Smrt u Parizu (odlomak, scena 14)

14. MORAS I ČOKOLADA

Šarlota i Liset piju kafu.

LISET: Jinger uvek nabavi najbolju kafu.

ŠARLOTA: Nije loš ni kad je buter u pitanju.

LISET: Šta vas više uzbuđuje – kafa ili čokolada?

ŠARLOTA: Čokolada. I ja sam čitala Božanskog Markiza, gospođice Almanzor.

LISET: Kao i svaki pravi katolik.

ŠARLOTA: Nadam se.

LISET: Ja volim da popijem malo kafe pre plesa. Proradi mi mašta.

ŠARLOTA: Hoćete li i mene naučiti da plešem, gospođice Almanzor. Popila sam kafu.

LISET: Učim samo muškarce.

ŠARLOTA: Nikada niste probali sa ženom?

LISET: Nema potrebe. Žene znaju.

ŠARLOTA: Kažu da treba probati. Možda otkrijate nešto novo.

LISET: Prošle nedelje sam učila Morasa.

ŠARLOTA: Stvarno? I kakav je starac?

LISET: Talentovan. Mada nema sluha.

ŠARLOTA: Tako sam i mislila.

LISET: Pokazaću vam.

Liset veselo ustaje i pruža ruku Šarloti. Šarlota odlaže šolju, prihvata ruku i ustaje.

LISET: Ja ću biti Moras. Vi budite ja.

ŠARLOTA: Biće mi zadovoljstvo.

Dve žene zauzimaju stav i počinju da igraju valcer, bez muzike.

LISET (kao Moras): I kako je danas naš dragi Selin, gospođice Almanzor?

ŠARLOTA (kao Liset): Danas je zaokupljen čišćenjem mačjih govana, gospodine Moras.

LISET (kao Moras): Reći ću vam nešto o Selinu, gospođice Almanzor.

ŠARLOTA (kao Liset): Nešto što ne znam, gospodine Moras?

LISET (kao Moras): Selin je srećan čovek, draga moja Liset.

ŠARLOTA (kao Liset): Nisam primetila. I otkad me to zovete „Liset“, Šarl?

LISET (kao Moras): Od predhodne replike, Liset. Vi ste tako lepa žena. I Selin to zna.

ŠARLOTA (kao Liset): Selin svakako zna. Mnogo više nego što mu priznaju.

LISET (kao Moras): Jedno neprimetno izopačenje proširilo se na celu planetu, koja iz dana u dan postaje sve hladnija, ružnija i varvarskija. A vi ste i dalje lepi, Liset.

ŠARLOTA (kao Liset): I vi verujete u mogući kraj Francuske, Šarl?

LISET (kao Moras): Zar nije bila dovoljna jedna jedina venecijanska bomba da uništi Partenon?

ŠARLOTA (kao Liset): Zar je boginja Francuska samo gomila kamenja, Šarl?

LISET (kao Moras): Ne potcenjujte demokratiju, Liset. Nikad.

ŠARLOTA (kao Liset): A gde vi ovde vidite demokratiju, Šarl?

LISET (kao Moras): Videćete.

ŠARLOTA (kao Liset): I vama se javlja, Šarl? Kao Selinu.

LISET (kao Moras): Brbljivci neće propustiti da nam se popnu na vrat. Samo kad dobiju priliku.

ŠARLOTA (kao Lisat): A onda?

LISET (kao Moras): Onda će sve postati isto. Važno i nevažno, vredno i bezvredno – baklja slobode nikad neće dopustiti da se to razazna. Živećemo slepi i zadovoljni, jadna moja Liset. U njihovoj republici.

ŠARLOTA (kao Liset): Tada će to biti i naša republika, Šarl.

LISET (kao Moras): Republika je uvek njihova, Liset. Uvek njihova.

ŠARLOTA (kao Liset): Znači li to da mislite da sam ja lepša od liberalne laži, gospodine Moras?

LISET (kao Moras): Uvek će te to biti, Liset.

ŠARLOTA (kao Liset): Danas je malo muškaraca spremnih da pičku pretpostave politici. To vam služi na čast, Šarl.

LISET (kao Moras): Da, Liset, na moju staračku čast. Vi ste lepi kao monarhija, Liset. Ali ja više nisam snažan kao monarhija.

ŠARLOTA (kao Liset): Kao i uvek. Žena je uvek tu. I čeka da se pojavi muškarac.

LISET (kao Moras): A ja, Liset, nisam taj muškarac. Ja nisam taj muškarac, moja Liset.

Žene neko vreme igraju ćutke. Zastanu i gledaju jedna u drugu.

ŠARLOTA: Bili ste sjajni, Liset.

LISET: I vi, Šarlota.

ŠARLOTA: Zašto se ranije nismo upoznale? Nas dve.

LISET: Nikad nije kasno.

ŠARLOTA: Kasno je.

LISET: Stvarno. Kasno je. Hoćete li još kafe?

ŠARLOTA: I malo čokolade.

LISET: Svakako. I malo čokolade.

Palost

2011-12-02T04:35:00.000-08:00

Palost nas obara. Ne dozvolimo!

Preporod?

2011-11-24T03:18:00.000-08:00

U Rusiji je nešto počelo da se menja kada su stvari počele da se nazivaju svojim imenima. Balabanov, naprimer. Zašto Srbi još ne smeju okupaciju da nazovu okupacijom, neprijatelja neprijateljem, izdaju izdajom? Strah od sebe. Jer šta onda, kada nazovu?

Treći put

2011-11-24T03:11:00.000-08:00

Svi tragaju za nekim trećim putem. Zašto? Da li zbog dijalektike ili zbog užasavajućeg straha da će morati da se opredele, da će morati da stanu i kažu: boriću se?

Drugi put

2011-11-24T03:08:00.000-08:00

Preporučuju - prilagodi se. Hm. Ne, ipak... Drugi put.

Drama "Smrt u Parizu" u časopisu Riječ

2011-11-18T23:38:00.000-08:00

Moja drama "Smrt u Parizu", koja uskoro u prevodu na ruski treba da bude izvedena u Moskvi, u okviru festivala Teatraljnij most (4-7. decembar 2011), upravo je objavljena u časopisu Riječ, broj 3-4, 2011, u izdanju Književnog kluba Brčko distrikta (glavni urednik Žarko Milenić), naravno, na srpskom jeziku.
Ovaj broj meni dragog časopisa Riječ u celosti je posvećen drami, pa tako pored moje drame donosi temat o Tenesi Vilijamsu, drame Almira Bašovića, Žarka Milenića, Dragoljuba Vasića i Hakije Karića, kao i različite tekstove o pozorištu. Promocija broja će biti održana 23. 11. 2011. na Susretima pozorišta u Brčkom (BiH), a na promociji će govoriti dr Sanja Nikčević, dr Srđan Vukadinović i glavni urednik.

Vladimir Kolarić: Smrt u Parizu (pozorišna drama), Riječ, br. 3-4, 2011, 99-122.

Premijera drame "Smrt u Parizu" Vladimira Kolarića u Moskvi

2011-11-18T05:05:00.000-08:00

U okviru festivala "Teatraljnij most"u Moskvi, od 4. do 7. decembra 2011. biće izvedeno javno čitanje moje drame "Smrt u Parizu" (prevod Svetlana Pšeničnih), u režiji poznate glumice i rediteljke Julije Aug, zvezde filma "Ovsjanki" koji je bio prikazan i kod nas, i koji je postigao značajan uspeh na festivalu u Veneciji. Program Premijera-PRO, u okviru kog će biti izvedena drama, predstavlja program inostrane drame, i na njemu će učestvovati pisci iz različitih delova sveta, uključujući i, na primer, Španiju ili Veliku Britaniju. "Smrt u Parizu" je, inače, moja diplomska drama, prvi deo trilogije "Evropa- okupacija u tri drame - Pariz, Beč, Beograd", i njeni junaci su, između ostalih, Ernst Jinger, L. F. Selin i Žan Kokto.
Više informacija i program festivala na:
http://premiera-fest.livejournal.com/246604.html

Gde su oni?

2011-11-05T09:27:00.001-07:00

U nama.

Šta oni hoće?

2011-11-05T01:45:00.001-07:00

Ništa.

Ko je to?

2011-11-04T13:05:00.001-07:00

Agenti uništenja.

Istina i laž

2011-11-02T01:51:00.001-07:00

Ako lažljivac kaže i da su dva i dva četiri, ne verujte mu.

Promocije Ruskog almanaha i časopisa Tisa

2011-10-31T03:11:00.000-07:00

U červrtak 3. 11. u 12 h, u Kulturnom centru Beograda (galerija Artget) biće održana promocija novog broja Ruskog almanaha, odnosno obeležavanje dvadeset godina izlaženja ovog vrhunskog časopisa, koji predstvalja značajnu vezu ove kulture sa svetom, i u praktičnom i u vrednosnom smislu. Podvižništvo Zorislava Paunkovića, kao u vizija pok. Raše Livade, zaslužuju svaku pažnju i poštovanje, jer su dela takvog dometa, pri tome održavana u kontinuitetu čitave dve decenije, retka i u većim kulturama nego što je naša.
Na promociji će, pored mene, govoriti istoričar Miroslav Jovanović, vodeći stručnjak za istoriju ruske emigracije, i urednik Almanaha, prevodilac Zorislav Paunković.
Istog dana i na istom mestu, samo u 13h, dakle odmah posle promocije Ruskog almanaha, održaće se promocija knjževnog časopisa Tisa, koji izdaje Narodna biblioteka Bečej, a odlično uređuje prevodilac Svetislav Travica. Ovaj časopis se već značajno izdvojio u domaćoj književnoj periodici, izborom tekstova prema kriterijumu istinskih književnih sladokusaca. Dakle, o gozbi je reč, pa treba doći, jer "čovek ne živi samo o hlebu". Uostalom, Gurdžijev reče da se pored hrane i vazduha čovek hrani i utiscima, pa se treba uveriti u to i na primeru ovog (i ovih) časopisa, kao i same promocije. Na promociji Tise govoriće Eržebet Kinka, ispred izdavača, urednik Svetislav Travica, odlični pesnik Nenad Milošević i ja, Vladimir Kolarić, pisac i teoretičar filma i umetnosti.

"Krvava svadba" na Art-Animi

2011-10-28T13:23:00.000-07:00

Moja priča "Krvava svadba", objavljena najpre na ovom blogu, sada je i na meni dragom sajtu Art-Anima. Oni su mi dali jedinu nagradu u životu, zapravo tri nagrade odjednom, na konkursu 357 za najkraću moguću priču - crticu. Kako reče jedan posetilac na tadašnjoj dodeli nagrade, neki student-cvikeraš, što je bilo manje reči, bila je veća nagrada. Prvu nagradu sam osvojio, dakle, sa tri reči: Van-ze... mljac!, drugu takođe za crticu od tri reči: Glog, luk, uh!, a za pet reči tek jednu, i to drugu: Grad spava. U podrumima - glave. To je simpatična stvar, dobio sam gomilu knjiga za nešto što sam uradio za par minuta, i to je bilo sasvim u redu. Kasnije nisam ponavljao slične pustolovine. Fantastika je uvek tu negde, ali nikad u potpunosti. Možda, ipak...
Priča se nalazi na:

Vladimir Kolarić: Krvava svadba
http://art-anima.com/radovi/4-proza/1383-krvava-svadba

Priča: Rat sela

2011-10-27T01:05:00.000-07:00

Još jedna neobjavljena, o Kraljeviću Marku!

Vladimir Kolarić

RAT SELA

Pop Luka je služio u oba zavađena sela, a crkva se nalazila tačno na pola puta između jednog i drugog. Sela su se odavno krvila, niko više ne pamti zbog čega. Pop Luka ih je smirivao koliko je mogao, ali uskoro i njega zamrzeše.

«Odredi se, pope. Ne možeš služiti i Bogu i Satanailu», govorili su seljaci.

Letina je propadala, stoka crkavala, kuće behu zapuštene, sve zbog rata između sela.

I pop Luka pozva Kraljevića Marka.

Marko dojaha na Šarcu, u punom oklopu. Ode kod starešina oba sela i reče da moraju da se izmire, ili će imati posla sa njim. Seljaci pristadoše, Marko se napi vina i ode da spava. Ali seljaci iz oba sela se dogovoriše i zajednički Kraljevića Marka zasuše kamenjem i strelama. Ranjen, Kraljević Marko se povuče u planine. Na planini ga izleči Ravijojla i on se vrati.

Za to vreme, seljaci su proslavljali pobedu. Na kraju su se ujedinili i spalili crkvu, a pop Luku kamenovali, sve do smrti.

Ali Marko uđe u selo. Spali ga, ne ostavi nikog živog, ni ženu ni dete. Krenu u drugo selo. Seljaci mu padoše pred noge. Molili su da im oprosti, da nisu krivi oni, nego oni drugi, što ih je već pobio.

«Svet je pun gada», reče Marko i pobi ih, ne ostavi nikog živog, ni kamen na kamenu.

Marko oplaka popa Luku i sahrani ga. Iz zgarišta crkve izvuče kameni krst i pobode ga u zemlju.

Marko, Ravijojla i Šarac krenuše, ni sami nisu znali kud.

Poetska pobeda Alione van der Horst (Ruski almanah 16)

2011-10-19T02:04:00.000-07:00

Moj tekst o filmu Boris Riži Alione Van der Horst, objavljen u Ruskom almanahu broj 16, 2011. U ovom broju, pored ostalog, može se pročitati i sjajna proza Viktora Dragunskog i Figl-Migla, poezija Aleksandre Petrove, Henrika Sapgira i Igora Irtenjeva, drama Anatolija Gavrilova, i posebne poslastice u vidu teksta Olge Matič o ljubavnom trouglu oko Bloka, rada N. Jevrejinova o telesnim kaznama u Rusiji, filosofskog dijaloga Grigorija Skorovode i (posebno preporučujem) teksta Alekseja Arsenjeva o Vasiliju Šuljginu. Izuzetno su značajni i rad Tanje Popović o Lazi Kostiću, Vide Golubović o Milošu Moskovljeviću i uspomene iz Rusije Mileta Savića, koje nam predstavlja istoričar Miroslav Jovanović. O filmu, pored mog teksta, tu je i još jedan (ali vrlo vredan) tekst Ivana Velisavljevića o Čehovu u jug. filmu. Uz priloge A. Mokrousova o slikaru Levitanu, prevod sjajnog teksta S. Rahmanjinova o prelid cis-molu, kratke i duhovite priloge Žarka Milenića i Alekseja Slapovskog, to ovaj broj Almanaha, očekivano, čini izuzetno bogatim.

Владимир Коларић

Поетска победа Алионе ван дер Хорст

У Музеју Југословенске кинотеке, 16. маја 2011. одржана је промоција збирке изабраних песама Бориса Рижија у преводу Светислава Травице и издању Фонда „Принцеза Оливера“, под насловом У Русији се растаје заувек (Београд, 2011). На промоцији су поред преводиоца и издавача, Оливере Шарановић, учествовали писац и филмски теоретичар Владимир Коларић, глумац Милош Влалукин, супруга преминулог песника Ирина Књазева и редитељка филма Борис Рижиј, приказаног после промоције, Алиона ван дер Хорст.

Борис Рижиј (1974-2001) је популаран и цењен руски песник генерације перестројке, разапете између одрастања у социјализму и хаоса деведесетих, генерације павићевских „идиоритмика“, која ни у једном времену и простору није пронашла свој дом. Одрастао у криминализованом окружењу Јекатеринбурга, Рижиј овој генерацијској подвојености додаје и сопствену подвојеност између „хулиганства“ и поезије, али и на једном дубљем, поетском и онтолошком нивоу, између живота (љубави) и смрти, што је чест мотив у његовој поезији. Назван „песником-хулиганом“, али и „монахом поезије“, Рижиј о себи и свом времену сведочи живим и јасним поетским језиком, необично зрелим за песника који је свој живот прекратио тако рано.

Документарни филм холандске редитељке руског порекла Алионе ван дер Хорст, Борис Рижиј (Boris Ryzhy, 2008, 60 минута), осветљава управо ову личну и генерацијску, у Рижијевој поезији поетски преображену, подвојеност, откривајући кроз лик песника, али и његових најближих, историјске, друштвене и културне противречности савремене, „транзицијске“ Русије. Користећи различите изворе филмске слике (непосредно бележење префилмске стварности, документарни видео и аудио материјал, дигитални „ријалити“ снимци мобилним телефоном) и различите поступке документаристичког „поиесиса“ (интервју, активни и пасивни репортажни снимак, поетска визуелизација), ауторка ни једног тренутка не одустаје од примата људског лика, као у визуелно-иконичком, тако и у метафоричком смислу, допуштајући да контекст и сва припадајућа „значења“ проистекну из саме „радње“ (праксис) и „заплета“ (митос), из самог поетског „склопа“ овог беспрекорно структурираног и стилски прецизног филма, у ком нема места проивољности и где све води вероватном и нужном, оној „свеповезаности“ и „свеприсутности“ којом поетска логика увек побеђује измаштану логику „стварног“. Као и песништво Бориса Рижија, овај филм се не боји оне мере заноса и радости којом се трансцендира и поетски преображава логика „стварног“, у уметности иначе изговор за немоћ. Овај, у неку руку „несавремени“ поетски изазов у документарном филму је тим већи, али то је уједно и једино истинско поље његовог деловања. Тек у том светлу, метафора „ослобађања“ са краја филма (Артјом и миш), добија свој пуни смисао.

Časopis Tisa, broj 8-9, 2011.

2011-10-17T05:44:00.000-07:00

U novom broju divnog časopisa Tisa (br. 8-9, 2011, urednik Svetislav Travica) objavljen je drugi deo mojih Slatkih priča. Reč je o proznoj celini sastavljenoj od sedam nezavisnih delova-pripovetki, od kojih svaki prati po jedan lik koji mi se prosto, tako, pojavio, toliko jasno da su svi oni - dečak Džoni, Džo, Adrijan, Oleg i Vera, Abdul, Ilja Gofman, Stiv - i danas tu negde sa mnom. Radi se o jednoj od najboljih stvari koje sam napisao, i koja je imala lep prijem kad je emitovana na Trećem programu Radio Beograda.
U broju još možete pročitati temat posvećen Bošku Ivkovu (1942-2010), poeziju Anđelka Erdeljanina, Dejana Bogojevića, Zorana Mandića i Nenada Miloševića. Ovakav visok kriterijum u izboru saradnika primenjen je i na prozu, pa se u časopisu nalaze i prozni prilozi Danice Vukićević, Marije Vujović, Milene Pandurov, kao i drama Ivana Kovača. Posebne poslastice broja su esej E. Obuhove o Mandeljštamu, zapisi Florijana Hajdua i slike Vere Zarić, kojima je opremljen broj. Za kraj, poezija Ernesta Hemingveja i Jevgenija Haritonova.
Ekskluzivno, evo najpre dve Hemingvejeve stvarčice (prevod Bojan Belić):

Neotomistička pesma

Gospod je pastir moj, biće mi potreban
još kratko vreme.

Smrt dobrih momaka

Usisaše nas u sebe,
Kralj i država,
Hrist svemogući
I ostali.
Patriotizam,
Demokratija,
Čast,
Reči i fraze,
Ili nas izjebu ili ubiju.

Lepo... A od sjajnog Jevgenija Haritonova (prevod S. Travica), koji je sebe smatrao najvećim piscem posle jevanđeliste Jovana i Vajlda, samo ovoliko, čisto da se zagolica radoznalost, naročito u kontekstu otkazanih rizičnih manifestacija:

Definicija ljubavi

Ja se probudih noću
i shvatih:
tvoje disanje je
postalo moje.

Pesme mile
Vi ste čije?

Moje!

U je...

Ser gej
Ser,
Sergej.

Priča: Krvava svadba

2011-10-10T09:31:00.000-07:00

Neobjavljena priča, jedna od onih... Tajna.

Vladimir Kolarić

KRVAVA SVADBA

Knez Bogoje je pratio svatove. Svatovi su bili okićeni suncima. To se ženio knežev sin Vidilo. Negde na pola puta, iz reke izroni zmaj i zgrabi devojku. Svatovi se razbežaše, Vidilo jurnu na zmaja da ga poseče, ali ovaj već nestade u virovima. Za njim ostade samo krv rastrgnute mlade.

Vidilo je plakao na kneževom ramenu.

«Znamo da zmajevi žive na severu, oče. Otkud se ovaj stvori?»

«Slučajno je pao u reku i reka ga donese. Tako je Bog hteo», odgovori knez Bogoje, podiže mač i krenu na sever, da se sveti zmajevima.

Rat protiv zmajeva uđe već u treću godinu. Kneževa vojska se proređivala, Vidila je najveći deo vremena tresla groznica. Leševi zmajeva ležali su duž cele zemlje.

Tada pred kneza istupi Stanilo, koji je znao jezik zmajeva.

«Zmajevi šalju izaslanika, kneže.»

Zmaj se predstavi kao Belijar i ponudi mir.

«Ista nas Božija glina stvori», reče Belijar, «Krv smo krvlju isprali. Živimo u miru.»

«Čemu služe zmajevi, osim da plaše nedužne ljude i proždiru stoku? Koliko god je zmajeva u Edomu, zapamtiće kneza Bogoja.»

I knez poseče Belijara.

Leteći zmajevi su bili izvidnica, oni što bljuju vatru išli su ispred, brzi dugovrati su jurišali.

«Umreću, oče», govorio je Vidilo, oboren groznicom, «Ne prija mi sever. Vrati me kući, oče.»

«Ubili su tvoju ljubav, Vidilo, to je kao da su ubili tebe. Platiće.»

«Platiću ja, oče. Umreću, ako se ne vratimo», molio je Vidilo.

«Izdrži još do ravnodnevnice i sve će biti gotovo.»

Ali Vidilo umre. Zmajevi su nadjačavali.

Knez Bogoje se vrati u svoje zemlje.

«Bože, ako sam učinio neko zlo, kazni me, ako sam činio dobro, nagradi me.»

Zemljom zavlada glad. Vojvode se pobuniše protiv kneza Bogoja.

«Bože, prihvatam sve što mi daš.»

Knez Bogoje se okiti suncima i krenu u boj.

Zmajevi su sišli sa severa, zauzeli opustelu zemlju.

U jednoj pećini nađoše kneza Bogoja, raščupanog i bradatog, unezverenih očiju.

«Ima Boga, zmajevi. Pokajte se.»

Zmajevi ga pustiše, jer nisu dirali ludake.

Zmajevi su uživali u bogatstvu novih zemalja.

Jedan zmaj, Ezijel, što je video budućnost, izađe pred starešinu i reče:

«Vatra se sprema sa nebesa, o veliki. Pašće voda i zemlju će okovati neki beli kamen od te vode. Zmajevi će nestati, ostaće samo mala stvorenja i ljudi, ali drugačiji od ovih.»

«Kakva je to zemlja u kojoj nema zmajeva», reče starešina i nagradi Ezijela.

I nestade Edoma.

Knez Bogoje izađe iz pećine i pozdravi vodu sa nebesa.

Ta voda, i sunce što dolazi posle nje, od sada će za njega biti bog.

Snobizam, dendizam, kemp

2011-09-22T02:27:00.000-07:00

Časopis Treći program sa mojim tekstom "Snobizam, dendizam, kemp", dostupan u celini u pdf.

Vladimir Kolarić: Snobizam, dendizam, kemp, u Treći program, br. 147, 2010, str. 245-257.

http://www.radiobeograd.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=46134&Itemid=99999999

Priča: Smrt Miladina Sjekloće

2011-09-19T10:00:00.000-07:00

Meni draga mala priča, objavljena u zbirci "Lutalice" (SKC Kragujevac, 2006).

Vladimir Kolarić

SMRT MILADINA SJEKLOĆE

Poreklo Miladina Sjekloće po majci bilo je poljsko.

Miladin Sjekloća je nosio somotsku jaknu sa visokom kragnom.

Krio se. Svi su se zaverili protiv njega.

Žigalo ga je u grudima, i otišao je u bolnicu. Čim je ušao čuo je razgovor sestre i doktora, neuspešno sakrivenih iza poluotvorenih vrata.

«Nema mu spasa.», rekao je doktor.

Znao je da govore o njemu.

Kad su ga prozvali, ušao je podignute glave.

«Izvolite. Gde vas boli?» mirno je pitao lekar, starac.

«Znate vi dobro.»

«Kako mogu da znam? Prvi put vas vidim.»

Miladin Sjekloća je podsmešljivo ćutao.

«Vi ste Miladin Sjekloća?»

Doktor je gotovo sricao.

«Eto, vidite da znate.»

«Piše u knjižici. Miladin Sjekloća. Odakle ste vi poreklom? Ja sam Sikirica.»

Miladin Sjekloća je izašao. Napustio je bolnicu. Napolju je bio sunčan dan.

Na zidu pored tramvajske stanice visile su umrlice. Na jednoj je stajala petokraka, seda glava i ime: Miladin M. Sikirica.

Iscepao je plakat.

«Šta to radite, gospodine?»

Čovek u mantilu i sa šeširom na glavi, gledao ga je pravo u oči.

Miladin Sjekloća je uleteo u tramvaj.

Ako mogu ovako brzo da trčim, onda je sve u redu, mislio je. Ne, žiga. Žiga.

Tinejdžerka sa alkicom u nosu ustupila mu je mesto.

Kako me samo gleda. Svi su protiv mene, mrmljao je Miladin Sjekloća.

Nije želeo da uznemirava ženu. Prvo je ispričao par viceva. Već dugo nije pričao viceve. Onda ju je zamolio da sednu.

«Požuri, zagoreće mi sarma.»

Žena je ipak sela, brišući krpom ruke.

«Ne brini, Milka. Sve sam već smislio. Još danas ću napisati testament. Stan će ostati tebi. Ništa ne brini.»

Milka je ćutala.

«Znaš da lekari ništa ne znaju. Ali ja znam njih.»

«Bio si kod lekara?»

Milka ga je gledala pravo u oči. Spustio je pogled.

«Milka, nadam se da sam ti bio dobar muž.»

Milka je ustala.

«Sarma će biti gotova do dva. Možeš li da čekaš?»

Miladin Sjekloća je razmislio.

«Bolje mi naseci malo parizera. I hleba. Može i onog sira, samo malo. Znaš da jedem ko vrabac. Čisto da prebrodim do ručka.»

Jutros je pojeo samo tri pržena jaja i tek malo salame sa senfom. Ono malo džema i pavlaku ne računa.

Prvi je digao slušalicu.

«Majka ti je sigurno rekla.»

«Šta?», pitao je sin, užurban, kao i uvek.

«Za mene. Ništa.»

«Bolestan si?»

«Malo.»

«Drži se, stari. Nego, daj mi kevu.»

Milka je preuzela slušalicu. I dalje je smrdela na sarmu.

Miladin Sjekloća je legao na krevet, obučen. Nije imao običaj da to radi.

«Hoćeš kafu?», pitala je Milka, posle telefonskog.

«Daj.»

Nije mu se pila, ali nije hteo da razočara Milku. Uvek mu je bila dobra žena.

«Prošetaću», rekao je, predveče.

Milka je gledala seriju.

Miladin Sjekloća je šetao. Hteo je da pomazi psa lutalicu. Pas je zarežao.

Svi su protiv mene, govorio je, nečujno, Miladin Sjekloća.

U kafani nema nikog poznatog. U trafici već odavno ne radi Slavka, sa kojom je voleo da porazgovara.

Pijaca je još bila otvorena. Bilo bi lepo kupiti lubenicu, sesti na stepenište i tu je pojesti.

Niko nije prodavao lubenice.

Prošlo je vreme lubenica.

Miladin Sjekloća je krenuo kući.

Lopta mu je proletela tik ispred nosa. Dečak se nije čak ni osvrnuo. Uzeo je loptu i krenuo nazad ka igralištu. Na igralištu je bilo još tri dečaka.

Miladin Sjekloća je zgrabio malog. Bacio ga na beton. Lopta se otkotrljala.

«Ko si ti? Ko si ti?», urlao je na dečaka.

Dečak je otrčao. Igralište je ostalo pusto. Miladin Sjekloća je prošao kroz vratnice rukometnog gola i stao na centar. Udisao je punim plućima. Mesec, kao da se stvarao iz vazduha.

«Ne boli», rekao je, glasno, «Više me ne boli.»

Kamenica je doletela posle neka dva minuta. Pogodila je Miladina Sjekloću pravo u glavu, razbila mu naočare. Miladin Sjekloća je pao.

Ležao je u bolnici. Sin ga je poljubio u glavu i izašao. Niko od unuka nije se ni pojavio. Milka mu je donela kuvanu piletinu, iako zna da on voli pohovanu.

Svi su protiv mene, zaključio je Miladin Sjekloća.

Priča: Pank rok, ti si moj veliki plačljivko

2011-07-01T09:42:00.000-07:00

Moja priča objavljena u zbirci "Lutalice" (SKC Kragujevac, 2006).

Vladimir Kolarić

PANK ROK, TI SI MOJ VELIKI PLAČLJIVKO

Spuštali smo se ka selu. Nebo je bilo prozračno, zvalo nas je. Petar je za pojasom imao vokmen, na ušima slušalice. Pored vokmena bombe.

«Nisam ti primetio kako je sve ozelenelo, dok nisam došao među kuće.»

Petar je govorio glasnije nego što je trebalo, zbog muzike. Slušao je Toj Dols.

Kuće su bile bele, kao od šećera, selo ušoreno, što je retko u ovim planinama. Kao da je doneto od nekud, celo, i spušteno u ovaj vazduh od kog trnu zubi, među izvore vode tako bistre i jake, da od nje opada kosa.

Ništa se nije pomeralo. Ni lišće kao da nije šuštalo, da se bar neko nakašljao.

«Gaje li ovde kokoške, uopšte? Gde su im kerovi? Znaju valjda šta su psi, ili ih brkaju sa vucima?»

Govorio sam i dalje. Uplašen tišinom.

Na sred sela, među kućama, sedela je ludakinja. Na zemlji, otekle guše, u seljačkoj pregači, pravila je venac od maslačaka. Nije se obazirala na nas dvojicu.

Zgledali smo se.

«Šta je ovo koju pičku materinu?»

Petar je ušetao u jedno dvorište. Zalupao je na vrata.

«Ako ne otvorite, svršiću vam u uši, degenerici!»

Otvorio je starac, obučen kao za sahranu.

«Šta je ovo, jebo te?»

Starac je slegnuo ramenima.

«Mi smo stari, ne znamo.»

«Ko je ona sa gušom?»

«A, ona? Luda.»

«Šta će tamo?»

Starac je ponovo slegnuo.

«Tamo je.»

«A što je niste uveli u kuću, ko što je red? Što je neko nije uveo? Svi ste se zavukli ko pacovi, a nju pustili na vazduh, je li?»

«Poješće nam krompir. I humanitarnu pomoć.»

«Šta će vama humanitarna pomoć? Vi ste, bre, seljaci! Gde vam je živina? Sadite.»

«Sve hoće na seljaka.»

«I šta, ako mi nju sad silujemo?»

«Ne bojimo se mi. Neće nju niko onakvu.»

«A šta ako ja volim gušave? Zamerio bi mi?»

«Ne znamo. Mi smo stari ljudi.»

Petar se okrenuo i izašao iz dvorišta. Pružio je ruku ludakinji. Ludakinja je prihvatila, i naklonila se kao dama.

«Slušaj», rekao je starcu, «Ako je izbaciš, drži se.»

Starac je ćutke klimnuo glavom. Uveo je ludakinju u kuću. Pre nego što je zatvorio vrata, videli smo kako ga ludakinja kiti, vencem od cveća.

Nastavili smo. Kuće su bile iste. Na kraju sela, Petar je zalupao na još jedna vrata. Otvorio je čovek u uniformi železničara.

«Šta ćeš ti ovde?»

Čovek je ćutao.

«Lepo te pitam. Ne vidim prugu.»

Čovek je zinuo. Nije imao jezik.

«Imate li crkvu ovde?»

Čovek je odmahnuo glavom.

«Spaljena ili je nemate?»

Čovek je slegnuo ramenima.

«Džamiju?»

Ponovo – ne.

«Školu?»

Ne.

«Pa šta imate?»

Sleganje.

«Jebite se.»

Tišina.

Nastavili smo.

«Šta da im radimo?»

«Biće kako odluče oni koji dolaze iza nas.»

«Zar nije uvek tako?»

«Valjda.»

Uspinjali smo se. Šume su čekale.

Petar je ubacio novu kasetu. Lupnuo je prstima po vokmenu. Odsvirao akord.

«Ramonsi», rekao je.

Vladimir Kolarić: Bibliografija teorijskih radova (jun 2011)

2011-06-28T05:44:00.000-07:00

Naučni radovi:

1. „Ka dubini tvari – Fizika i metafizika u delu Živojina Pavlovića“. Koraci, časopis za književnost, umetnost i kulturu, broj 1-2, 2008, izdavač Narodna biblioteka „Vuk Karadžić“, Kragujevac, str. 117-134. Originalni naučni rad.

2. „Odnos Jurija Rakitina prema filmu“. Književna istorija, časopis za nauku o književnosti, XL 2008 134-135, izdavač Institut za književnost i umetnost, Beograd, str. 203-208. Originalni naučni rad.

3. Naučni komentari u: Jurij Rakitin: „U čemu leži tajna Velikog mutavka?“, Književna istorija, časopis za nauku o književnosti, XL 2008 134-135, izdavač Institut za književnost i umetnost, Beograd, str. 209-216. Građa.

4. „Kemp u djelu Gajta Gazdanova“. Književna smotra, časopis za svjetsku književnost, broj 149 (3), 2008, izdavač Hrvatsko filološko društvo, Zagreb, str. 33-41. Originalni naučni rad.

5. „Religija i film – Od Anrija Ažela ka mogućnosti zasnivanja jedne hrišćanske estetike filma“. Zbornik Matice srpske za scenske umetnosti i muziku, broj 39, 2008, izdavač Matica srpska, Novi Sad, str. 93-101. Originalni naučni rad.

6. „Filmska delatnost ruskih emigranata u Beogradu i jugoslovenskim zemljama u prvoj polovini XX veka“. Zbornik radova Fakulteta dramskih umetnosti, časopis Instituta za film, pozorište, radio i televiziju, broj 13-14, 2008, izdavač Fakultet dramskih umetnosti, Institut za pozorište, film, radio i televiziju, Beograd, str. 181-198. Originalni naučni rad.

7. “Modelizacija sveta u filmu Buđenje pacova Živojina Pavlovića”. Zbornik radova Fakulteta dramskih umetnosti, časopis Instituta za film, pozorište, radio i televiziju, broj 15, 2009, izdavač Fakultet dramskih umetnosti, Institut za pozorište, film, radio i televiziju, Beograd, str. 83-98. Originalni naučni rad.

8. „Kemp u delu Gajta Gazdanova“. Treći program Radio Beograda, Radio-televizija Srbije, Beograd, 15. jul 2009. Originalni naučni rad.

9. „Odbrana umetnosti u Srpskom filmu Srđana Spasojevića“. Kultura, broj 127, 2010, izdavač Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, str. 82-101. Originalni naučni rad.

10. „Modelizacija sveta u Aristotelovoj poetici i u strukturalnoj semiotici Jurija Lotmana“. Zbornik Matice srpske za slavistiku, broj 78, 2010, izdavač Matica srpska, Novi Sad, str. 101-118. Originalni naučni rad.

11. „Apologija Zapada: Čaadajev, Dali, Vorhol“. Zbornik radova Fakulteta dramskih umetnosti, časopis Instituta za film, pozorište, radio i televiziju, broj 17, 2010, izdavač Fakultet dramskih umetnosti, Institut za pozorište, film, radio i televiziju, Beograd, str. 355-373. Originalni naučni rad.

12. „Sergej Tagac u Novoj Evropi“. Nova Evropa (1920-1941) (zbornik radova), 2010, izdavač Institut za književnost i umetnost, Beograd, str. 635-641. Originalni naučni rad.

13. „Snobizam, dendizam, kemp“. Treći program, broj 147, leto 2010, izdavač RDU Radio-televizija Srbije, Beograd, str. 245-257. Originalni naučni rad.

14. “Apologija Zapada: Čaadajev, Dali, Vorhol“. Treći program Radio Beograda, Radio-televizija Srbije, Beograd, 2. mart 2011. Originalni naučni rad.

16. „Situacionistička internacionala i film“, Treći program Radio Beograda, Radio-televizija Srbije, 22. 6. 2011. Originalni naučni rad.

Prikazi i eseji:

1. „U knjigama gradovi“ . Ruski almanah, broj 12, 2007, izdavač Književno društvo Pismo, str. 180-181. ISSN 0354-2122. Prikaz.

2. „Sa tigrom u kavezu“. Ruski almanah, broj 12, 2007, izdavač Književno društvo Pismo, str. 188-190. ISSN 0354-2122. Prikaz.

3. “U senci Vavilona”. Ruski almanah, broj 13, 2008, izdavač Književno društvo Pismo, str. 213-216. ISSN 0354-2122. Prikaz.

4. „O prividu i smislu“. Ruski almanah, broj 13, 2008, izdavač Književno društvo Pismo, str. 216-217. ISSN 0354-2122. Prikaz.

5. „Let“. Ruski almanah, broj 14, 2009, izdavač Književno društvo Pismo, str. 154-155. ISSN 0354-2122. Esej.

6. „Između straha i nade“. Ruski almanah, broj 14, 2009, izdavač Književno društvo Pismo, str. 201-202. ISSN 0354-2122. Prikaz.

7. „Aleksej Pisemski: Mlakonja“. Ruski almanah, broj 14, 2009, izdavač Književno društvo Pismo, str. 202-203. ISSN 0354-2122. Prikaz.

8. „Pesništvo i istina“. Ruski almanah, broj 14, 2009, izdavač Književno društvo Pismo, str. 209-212. ISSN 0354-2122. Prikaz.

9. „Hrist i antihrist“. Ruski almanah, broj 15, 2010, izdavač Književno društvo Pismo, str. 231-233. ISSN 0354-2122. Prikaz.

Prevodi:

1. Oleg Kovalov: „Zvezda pod stepom: Amerika u ogledalu sovjetskog filma“. Ruski almanah, broj 11, 2006, izdavač Književno društvo Pismo, 161-171. ISSN 0354-2122. Prevod s ruskog.

2. G. Kozincev, G. Križicki, L. Trauberg, S. Jutkevič: „Ekscentrizam“. Ruski almanah, broj 13, 2008, izdavač Književno društvo Pismo, str 143-152. ISSN 0354-2122. Prevod s ruskog.

Treći program br. 147, 2010

2011-06-28T04:46:00.000-07:00

U časopisu Treći program, broj 147, leto 2010. objavljen je moj rad pod naslovom "Snobizam, dendizam, kemp".

Vladimir Kolarić: "Snobizam, dendizam, kemp", Treći program br. 147, leto 2010, str. 245-257.

Апстракт: У светлу учења о „крају историје“ (А. Кожев), појма природе, аристотеловског схватања о уметности и односу фисис и техне, разматра се порекло, развој и значај појмова снобизма, дендизма и кемпа. Тумачи се припадност кемпа „антиметафизичкој“ традицији и предлаже примена појма кемп на сам принцип несводивости, као принцип слободе.

Кључне речи: Кемп, дендизам, снобизам, крај историје, природа, метафизика, слобода, декаденција, боемија, queer, поп арт.

Ovaj zanimljiv broj donosi i temat o ruskoj teorijskoj sceni, koji je priredio Petar Bojanić, zatim temat "Imperijalne teme", uglavnom o jevrejskom pitanju u Rusiji, i studije i oglede R. Kerovića, A. Lošonca i V. Rakića ("Etički i politički aspekti kognitivnog poboljšanja čoveka").

Treći program Radio Beograda nastavlja da uvećava naše znanje i vežba naš um.

Priča: Anđeli

2011-06-12T10:01:00.000-07:00

Još jedna ratna priča iz moje zbirke Lutalice (SKC Kragujevac, 2006).

Vladimir Kolarić

ANĐELI

Želeo je da živi u neprekidnoj ekstazi.

Rat je bio deo toga. Bežao je od žena.

Pričao je o jednoj obrijane glave, tetoviranoj, prstiju žutih od lošeg duvana, u koju je svršio kad mu je bilo petnaest. Bila je odbegla robijašica i jedino je ona mogla da ga zadovolji.

Verovao je u romantiku života u podrumu.

Otac mu je bio oficir. Obukao je uniformu da bi se osvetio ocu. Zbog nečega što ni sam nije mogao da razume.

Bio je pijanista, i imao je svoj Portret umetnika u mladosti. Želeo je da svira u zadimljenim podrumima. Ali Beograd nije Njujork, a on je svirao više radi poze nego iz potrebe. Priznavao je da traži smrad amonijaka, srču i pljuvačku na obrazima. Zašto je tako – nije znao.

Sanjao je o Nju Orleansu, o metežu grada, o raznobojnim telima i mirisima, bio je među prvima koji su umeli da spremaju kinesku hranu.

Nosio je stetson sve dok mu ga nisu ukrali neki transvestiti i spalili ga zajedno sa lišćem, u parku.

Ovde je zbog tog stetsona, tako je rekao ostalim momcima kad je došao ovde, u planinu. Nisu ga razumeli.

Stalno ga je pratio miris duvana. Noću su morali silom da mu oduzimaju cigarete, da ih ne oda. Umeo je da se zaboravi, nije to radio namerno.

Jedini nije hteo da se povuče pred tenkom koji ulazi u selo. Sakrio se u ružičnjak, bacio bombu gde treba. Dim cigarete, nije ga odao. Stopio se sa dimom spaljenih kuća.

Dok je prao lice, crno od eksplozija, spazio je zarobljenika kako sedi pod orahom. Zarobljenik je bio plav, prozračan, punih usana, vitak kao mladica, sa pogledom mlade životinje, neuprljane sparivanjem i smrću.

U jednoj kući našao je jabuku, na kredencu. Oprao je jabuku, zajedno sa licem. Hteo je da zagrize. Predomislio se.

Kad ju je pružio zarobljeniku, jabuka je bila još mokra, kao uplakana.

Zarobljenik je uzeo jabuku, kao da je to najprirodnija stvar na svetu. Zagrizao.

On se okrenuo i otišao. Dlan mu je još uvek bio mokar, i lice, od vode, od jabuke. Vetar ga je hladio, krv pevala.

Kad ga je pogodila mina, odneli smo ga u podrum. Podrum je mirisao na vlagu i plesan, bio je ispunjen praznim flašama i teglama, drvenim gajbama, perjem za jastuke, ramovima slika.

Mnogo je krvario. Nije se predugo mučio.

Otišao je oko podne. Perje je sletalo na njegove rane, kao na cvetove, bojilo se iz belog u crveno, poput egzotičnih ptica.

Napolju, gore, tutnjalo je sve jače. Jedina tišina, bila je ona u njemu.

Imao je ime koje nose anđeli.

Priča: Čiste ruke

2011-05-30T08:20:00.000-07:00

Jedna od mojih ratnih priča, objavljena u zbirci Lutalice (SKC Kragujevac, 2006).

Vladimir Kolarić

ČISTE RUKE

Rat je kad shvatiš da je čovek meso. Tako sam to video. Govore da sam malouman, ali i ja vidim. Zaiskri ponešto...

Ujutru, rosa sija kao rasuto staklo. Oči devojaka liče na mleko. Ruke ratnika su kao zalasci sunca. To je ono što vidim.

Krpim gume, nosim, služim, sve što treba. Ali pametan sam ja. Moje ruke su čiste. Pogled mi se ne menja.

Gledam ih. Propadaju, a ne vide. Gase se, a misle da plamte.

Blato je, a meni je to raj. Kad me ne gledaju, smejem se. Kažu da sam malouman. Meni su ruke čiste.

Jedno je došao stariji vodnik. Hramao je.

«Problemi sa venama», rekao je i ponudio me cigaretom. Sedeli smo na gumama.

«Pričaj mi nešto.»

Slegnuo sam ramenima.

«Šta da vam pričam?»

«Nešto. Normalno.»

Pričao sam kako sam vozio kombi. Kako se pokvario, a okolo samo kukuruzi. I, ko mi je popravio kombi? Baba.

«Moj pokojni je bio mehaničar. Ja sedela i gledala, pa naučila. Od nečeg mora da se živi.»

Vodnik je gledao u daljinu. Žar cigarete mu je već dosezao do prstiju.

«Ajde sa nama», rekao mi je. «Da znaš kako je tamo. Nema boljeg mesta na svetu.»

Govorio je o rovovima, o Majevici.

«Bio sam jednom. Vodili su me, kad sam bio mali. Zamalo nisam stao na zmiju.»

Pogledao me je. Osmehnuo se.

«Nisi ti toliko lud.»

Ćutao sam. Šta ja znam o tome?

Vodnik je poginuo. Više neće imati problema sa venama.

Nikad nisam video zmiju. Lagao sam ga. Ne znam zašto. Ponekad, tako, ne znam zašto kažem sad ovo, a sad ono. Da li je i kod drugih isto?

A meni, meni su ruke čiste.

Blato liči na rasute utrobe insekata. Kad umire, sunce je kao sveže krvavo meso.

Nešto se bliži. Dolazi. Nisam baš toliko lud. Samo su mi ruke čiste. Vidim. To je sve.

Zbornik Matice srpske za slavistiku broj 78

2011-05-23T02:15:00.000-07:00

U Zborniku Matice srpske za slavistiku broj 78, 2010, objavljen je moj rad "Modelizacija sveta u Aristotelovoj poetici i u strukturalnoj semiotici Jurija Lotmana". Tema modelizacije u umetnosti i poetika dekadencije, karakteristična za jedan pravac mojih istraživanja, usaglašavaju se u ideji odbrane umetnosti, po kojoj je naslovljen ovaj nastrani blog.

Vladimir Kolarić: "Modelizacija sveta u Aristotelovoj poetici i u strukturalnoj semiotici Jurija Lotmana", Zbornik Matice srpske za slavistiku, broj 78, 2010, str. 101-118.

Celovit tekst, kao i ceo broj 78 u pdf formatu, nalazi se na:
http://www.maticasrpska.org.rs/casopisi/slavistiku_78.pdf

Владимир Коларич: Газданов и Сербия

2011-05-21T02:15:00.000-07:00

Moj govor o velikom ruskom emigrantskom piscu, poreklom Osetinu, Gajtu Gazdanovu (1903-1971), u prostorijama Predstavništva Republike Severna Osetija-Alanija, u Moskvi, 14. 11. 2008, u organizaciji Instituta za svetsku književnost Ruske akademije nauka (ИМЛИ РАН) i Društva prijatelja Gajta Gazdanova. Svoj rad o Gazdanovu i kempu koji pominjem u izlaganju odnosi se na članak Vladimir Kolarić: "Kemp u djelu Gajta Gazdanova", Književna smotra (Zagreb, Hrvatska), broj 149(3), 2008, str. 33-41.

Владимир Коларич

Газданов и Сербия

Я приехал из Сербии, страны, в которой вышло первое издание Собрания сочинаний Газданова после России. Также в бывшей Югославии, частью которой была Сербия, был выполнен первый перевод романа Газданова на иностранные языки. Сейчас кроме Сербии, вещи Гайто Газданова опубликованы и вышли отдельными изданиями в Хорватии и Македонии. Один из двух самых лучших сербских режисссеров, Горан Маркович, ещё двадцать лет назад написал киносценарий по роману Газданова «Пробуждение». Если бы этот проект был реализован, это был бы первый фильм по роману Газданова за последние сорок лет. Более подробно об этом можно прочитать в статье Зорислава Паунковича, опубликованной в сборнике, который мы сейчас представляем здесь.

Я писал о творчестве Газданова в статье «Кэмп у Газданова», где пытался научно аргументировать применение этого эстетического и культурологического понятия к творчеству Газданова. В литературоведческом понятии кэмпа характерны эстетизм, ирония, примат стиля над содержанием и размывание границ между массовой и элитарной культурами. Но это не чистая игра «искусства ради искусства», в кэмпе наряду с ироонией присутствует подлинная боль художника.

Я вижу Газданова как писателя, соединяющего Восток и Запад. Культура моей земли — Сербии также находится между Востоком и Западом, более того, основатель сербской культуры Святой Савва ещё в ХП веке сказал, что нам надо быть не между, а над Востоком и Западом. Такого мнения придерживается и крупный мыслитель ХХ века Святой Николай Велимирович. Сербская культура — это Восток на Западе и Запад на Востоке. Газданов также писатель с глубоким осознанием эфимерности всего мирского, что есть одно из особых свойств сербской культуры. Эти два основных качества служат причиной огромной популярности Газданова в странах бывшей Югославии. Есть и более глубокие причины, связанные с архаикой, с основаниями индоевропейской культуры, к которой принадлежат родина Газданова — Осетия и Сербия.

Творчество Гайто Газданова особенно целительно в наше время, для которого характерны гордыня и конфликтность, как между людьми, так и между народами.

Zbornik radova Fakulteta dramskih umetnosti broj 17 i 18

2011-05-20T06:29:00.000-07:00

Upravo su izašli brojevi Zbornika radova FDU za 2010. godinu, broj 17 i 18. U broju 17 objavljen je moj tekst "Apologija Zapada: Čaadajev, Dali Vorhol" (Apologetics of the West: Chaadaev, Dali, Warhol), jedan od mojih najznačajnijih radova, koji u 14 tačaka donosi originalnu klasifikaciju osobenosti ideje Zapada, sve to primenjujući na stvaralaštvo jednog ruskog, jednog evropskog i jednog američkog predstavnika ove velike ideje.
Puna referenca glasi: Vladimir Kolarić: "Apologija Zapada: Čaadajev, Dali Vorhol", Zbornik radova Fakulteta dramskih umetnosti, broj 17, 2010, str. 355-373.
U broju 17 izdvajam i tekstove Ivana Medenice, Enise Uspenski i Žorža Banija o Čehovu, tekstove Lazara Jovanova i Vjere Mujović o "determinaciji modela organizacione kulture srpskih nacionalnih teatara", odnosno "organizaciji i trendovima međunarodne kulturne saranje", tekst Dijane Marojević Diklić o Grotovskom u svetlu religijske filosofije Ivana Iljina, zatim zanimljivi kreatološko istraživanje Tijane Mandić i Irene Ristić, rad "Culture and Beauty" slovenačke profesorke Erike Prijatelj, rad Ninoslave Vićentić o beogradskom novom talasu i sećanje na Ranka Munitića, mladog filosofa i filmskog kritičara Vladana Milanka. O filmu postoje samo tri priloga: rad Grega DeCuira "Black Wave Philosophy: Methodical Marxism" (njegova knjiga o jugoslovenskom crnom talasu upravo je izašla u izdanju Filmskog centra Srbije), tekst Marije Šarović o Hržanovskom i Sorokinu i tekst koji sadrži rezimee učesnika tribine "Novi srpski film - pojam, dometi, kontroverze", održane 23. 10. 2010, na kojoj sam bio moderator.
Broj 18 u celini je posvećen radovima sa naučnog projekta "Obrazovanje, umetnost i mediji u procesu evropskih integracija", i kao priređivači su potpisani Nevena Daković i Mirjana Nikolić. Pored dva teksta o filmu, Nevene Daković ("Srpski film: teorija i praksa: 1990-2009: Balkanizacija, tranzicija, EU integracije") i Aleksandra S. Jankovića ("Mizantropija kao filmski recidiv tranzicije"), izdvajam tekst Nataše Milović "Kreativno korišćenje dramskog teksta u obrazovanju".

Boris Rižij

2011-05-14T00:46:00.000-07:00

U ponedeljak 16. maja u 20 h, u Muzeju Jugoslovenske kinoteke govoriću na promociji zbirke pesama ruskog pesnika Borisa Rižija "U Rusiji se rastaje zauvek" (Fond "Princeza Olivera", 2011). Boris Rižij (1974-2001) je izuzetno talentovan i značajan ruski pesnik "genaracije perestrojke", dakle moje generacije koja podjednako pamti život u socijalizmu kao i agoniju devedesetih. Predstavljan kao pesnik-huligan, poeta-gusar, monah poezije, Rižij je izvršio samoubistvo u svojoj 27. godini života, dostigavši veliku umetničku zrelost. Danas je to cenjen, "živ" pesnik, na čije stihove se komponuju popularne pesme. Jedna od tih pesama biće izvedena u toku promocije, a pesnikove stihove će govoriti Miloš Vlalukin.
Na promociji učestvuju i prevodilac Svetislav Travica, Olivera Šaranović (izdavač), zatim Irina Knjazeva, supruga preminulog pesnika, i holandska rediteljka ruskog porekla Aliona van der Horst, rediteljka odličnog i potresnog dokumentarnog filma o pesniku ("Boris Ryzhy", 2008, 60 min.), koji će biti prikazan posle promocije.
Ovo je uvodna pesma iz zbirke:

Sa dlana, ciganko, hoćeš li umeti
Izgatati mi sudbinu kletu?
Ciganka reče: ti ćeš umreti,
Takvi dugo ne žive na svetu.
Biće ti tuđi sin i ženica,
Drugovi će neprijatelji postati.
Pitaš me šta će te ubiti? Krivica.
Al ti je nikom nemoj dati.
Zašto sam kriv? Jer si živ! -
Smeška se i gleda me u oči.
Sa pijace trešti poznati motiv
I presijavaju se nebesa u noći.

Časopis Riječ

2011-05-06T09:56:00.000-07:00

U novom broju izuzetno kvalitetnog i sadržajnog časopisa "Riječ" (broj 3-4, 2010, Književni klub Brčko distrikt BiH, urednik Žarko Milenić), objavljena su čak dva priloga sa mojim potpisom: priča "Amerika" i članak "Odbrana umetnosti u Brčkom", prvobitno objavljena upravo na ovom blogu.
Iz sadržaja izdvajam prozu izuzetno talentovanog mladog dramaturga i pesnika Luke Kurjačkog, balade Atifa Kujundžića (od pretprošle "Riječi" jednog od mojih omiljenih pesnika), temat o naučnoj fantastici, poeziju i prozu jermenskih autora kao i prepisku srpskim pisaca sa jermenskim srbistom Babkenom Simonjanom, dečju prozu Jurija Nečiporenka i putopis Dragoljuba Vasića, drame Hrista Bojčeva i Patrika Ziskinda, esej Irene Lukšić o problemima prevođenja itd. Tek nameravam da vidim šta je još vredno preporuke, susret sa nama nepoznatim imenima je uvek najuzbudljiviji, kao i svaki susret uostalom.
Na kraju, citat Ibn Arabija, kojim Šefko Kaloper završava svoj tekst objavljen u "Riječi": "Ja slijedim religiju Ljubavi: kojim god putem karavana Ljubavi da krene, taj put je moja religija i moje uvjerenje".

Priča: Jedne noći, volećemo se

2011-04-22T10:21:00.000-07:00

Priča objavljena u zbirci "Lutalice" (SKC Kragujevac, 2006), čije delove izgovara Sretko Kalinić (Lazar Jovanov) u najboljoj predstavi KPGT-a "Biciklist" (režija Ljubiša Ristić).

Vladimir Kolarić

JEDNE NOĆI, VOLEĆEMO SE

Isto su moje ruke i moja ljubav, kažem ti, a ti mi veruj. Kad krv uzavri, razlike nema.

Moje ruke pevaju za mene. Zovu me Pavaroti. Glupi su. Misle da je Pavaroti dirigent.

Ja sebe zovem – Kazanova.

Isto je ova krv i ova ljubav, kažem.

Kao hirurg sam i kao precizni mehaničar. Kao pilot sa svojim mnogobrojnim dugmićima.

Veruj mi, nesrećniče.

Ja sam sve što ti ostaje.

Ja sam tvoj ispovednik, ja sam tvoj bog. Ne imaj drugih bogova osim mene. Meni ćeš reći što nećeš ni svojoj ljubavi ni svom Bogu.

Sigurno znaš šta mesar radi sa ovcom. Gurne ruku kroz njene čeljusti, srce joj ščepa, kao jabuku, i izvadi. Napolje, na slobodu. Na svetu slobodu. Srce kuca i dalje, ne shvata da je iščupano.

Jagnje moje nesrećno, kožu ću ti odrati. Možda ću te i pustiti da živiš, ali čovek više nećeš biti. Ne. Nikada.

Opiri se. Budi moj. Što duže budi moj. Što se duže opireš, što kasnije priznaš, sve me više voliš, sve te više volim, ti si smisao mog života, ja tvog.

Ljudi, volimo se. Upućeni smo jedni na druge.

Pun sam ljubavi. Kažem, a ti mi veruj. Gledaj me, dok krvariš, zaljubljenog.

Ovo je ljubav, ali ovo je i posao. Hranim porodicu. Velika je moja porodica. Ne možeš ni da zamisliš koliko je velika moja porodica.

Debeli su zidovi. Ni dušice ne mogu da pobegnu. Telo iznesu, duša se ne vidi, pa ostane. Posle ne ume da izađe. Luta.

Lutaju dušice. Pevaju, glasnije od mojih ruku. Celu noć pevaju.

Znam da me voliš.

Vratićeš se.

Vrati se.

Baciće te na smetlište, dušica će ostati.

Sviđaš mi se, hrabar si.

Volećeš me. Znam da ćeš me voleti.

Moja ruka te u dušicu pretvara. Oslobađa te govana, ovih zidova. I svet su govna i zidovi, čemu da se nadaš.

Dođi. Ne čekaj. Poseti me. Ovde sam. Poseti me. Jedne noći, volećemo se.

Priča: Benito i Sofija ili Sunce budućnosti

2011-03-31T11:16:00.000-07:00

Moja priča objavljena u zbirci Rat ljubavi i druge priče (Filip Višnjić, 2007) i u Književnim novinama (mart 2006).

Vladimir Kolarić

BENITO I SOFIJA ili SUNCE BUDUĆNOSTI

Bila je lepša od svake iluzije.

«Vi ste jedan od onih koji će mnogo patiti», rekla mu je.

Benito je uživao da je gleda.

«Život ne znači računati. Život znači delovati, Sofija.»

Ostaće zauvek isti, pomislila je.

«Osim ako se sve ne pretvori u glumu. Ako budete glumili, izbeći ćete posledice. Valjda vam je to jasno, Benito?»

«Ja sam čovek vere, Sofija. Vera je tu da se pobrine za posledice.»

«Nikad nisam razumela svu tu dijalektiku uzroka i posledice. Moraćete jednom da me uputite, Benito.»

«Dijalektika nije ništa drugo nego volja. A vere što se tiče, Marksovo učenje je svemoćno zato što je tačno. Još dok sam bio mlad, naučio sam jednu stvar, Sofija, i sam sam je naučio. Na svetu postoje samo dve Otadžbine: Otadžbina eksploatisanih i Otadžbina eksploatatora. Ostalo je dim.»

Osmehnula se, kao da posmatra nešto, u daljini.

«I vi ste od onih koji hoće da spale muzeje, Benito? Ili kad kažete dim, mislite na iluziju?»

«Iluzija je možda jedina realnost života, Sofija.»

Pogledala ga je, nebeski.

«Položite glavu na moje krilo, Benito. Nemojte se stideti. Neka to bude vaša Otadžbina. Dajem vam je.»

Voz je kasnio svega četrdeset minuta. U Bolonji ga je, prema dogovoru, čekao Fabio.

«Niste se mnogo promenili, Fabio.»

«Ni vi, Benito. Nameravate li vi to da ostanete večito mladi?»

«Jedino mladi spremno ćemo dočekati svetski požar. Zar se ne pripremate, Fabio?»

Fabio je uzeo oba kofera. Nosio ih je sa lakoćom neobičnom za tako sitnog čoveka.

«Avanti je sve bolji. Čestitam vam, najiskrenije. Vi ste nam uteha, Benito, svima nama ovde. Još pamtim ono, od reči do reči: «Monarhija, armija, rat! To su tri duhovno – ideološka svetionika, oko kojih su se okupili leptiri italijanskog nacionalizma – zaostali u razvoju. Tri reči, tri institucije, tri apsurda.» Čestitam, Benito. U malo reči – mnogo. Mnogo nam hrabrosti i nade ulivate, i meni i mojim mladim prijateljima.»

«Drugovima, Fabio.»

«Dabome, drugovima.»

«Vidim da me niste zaboravili.»

«Suđeno nam je da se u Italiji viđamo manje nego na strani. Austriju najviše pamtim po vama. Na prvom mestu – vi, na drugom – Radnička komora. Ali, to uostalom i nije važno – Austrija ili Italija, za nas koji nemamo Otadžbinu. Kasnije, više neće biti važno nikome.»

«Kult ličnosti, Fabio, moramo podrediti cilju. Obratite pažnji, Fabio, i vi i vaši mladi prijatelji.»

«Drugovi, Benito.»

«Drugovi, dabome.»

Zastali su da kupe po zemičku kod uličnog prodavca.

«Kako živite?», pitao je Benito prodavca.

«Nikako. Ovo je radnički kraj, gospodine. Snalazimo se», odgovorio je čovek.

«Imaš li decu?»

«Iii... Šestoro.»

«Biće onda hleba, kad počnu da rade.»

«Još su mali, gospodine. A i gde da rade? Jebeno ti je ovo.»

Pozdravili su se sa čovekom i krenuli dalje.

«I još nešto», nastavio je Benito, jedući zemičku, «Pomenuli ste nadu, Fabio. Nada je klerikalna izmišljotina. Vatikan je pacovsko leglo. Nemojte dopustiti da vas zavede lažna ideja cilja, Fabio. Jer, kad započnemo veliku simfoniju, naš orkestar imaće instrumente od čelika.»

«Sjajno govorite, Benito. Ja sam običan mali učitelj, to ću i ostati. Vi ste nešto drugo.»

Fabio je delovao srećno, kao dete.

«Znam kako je to biti nešto drugo, Fabio. U Faenci, u školi, sedeo sam za stolom za siromahe. I to postoji u ovoj našoj Italiji. Jeo sam i osećao kako me svi gledaju. Desetine pari očiju. Podsmešljivih. Osetio sam ja sve to na svojoj koži, Fabio. I da vam kažem – koža je otvrdla. I vilica je počela da mi se grči. Vrat sve teže savijam. Počinjem da izgledam viši nego što stvarno jesam. Valjda mi se gade popovska govna, što puze dole, po zemlji. I muka mi je od smrdljivih buržujskih pičaka, Fabio. Više ni u šta ne gledam, idem samo pravo.»

«Upoznaću vas sa drugovima, Benito. Svi su mladi, ali odlučni. Odgaja ih vaš Avanti, Benito, vaša su to deca. I – ne odrecite se. Mi kažemo: Marks, pa Avanti. Tim redom. Nadam se da nam ne zamerate, Benito?»

Benito je podigao ruke, podigao čelo, prema nebu.

«U celom svetu, naša braća će, kada pogledaju u nebo, videti samo ono što žele, a ne ono što im kažu smrdljivi popovi, truli plemići i usrani buržuji. Tek takvo nebo moći će da obasja poniženog i uvređenog. Tek takvo nebo, i zemlja njime obasjana, oslobodiće ljude od ropstva, od rada, oslobodiće ih od svake nade, jer svaka nada je nada robova. Nada nije potrebna tamo gde nema straha, nada je neprijatelj slobodi, neprijatelj životu, život – to je sloboda, sloboda – to je nebo za koje se borimo, sloboda – to je budućnost, i spremni smo da umremo da bi je zaslužili.»

«Biće, Benito. Kažem vam – biće.»

Otvorio je oči i ugledao je, iznad sebe, u krevetu, na mesečini. Mirisala je na testo. Bila je pekarska pomoćnica i imala je grudi kao hlebove, dvokilaše.

Spustila se, počela da mu liže bradavice, stomak, da mu rije po pupku.

«Kako ste samo snažni, Benito.»

Onda je u usta uzela njegov kurac, već napola ukrućen i počela je da ga sisa, kao da joj je to sve u životu.

«Čika Fabio kaže da volite mlade radnice. Kako sam danas diskutovala, a, Benito?»

«Još, još», dahtao je Benito. Vrtelo mu se u glavi, mislio je da će povratiti.

Uspravila se.

«Uđi u mene», naredila je.

Radnici su oduševljeno klicali.

«Drugovi i drugarice, ta magla, a mi smo ta magla, ta magla neće biti magla patriotskog romantizma, niti magla popovskih prdeža i izdaje takozvanih demokrata, ni magla samoproklamovanih narodnjaka, što se naroda sete samo kad neko treba da počisti njihova govna, ali ni magla izdaje takozvanih građanskih socijalista što ljube popovska i rentijerska dupeta. A – ne, drugovi i drugarice. To će biti magla koja rastvara granice, ukida razlike, magla pobede, slobode za sve, magla radnička, borbena, pravedna i istorijska. Ta magla nije oznaka ni za iluziju ni za san, drugovi i drugarice, ta magla smo mi, mi koji još jedini postojimo u ovom trulom svetu, u ovoj truloj Evropi, u ovoj viziji papinskog usranog pakla i halucinaciji plemićkog i buržujskog nekog novog Rima, sa sve orlovima i suncima, orlovima koji valjda ničemu drugom ne služe nego da pozoblju sav radnički znoj i trud, Suncu koje valjda ničemu drugom ne služi nego da spali vaša pravedna lica i vredne ruke, da osuši vaše oči, oči što još jedine vide budućnost. Drugovi i drugarice, na izdaju građana, mi imamo samo jedan odgovor, a taj odgovor je naš, proleterski, samo naš, jedini mogući odgovor lažljivoj otadžbini i patriotskoj fikciji, kojima je odavno isteklo vreme. Mi, mi smo taj odgovor, drugovi i drugarice radnici, i ne verujte nikome ko tvrdi suprotno. Mi, pod suncem buduće Slobodne Bolonje, slobodne Italije, slobodne Evrope, slobodnog sveta, sveta u kom više neće biti ni Italije, ni Evrope, drugovi i drugarice, u kome neće biti ni papa ni krunisanih nakaza ni građanskih guzica, u kome će biti samo Bolonje, Vićence, Pariza, Londona, slobodnih gradova slobodnih ljudi, radnika, jednakih, predanih, spremnih na sve u ime tog i takvog sveta, te i takve slobode, naše, radničke, na našoj radničkoj zemlji i pod našim radničkim suncem, drugovi i drugarice! Živeo Karl Marks! Proleteri svih zemalja – ujedinite se!»

Masa se stopila u jedno. Lica više nisu gledala Benita. Gledala su – sunce budućnosti.

«Vama je potrebno samo jedno, Benito.»

Benito je odgovorio kako mu je potrebna samo ona.

«Znam to, Benito. Vama je potreban mir. Nađite mir. Tek tada ćete biti veliki.»

Odgovorio je da ne želi da bude veliki.

Sofija se osmehnula, blago, plavooko.

«Ne odlučujete vi o tome, Benito. Ni ja. Iako vam možda sada izgleda da sam svemoguća.»

Rekao je kako ne postoje nemoguće stvari. Kako želi da pravi istoriju, a ne da je trpi.

«Vi ste čovek duha, Benito. Kad tad, slovo partije odvešće vas u ćorsokak. I vi ćete se opredeliti za duh. Istovremeno, želećete da ostanete verni. Onda ćete sagoreti, u sudaru.»

Rekao je da se ne boji sudara, da se ne boji ničega.

«Ovde nije reč o strahu, Benito. Ali nećete moći sami. Samoća rađa sumnju. A vi niste stvoreni za sumnju. Prvi put kad posumnjate – umrećete. Zapamtite, Benito.»

Benito se nasmejao. Nikad neće biti sam, jer ima nju.

«Ja sam vazduh, Benito. Nemojte se hvatati za mene. Ja sam kneginja. Moje vreme je prošlo. To što ste sposobni da u meni vidite i nešto više, već govori o tome da vas nagriza sumnja. Izdaja, Benito. Čuvajte se.»

Pitao je šta mu preporučuje.

«Za početak – novu garderobu. Ne verujem u iznenadne unutrašnje promene. Krenite od garderobe, a posle – šta vam Bog da.»

Ne pominjite mi Boga, želi da zaurla, ali ćuti, iz pristojnosti. Buni se. Kaže da Bog nema šta da mu da, jer on u Boga ne veruje.

«Nikad se ne zna, Benito. Možda Bog veruje u vas.»

Da ne očekuje da spasem svet, nije izdržao a da ne primeti.

«Možda očekuje da najpre spasete Italiju. Ako spasete Italiju, ni svet neće daleko.»

Pa onda je taj njen Bog nekakav italijanski Bog, nekakav Bog – gondolijer ili bljuvač vatre sa Vezuva!

«Ne, Benito. Bog je iznad Italije i Bog je iznad sveta. Bog ne uništava. Bog voli. To je jedino što zna.»

Pao je na kolena.

«Volim vas», zavapio je.

«Vi ste dete, Benito. Veliko, ugojeno, nespretno dete. Samo to.»

«Volite li me, bar malo?»

Sofija se osmehuje. Miluje ga po kosi.

«Mali moj Benito», tepa mu, kao bebi.

«Čekam svoj kraj, potpuno sam. Osećam se kao glumac koji sedi među publikom, gleda svoju predstavu i čeka da se desi što mora da se desi. Ne plašim se smrti, ona je nagrada za nas koji smo mnogo patili.»

(April 1945., Benito Musolini)

Filip od zlata

2011-03-18T09:59:00.000-07:00

U subotu, 19. 3. 2011, u 21.50., na Trećem programu Radio Beograda:
Vladimir Kolarić: "Filip od zlata" (odlomak)
Jedna od mojih najboljih i najvažnijih proznih dela.

Časopis Nova Evropa

2011-03-15T12:21:00.000-07:00

Nedavno je objavljen zbornik radova o međuratnom časopisu "Nova Evropa", u izdanju Instituta za književnost i umetnost u Beogradu. U zborniku se nalazi i moj rad pod nazivom "Sergej Tagac u Novoj Evropi". Tagac je inače bio jedan od najvažnijih pionira našeg filma, ruski emigrant, autor prvog jugoslovenskog zvučnog filma, prvog tonskog filma i prvog animiranog filma.
Sadržaj ovog izuzetno značajnog i bogatog zbornika može se videti na sajtu Instituta, na sledećoj adresi:
http://www.ikum.org.rs/files/opste/Nova%20Evropa%201920–1941%20sadrzaj.pdf

Priča: Gordi

2011-03-05T07:02:00.000-08:00

Moja priča objavljena u zbirci Lutalice (2006, SKC Kragujevac).

Vladimir Kolarić

GORDI

Sedeo je na klupi kada je taj plavi prošao pored njega: visok, vitak, predivno bled, bujne i kovrdžave zlatne kose. I sa njim pratnja, dvojica, crnih, niskih, zdepastih.

To je već treći put da ga vidi. Prvi put, slučajno, iz kola, na Autokomandi, zamišljenog i samog, osim pratnje. Drugi put na ekranu, u gužvi stadiona, za vreme derbija.

Sada je lep i sunčan dan, proleće je, ptice cvrkuću i žene su lepe. Sedi na klupi, izašao je na pauzu da popije na miru kafu u plastičnoj čaši i pojede krofnu sa kremom od višanja. Ali krofna, krofna je jedno: tek kad vidi plavog oseti slast.

Krenulo mu je nabolje. Napredovao je na poslu. Šef mu je čak rekao: «Postajete nezamenjivi, Zorane.»

Retko je kući, ali ćerka, Sofija, ionako ide na časove klavira, sa klavira na balet, sa baleta na časove crtanja, sa crtanja na matematiku, sa matematike u dramski studio. Talentovana je, uživa.

Gorica kaže: «Zorane, a da je damo na aikido?»

Zoran kaže: «Pitaj Sofiju.»

Sofija je oduševljena.

«Sad ću imati vremena za aromoterapiju», kaže Gorica.

Zoran je zadovoljan.

Vraća se na posao. «Priča se o tebi», kaže mu Elvira, pi-ar. «Kažu da su uhvatio Boga za muda.»

Zoran se smeje.

Za vikend izlazi sam. Sofija je na plivanju, Gorica na fitnesu. Voli šumu, kad sunce promiče kroz krošnje.

Zastaje. U susret mu ide on. Jedan pratilac šutira bačenu konzervu ribe.

Nije u stanju da se pokrene. Idu pravo ka njemu.

Plavi zastaje. Gleda Zorana u oči i osmehuje se.

«Dobar dan», kaže Zoran.

Pratioci se zakikoću. Plavi se osmehuje, pun sunca.

«Zar nije uvek zora, Zorane?» kaže. Glas mu je kao muzika.

«Zovem se Gordi», kaže.

Zoran pada na kolena. Pratioci se kikoću sve zlobnije.

«Sećaš li se Tihomira, Zorane?»

«Tihomira? Ne sećam se nikakvog Tihomira.»

Gordi mu prelazi rukom preko lica.

«Seti se.»

Tihomir, mali brat. Lepe plave oči. Osmeh. Uvek osmeh.«Danas sam naučio da sviram Pastrmku, hoćeš da čuješ?» Muzika kao iz sna: Tihomir koji žmuri, zanesen. Mrzi Tihomira. Tihomira gura kad niko ne gleda. Tihomir pada pod voz.

«Došao si da me kazniš?»

Pratnja već urla. Gordi je tiši od ptica.

«Ne, Zorane. ja ne kažnjavam.»

Gordi mu prelazi rukom preko lica.

«Zaboravi.»

Gorica ga čeka u stanu. Pije vitaminski koktel.

«Otkud ti?», pita je.

«Ma, morala sam da idem po Sofiju. Zamisli šta se dogodilo. Neki mali se utopio na plivanju.»

«Tata.»

Sofija mu se baca u zagrljaj.

«Dobila sam peticu.»

Priča: Afrodita Sodomika

2011-02-10T03:41:00.000-08:00

Moja priča objavljena u zbirci Rat ljubavi i druge priče (Filip Višnjić, Beograd, 2007).

AFRODITA SODOMIKA

Ima dana kada me zli duh uznemirava.

(Sveti Jovan Kronštatski)

Vladimir Kolarić je ušao u stan, otvorio sve prozore, napolju je sijalo sunce, onda je seo za radni sto, uključio kompjuter, a tamo ga je čekalo pismo od Aleksandra Grimaldija:

«Vladimire Kolariću, raduje me što mogu da kažem kako je sve spremno za vaš dolazak. Iz Tvrđave Srbije, prema dogovoru, krenućete tačno u ponoć. U Milanu čekaju vas nova uputstva. Užasnut belinom, Vaš, Aleksandro Grimaldi.»

Izbrisao je poruku i sačekao da se Kristina vrati sa posla. Bila je umorna i on joj je skuvao kafu. Ništa joj nije rekao o putu, nije smeo da joj kaže. Bio je zavetovan.

«Ovo je pakao», rekla je Kristina pričajući o poslu i o gradskoj gužvi.

Radovao se susretu sa Grimaldijem. Nikad neće moći da zaboravi njegovog malog sina, Pjeroa. Pjero je bio najlepše dete na svetu. Seća se, doručkovali su jednom, u Firenci, na terasi hotela Lučija. Jedna pčela se sve vreme vrzma oko njih i dečak je ubija kašičicom. Zvonko se nasmeje, zatim zadrhti, uzme nepomično malo telo u dlan i izrecituje molitvu, na latinskom. Nikada više nije ubio pčelu.

Sada je Pjero mrtav. Ubila ga je ona, krvava Helena Valdner.

«Ja ne mogu da joj se osvetim», govorio je Kolariću Aleksandro Grimaldi, «Svi će posumnjati u mene. Pomozite mi. Vi ste veliki pisac, Vladimire Kolariću, učite se hrabrosti i užasu. Uostalom, vi ste jedini koji se usudio da piše o Heleni Valdner.»

Pjero mu nije izbijao iz glave. Bio je i na sahrani. Službu je vršio kardinal Ketering, pevali su Bečki dečaci. Bilo je to nešto najtužnije što je Vladimir Kolarić ikada video.

«Ubila mi je dete», poveravao mu se Aleksandro Grimaldi. «I znate šta, Kolariću: patnja nije nikakva prozračnost svetlosti ili dubina tame, ništa burno, ni bljesak ni pad. Sve je tu, svet je tu, sve je u redu, samo – pokriveno skramom. Ispražnjeno nekako, isisano. Ne mogu to da vam opišem, Kolariću. Vernik sam, i neka mi Bog oprosti, ali onaj koji pati vidi kako bi izgledao svet bez Boga. Užasno je, Kolariću, verujte mi. Bojim se da ću pokleknuti. Uzela mi je dete, molim se da mi ne uzme i Boga. Jeste li primetili», Grimaldi je ponovo pričao o sinu, «kako mu je kosica mirisala na šampanjac?»

I onda je Vladimir Kolarić sleteo u Milano, otišao na železničku stanicu, iz kasete izvadio štap i polucilinder, šešir stavio na glavu i krenuo.

Prvo se susreo sa teroristom Ramadijem, kojem je Helena Valdner spalila lice. Ramadi je znao gde je ona i bio je spreman da to kaže Kolariću, za novac koji mu je obezbedio Grimaldi.

«Ja bih je ubio, e da znate koliko rado, delijo Kolariću, ali ne smem, svi će odmah znati da sam ja. Nek te Alah čuva, šehide.»

Onda je Vladimir Kolarić nastavio dalje. Od Elmora Volfa, aktiviste «Dece Severa», dobio je pištolj.

«Tri mi je prsta odsekla, brate. Zaklao bih je, ovim rukama, samo da nisam sumnjiv. Budi nagrađen u Valhali, junače.»

Municiju je dobio od Bolonjezea, komesara «Crvenih Armada». Bolonjezea je Helena Valdner uštrojila.

Bezbedno bekstvo garantovao mu je Lengli, tajanstveni gospodin u mekintošu.

«Ostalo je naša briga», rekao je Kolariću i nestao u magli.

I onda je ludak Kolarić jurio sve brže, svetla su promicala, tama je bila krajnja. Helenu Valdner Vladimir Kolarić je pronašao u hotelu Šeraton.

Helena je bila bela i udaljena, govorila je kao da peva. Bila je lepota sama.

«Zašto si došao kod mene, dečače?»

Vladimir Kolarić je izvukao pištolj. Nišan je laserski, meci teflonski.

«Misliš da će svet biti bolji kad mene više ne bude bilo? Tako su te naučili, dečače?»

«Nećeš se izvući! Nećeš me obmanuti, kao što si druge. Ja sam otporan», vikao je ludak Kolarić.

«Za šta me optužuješ? Šta sam ti to uradila, pišče?»

«Ubila si Pjeroa. Voleli smo se», ludak Kolarić nije mogao da zaustavi suze.

«Nisam ga ubila. Ja sam Pjeroova majka», zagudela je Helena Valdner.

«Lažeš!»

«Poštedi me, i ostani živ.»

«Pretiš mi?»

«Ako me ubiješ, oni će ubiti tebe. Idi kući, dečače.»

Vladimir Kolarić je urlao. Bacio je pištolj na pod.

«Ja sam njihova senka, dečače.»

Vladimir Kolarić je gurnuo pištolj prema Heleni Valdner.

«Ubij me.»

Helena Valdner se nije ni pomakla.

«Ja ne ubijam. Ja volim. Ja sam samo žena, dečače.»

Izvadila je jednu fotografiju, iz grudi, kraj srca. Na fotografiji su bili Grimaldi, Pjero i Helena, nasmejani.

«Mislio si da se Pjero rodio sam?»

Vladimir Kolarić se vratio u Tvrđavu Srbiju.

Aleksandro Grimaldi mu je još neko vreme slao poruke. Onda je i to prestalo.

Vladimir Kolarić je pao na kolena pred Kristinom.

«Oprosti mi», rekao je.

Kristina ga je zagrlila, privila ga je na grudi.

«Bićeš tata, Kolariću. Tata, čuješ li?»

Vladimir Kolarić joj je poljubio pupak.

«Venčaćemo se u crkvi», rekao je.

«U crkvi», odgovorila je Kristina.

Vladimir Kolarić je sanjao Grimaldija, kardinala Keteringa, teroristu Ramadija, Elmora Volfa, Bolonjezea i Lenglija, u obruču, oko Tvrđave Srbije.

Vladimir Kolarić se smešio. Bio je spokojan.

«Brak je otkrivenje i misterija. U njemu mi vidimo potpuni preobražaj ljudskog bića, širenje njegove ličnosti, svežu viziju, novo poimanje života i kroz to ponovno rađanje za sve u novoj punoći.

Naš moderni individualizam stvara posebne teškoće u bračnom životu. Neophodan je obostran napor da bismo ih savladali i da bismo uspeli da brak bude 'hodanje u prisustvu Božjem'. (Jedino Crkva može da pruži potpuno i stvarno rešenje svih problema). I tu ima nešto, što može izgledati kao najprostija stvar, ali koju je najteže postići – čvrsta namera da se dozvoli svakom supružniku da očuva svoje pravo mesto u braku – da žena smerno preuzme drugo mesto, a muž da preuzme teret i odgovornost glave porodice. Ako postoji ovakva čvrsta namera i želja, Bog će nam uvek pomoći da idemo teškom stazom, stazom mučeništva – jer pesma 'svjati mučenici' se peva tokom ophoda na venčanju – ali takođe i stazom života što daje najsilniju radost.

Brak i kao telesna ljubav, je vrlo velika tajna i misterija. Kroz njega se postiže najrealniji i u isto vreme i najmisteriozniji od svih mogućih oblika ljudske povezanosti. A kvalitativno brak nam omogućuje da prevaziđemo sva obična pravila ljudskih odnosa i da uđemo u oblast čudesnog i nadčovečanskog.

U telesnoj ljubavi, pored njene vrednosti po sebi, Bog je dao ljudskom rodu da bude saučesnik u Njegovoj svemoći: čovek stvara čoveka, nova duša dolazi na svet.» (OTAC ALEKSANDAR JELČANJINOV, 1881-1934)

Pouke 3

2010-12-31T03:23:00.001-08:00

Umetnicima-slugama: Ne bojte se.

Umetnicima-slobodnim ljudima: Ne bojte se.

Pouke 2

2010-12-31T03:21:00.001-08:00

Umetnicima-slugama: Ne namećite se, sami će vas primetiti.

Umetnicima-slobodnim ljudima: Ne namećite se, već su vas primetili.

Pouke

2010-12-31T03:17:00.000-08:00

Umetnicima-slugama: Gazda od vas traži samo jedno - lošu umetnost.

Umetnicima-slobodnim ljudima: Slobodni ste tek onda kad shvatite da nemate izbora.

Priča: Kurva

2010-12-27T03:56:00.000-08:00

Moja priča, objavljena u zbirci "Lutalice" (SKC Kragujevac, 2006).

Vladimir Kolarić

KURVA

Otkrio je grudi, krenuo je prema njoj, osećao se dobro.

«Sviđa ti se ovo, vojniče?»

Oblizivao je gornju usnu, požudno.

Milovala mu je bradavice, rasplitala malje.

«Koliko dugo ovo nisi radio, vojniče?»

Nije želeo da priča. Legao je preko nje.

«Lep si vojniče, znaš li to», rekla je.

Zastao je. Gledao je kurvu u oči.

«Muškarci nisu lepi. Muškarci su snažni.»

«Kako ti kažeš, vojniče.»

Otišao je. Znala je da neće moći. Trudio se.

Krenula je dalje. Ušla je u Zeleni cvet, okupljalište kurvi, svodnika i divljih taksista.

«Mi smo najgora sorta», potapšala je Melani po leđima.

Melani joj je ostavila trag ruža na obrazu.

«Našla sam nešto, lutko.»

Kurva je ispružila dlan.

«Ne to, lutko. Nešto za sebe. Nekog. Lovana.»

«Patetična si, Melani.»

«Rekao mi je da moram da popravim zube. Ništa drugo. Šta misliš, koliko će to da košta?»

«Ako je lovan, neka plati.»

«Obećala sam da to preuzimam na sebe. To je pitanje časti.»

«Otkud tebi čast, Melani?»

«Stvarno si kurva, Zarzet.»

«Jesam.»

Zarzet je zapalila cigaretu. Bilo je zagušljivo.

«Da izađemo malo?»

«Zar se nisi dovoljno nakupila zime?»

«Zime nikad dovoljno.»

Ustala je. Pogledala je Melani.

«Taj tvoj... lovan.»

«Da?»

«Valjda ne očekuje devicu?»

«Idi, Zarzet.»

Zarzet je znala gde da nađe Maršala. On je dobar čovek. Prodavao je šešire na buvljaku.

«Ko još kupuje šešire, druže?», pitala ga je, svaki put kad ga vidi.

«Ne takvi kao ti, Zarzet», odgovorio bi on, uvek ozbiljan.

«Pokloni mi jedan, hoćeš?»

«Kupi i pokloniću ti.»

Sela je na stolicu pored njegove. Grejala je noge na njegovom kaloriferu.

«Popušiću ti.»

«Prvo operi zube», rekao je Maršal.

«Zašto me ne uzmeš?»

«Zato što si kurva.»

Uvek bi lepo razgovarali. Pričao bi joj o svom sinu, koji je u domu u Koviljači. Majka mu je bila luda i umrla je, Maršal nije mogao sam da ga gaji, pa su ga dali u dom.

«Uzmi Darka iz doma. Ja ću ga čuvati. Da budemo familija, druže.»

«Jes, familija, ko u Kumu.»

«Ti si loš čovek, druže.»

«Idi onda.»

Uvek je ostajala. Maršal je danas prodao čak dva šešira.

«Poslao sam mu paket. Nadam se da mu tamo sve ne razgrabe.»

«Neće, jak je on.»

«Kako znaš, kad ga nisi videla?»

«Jesam. Tvojim očima.»

Maršal je izgledao dirnut.

«Život je težak, Zarzet.»

«To je najpametnije što imaš da kažeš?»

«Tukao bih te da si moja.»

«Neka.»

Uveče ju je pokupio neki ugojeni, u krajsleru.

«To, to, to», groktao je kao svinja.

Kurac mu je smrdeo na ribu.

Sela je u taksi i odvezla se do Banje Koviljače. Potrošila je sve što je imala.

Potražila je Darka u domu. Stao je pred nju.

«Ja sam tvoja nova mama», rekla je. Pošle su joj suze.

Darko ju je gledao.

«Ti si kurva», rekao je.

Maršala je našla za tezgom, na starom mestu.

«Tvoj sin je divan. Zavolela sam ga ko rođenog.»

Zgrabio ju je za vrat. Privukao sebi. Krkljala je.

«Ne prilazi mom sinu.»

Dok je odlazila, posrćući, dodao je za njom:

«Kurvo.»

Vojnik je došao ponovo. Rekao je:

«U džepu imam bajonet.»

«Ubodi me.»

Čekala je. Spremna.

Ponovo nije mogao.

Melani je pušila cigaretu.

«Još nisi popravila zube.»

Melani je odmahnula glavom.

«Šta je sa onim tvojim, lovanom?»

Melani je ćutala.

«Ništa», rekla je najzad.

Priča: Zora ratnika

2010-12-21T02:26:00.000-08:00

Još jedna neobjavljena priča, srodna "Poju boga Kršne".

Vladimir Kolarić

ZORA RATNIKA

Zora je, kći neba, došla s bljeskom.

To vreme ide, najviši bog.

Smrti okata, ne odnosi potomstvo, muževe naše!

Ljudi sa severa spuštaju se na nas. Ti ljudi se pretvaraju u zmije i u ptice. Kljuju našim muževima oči, izlivaju u njih otrov.

Kako da se bore protiv zverova? Kakva je nagrada bogova za ubijanje zveri?

Začeće decu u nama, ženama, od nas će postati oni. Ne mrze nas toliko da bi nas pobili. Mrze nas još više – pretvoriće nas u sebe.

Naše reči će nestati, naše pesme, i vi – bogovi naši, nestaćete.

Kakav je to život pod tuđim bogovima, tuđim pesmama, na tuđem jeziku!

Rekoše: I noć je ustupila mesto Zori.

Rekoše: Onima čiji je pogled skučen, široki je vidik rasprostrla Zora.

O Zoro, dok tako raspoređuješ sve što je zemaljsko, zasijaj sada i ovde!

Otišli su oni koji su sreli ranije Zore kako sviću, smrtnici, a sada je i nama dato da ih gledamo, dok oni koji će ih gledati ubuduće treba tek da dođu.

Zasjaj nam sada, Zoro najlepša!

I dolazi Zora, sa riđim konjima, u dobro zapregnutim kočijama!

Zora pruža bljesak na čelu dana.

Tamo su naši muževi okupljeni oko zastave u boju, gde nema radosti, gde bića strepe pred prizorom beloga dana!

Zazivamo, dođite nam u pomoć! Bogovi!

I vratiše se naši muževi.

Živi ste! Vraćate se, kao pobednici!

Nismo pobedili.

Mrtvi ste?

Poštedeše nas.

Dolaze ljudi sa severa, pretvaraju se u zmije i u ptice, oplođuju nas.

Ja, Rada, odlazim van sela. Nosim nož i sečem bilo. Sa mnom je samo Adita, dadilja.

«Položi me na rogozinu», kažem joj.

Aleksej Pisemski

2010-12-11T09:56:00.000-08:00

Moj tekst o Alekseju Pisemskom, objavljen u Ruskom almanahu, br. 14, 2009.

Владимир Коларић

О стварима какве јесу

(Алексеј Писемски: Млакоња, превео Радослав Божић, Логос, Београд, 2008.)

Велики британски писац Квентин Крисп у свом Разголићеном државном службенику каже да вас „када ствари описујете бољим него што јесу, људи сматрају романтиком. Ако их, пак, описујете горим од онога какве су, рећи ће да сте реалиста. Напокон, ако о стварима пишете управо онако какве оне јесу, мислиће да сте сатиричар“. По оваквој луцидној подели, Алексеј Писемски (1821 – 1881), кога су савременици сматрали једноставним и скромним човеком, и свакако реалистом, са својом склоношћу да ствари назива својим именима и говори само о ономе што је и њему самом јасно, пре припада сатиричном него реалистичком дискурсу, и то једној узвишеној сатири која готово да искључује сваку једностраност, типизацију и гротеску, и која сведочећи о лажи света, не своди тај свет на маску, и испитујући лажни живот својих ликова, не своди те ликове-личности на карикатуру.

Уоквирујући повест под називом Млакоња народном изреком по којој је „о породичним стварима веома тешко, штавише, немогуће судити“, Писемски се у својој супериорној егзегези породичних односа, одриче суда да се не би одрекао истине, а немогућност изрицања управо претвара у њен критеријум. Иако код њега можемо препознати готово бодлеровску страст за разобличавањем (Бодлер у песми Читаоцу: „Лицемеру, ти мој брате, налик на ме“), Писемски никада не прелази границе којима би се прокламована истинољубивост претварила у гордост. Он палост света сагледава кроз недостатак љубави, чак елементарног људског разумевања, а главни узрок пропасти свог јунака, Павла Васиљевича, не види толико у окрутности околине, колико у његовој сопственој немоћи да оствари своје Богом дано назначење, у његовој слабости карактера (воље), у крајњој линији – слабости вере. Тиме Писемски судбину свог јунака уздиже са социјалне и етичке на онтолошку (дакле христолошку) раван, а како хришћанство не прави разлику између догматике и морала, а грех сагледава као онтолошку категорију, то открива и истински хришћански смисао и назначење овог дела.

У својој борби против сваког, па и сопственог, празнословља и празноумља, у неприклањању како нихилизму, као изразу измаштаног страха од људи и од живота, тако и „ружичастом хришћанству“ (израз К. Леонтјева), као, опет измаштаној, вери у обећања која нам никад нису ни дата, Алексеј Писемски је, уз Леонтјева и Љескова например, преко потребан нашем раслабљеном добу, добу крупних одлука, колико то један писац-уметник уопште може бити.

Priča: Poj boga Kršne

2010-12-05T04:22:00.000-08:00

Jedna od mojih značajnijih priča, još neobjavljena.

Vladimir Kolarić

POJ BOGA KRŠNE

Junaci su izašli na polje.

Arđuna je posmatrao redove, pozlaćena tela i grimizne oči.

Arđuna je na dlanove urezao svetlosni krst.

«Svaka pobeda na zemlji, pobeda je na nebu. Pobeđujem da bi me voleli bogovi», govorio je Arđuna.

«O Arđuna, kroz tebe nas vole bogovi», klicali su junaci.

Arđuna je gledao vojske. Podigao dlanove prema nebu:

«Ako pobedim cela će zemlja biti vaša, bogovi.»

Tada istupi Kršna, kočijaš Arđuninih bojnih kola:

«Ja sam bljesak blistavih stvari, pobeda, odlučnost, istina istinitih. Ja sam šiba kojom se kažnjava, ja sam državnička mudrost onih koji traže pobedu, kod tajni ja sam ćutanje, ja sam znanje onih koji znaju. Ja sam klica svih stvorenja, o Arđuna, ne postoji ništa bilo živo ili mrtvo bez mene. Ja sam onaj koji je jednim delom sebe učvrstio celu vasionu.»

I Arđuna poteže mač na Kršnu:

«Ne treba mi istina, meni treba pobeda, kočijašu.»

Kršna mu mač pretvori u splet zmija, i Arđuna pobeže.

Kršna ga pronađe među šibljem.

«Vidiš li sad kako je zemaljsko krhko, a hrabrost varljiva, o Arđuna?»

Arđuna iskoči pred boga Kršnu.

«Ti si Kršna, sad znam, i tebi darujem pobedu.»

«Daruješ mi maglu, Arđuno. Daruješ ono čega nema.»

«Ja sam heroj, o Kršno. Moj život nije magla.»

«Umrećeš danas, Arđuno.»

Arđuna poblede. Zgrabi mač.

«Pobediću smrt.»

«Nisi stvoren za zemlju, junače.»

«Ti si bog, ja sam čovek, šta mi drugo preostaje?»

«Gledaj, Arđuno.»

I na nebesima, umesto oblaka, pojavi se slika.

Tamo beše jagnje i tamo beše mesečev srp. I srp odrubi glavu jagnjetu.

Gde pade glava, procveta lotos. Na lotosu ležaše dete. Dete odraste i proguta srp.

Dete, sada čovek, sinu poput sunca, i pruži ruku Arđuni.

«Ne boj se, Arđuno», reče tiho Kršna.

Slike nestade.

Arđuna uze mač i krenu u boj.

Arđuni odsekoše glavu.

Arđuna stajaše pred planinom. Bila je noć bez zvezda.

«Pokaži mi se, o Kršno.»

Tama ćutaše.

Arđuni je bilo hladno. Arđuna zaplaka. Nije nikad tako plakao, ni kao dete.

Munja bljesnu, planina se rascepi.

Arđuna začu glas. Arđuna se osećao kao u majčinom krilu.

O Arđuna, letiš kao ptica!

Film "Car" Pavela Lungina

2010-12-01T00:18:00.000-08:00

Tekst o filmu Car Pavela Lungina, objavljen u Ruskom almanahu, br. 15, 2010.

Владимир Коларић

Христ и Антихрист

У својој одбрани песништва и песника од свођења њиховог деловања на политичко, а конкретним поводом „сукоба на левици“ између Бретоновог опредељења за Троцког и Арагоновог за Стаљина, наш велики надреалиста Душан Матић о Стаљину и Троцком пише: „Од једног је историја (врло сумњив појам) начинила Ивана Грозног, а од другог громом пораженог пророка. Улоге су се без сумње могле изменити“. Сумњајући у историју, као и у оправданост (етичку и логичку) сваке дуалности, Матић је свестан да је у сваком покушају суђења неопходно постојање неког трећег, трећег не као неутралног арбитра или лажног помиритеља, већ једног присуства, једне силе која битно мења наш начин посматрања. Ако се историја схвати у њеном есхатолошком испуњењу, где је превладавање кризе, као превладавање света, могуће само кроз одвајање добра и зла, дакле коначним обелодањивањем онога што је истинито и добро и што ће ући у Царство Небеско, као трећи јавља се сам Господ, чији критеријуми добра и зла бескрајно превазилазе наше, људске, и где смо ми упркос свему и упркос свим неправдама света, обавезни само на љубав. У том смислу свака истинска апокалиптика је управо у трагању за трећим, а не призивању адских мука на ближње, ма каквог они опредељења били, и ма каква зла нам (у нашим очима) чинили.

Управо оваква оптика Лунгиновог филма Цар (Царь,2009), поред можда исувише експлицитног третмана приче о Ивану Грозном као метафоричке замене за причу о Стаљину, али и савременим тежњама нове, империјалне, Русије, суочава овај филм са критикама о историјској неверодостојности, недостатку патриотизма и „туђинској“ (овде француској, односно европској) логици, a у којима се патриотизам пречесто претпоставља истини, империјализам православљу, а идеологија жртвеном и животворном подвигу. Технички беспрекоран, иконографски и жанровски освешћен готово у поп-културном кључу, актуелан, свесно полемичан и стога безмало агресиван, овај филм је дирнуо у осињак покушаја да се створи империјална руска идеологија за двадесет први век, а где се „сукоби на левици“ са забрињавајућом прецизношћу преносе на терен некад „конзервативне“ и „традиционалистичке“ хришћанске јавности, са тенденцијом да се „мир у Духу Светоме“ замени неким другим, суштински секуларним, облицима јединства.

Управо у покушају да превлада дуализам непрестане борбе за власт у овом свету, као и „жрвањ историје“, Павел Лунгин „злодеју“, Ивану Грозном, не супротставља другог таквог „злодеја“, који се само стицајем (историјских) околности нашао у улози жртве и „пророка“, већ човека са мисијом, подвижника дакле, митрополита Филипа, убројаног, за разлику од Ивана Грозног, у диптихе Светих свете, саборне и апостолске Цркве. Позивање власти на Божије право није неусловљено творењем правде, као што ни статус Божијег народа (лаоса) није неусловљен савезом са „Сведржитељем, Творцем неба и земље“.

За Лунгина, који и у овом филму (слично Олигарху и Острву) трага за нечим јачим од земаљске власти, трећи је и она берђајевљевска веза љубави („ја, ти и неко трећи“), као што се и оправдање донекле спорних, „ренесансних“ склоности митрополита Филипа и редитељевих тврдњи о терору Ивана Грозног који је онемогућио руску ренесансу, налази у Берђајевљевој апологији људског стваралаштва. У том смислу, Берђајев, поред Федотова и неких савремених историчара, представља главно упориште оваквог редитељевог „читања“ односа Ивана Грозног и митрополита Филипа, као и његове уметничке, дакле нужно фикционалне, обраде.

Овај неспорно „опасан“, либералистички и анархистички филм, своје оправдање налази колико у свом уметничком, фикционалном, карактеру, толико и у разумевању специфичног тренутка савремене руске стварности, са немалом опасношћу од претварања религије у идеологију, а новостечене слободе у ропство. Имајући на уму да је схватање хришћанства као религије (повезаности, уместо јединства са Богом) већ деградација, тешко је преценити слободарски и еманципаторски значај филма Цар, где рок музичари, паралелно са заслужним совјетским уметницима, свештеницима и монасима (у додељеним им улогама, испред или иза камере) сведоче о једном свету страха и насиља, покушавајући да у њега унесу бар нешто светлости, па макар неко ту светлост видео искључиво као „светлост са Запада“.

Ситуација Ивана Грозног (Пјотр Мамонов), суоченог са адским силама уништења, али и са адским у себи, дата је са динамизмом који искључује сваки једнозначност, док жртвено опредељење митрополита Филипа (Олег Јанковски) питање верности и издајства диже на ретко висок (спознајни и обликовни) ниво. Док Иван Грозни оправдање за своје поступке и своју владарску идеологију налази у Старом Завету, Лунгин без трунке оклевања сваком обоготворењу власти, миленаристичкој идеји Трећег Рима и псевдозилотској апокалиптици придаје искључиво пагански карактер, наглашавајући тако еманципаторску улогу хришћанства како на личном, тако и на цивилизацијском плану. У том смислу, овај филм јесте „западњачки“, утолико што прихвата апсолутни примат хришћанства над паганством, обликовног над природним, techne над physis.

Вечну руску тему Христа и Антихриста редитељ Лунгин тако не сагледава у оквирима дуализма, јер Христос никада и ничему не може бити супротстављен: Он није оружје, инструмент, у нашим земаљским борбама и нашој властодржачкој стихији, већ Бог коме се молимо да нас мајчински помилује и помогне да савладамо сопствену, а не туђу, грешност. Превладавање власти, за Лунгина је, тако, превладавање света и превладавање смрти, једна динамика стварања а не непрестаног трошења, које свакако не води кенотичком „самоиспражњењу“ већ адском ништавилу.

Место овог неспорно значајног уметничког дела, дубоко ураслог у време свог настанка, у историји руског и светског филма, може бити сагледанo само са одређене временске дистанце. Како историју пишу, а уметничка дела вреднују, победници, да ли ће процена овог филма икада заправо бити валидна? Лунгин се, па макар не успевао увек у томе, труди да га победници не интересују и то је једина шанса овог филма и аутора за будућност, која је, ипак, свим апокалиптикама упркос, пред нама.

Konstantin Vaginov

2010-11-24T09:20:00.000-08:00

Moj tekst o Konstantinu Vaginovu, objavljen u Ruskom almanahu, br. 12.

VLADIMIR KOLARIĆ

U KNJIGAMA GRADOVI

O „Sabranim delima“ Konstantina Vaginova

(PAIDEIA, 2006., prevod Duško Paunković i Zorislav Paunković)

Za Konstantina Vaginova, tog pesnika prelomnog doba (rođen 1899, umro 1934.), roman predstavlja grad, a književnost stvarnost stvarniju od ovog sveta obuhvaćenog stalnom promenom. Vaginov je generalno skloniji pojmu sveta nego stvarnosti, jer svet podrazumeva prostornost, za njegov koncept umetnosti ključan pojam, dok je stvarnost pre svet uhvaćen u vremenu, u jednom trenutku naše svesti o samima sebi i onome što nas (bar to mislimo) okružuje. Još tačnije, Vaginov, taj Peterburžanin, taj sužanj grada, skloniji je da o svetu i stvarnosti govori u množini, kao o svetovima i stvarnostima, svestan svih prekida između svesti i društva, svesti i tvari (materije), svesti i, najzad, vremena. Vreme kao tvorevina, i samim tim podložno promeni, plaši Vaginova, on bi da ga nekako prevaziđe, pobedi, nadajući se da pobeda nad vremenom znači i pobedu nad svetom. Karakteristično za umetnika prelaznog perioda, Vaginov uviđa identitet između promene u ljudskoj svesti, promene u poretku postojećeg sveta, društvene promene i promene u shvatanju vremena. Ovaj pesnik pripada onoj tradiciji sklonoj da dovede u pitanje i samo postojanje vremena: vreme je moguće samo u perspektivi promenljivosti tvari, strogo gledano vreme i jeste samo ova promenljivost i različitost tačaka u prostoru, koji je (čoveku dat) dar prepoznavanja ustrojstva tvari. U Jahveovom imenu (JHVH) sadržane su sve kategorije vremena. On nije samo „onaj koji jeste“, Njegovo ime na hebrejskom znači „onaj koji je bio, jeste i biće“, za Njega je sve „sada“. Vaginovljeva najveća otkrića upravo se kriju u sposobnosti da dočara ovu večnu sadašnjost, sposobnosti da kosmos sagleda kao istinsku celinu, bez barijera našeg ograničenog poimanja vremena i prostora, a što je sasvim u skladu sa otkrićima današnje fizike. Vaginov uspeva da stvori umetnički model koji strukturu stvorenog sveta prikazuje mnogo bolje od većine postojećih umetničkih, filosofskih i naučnih dostignuća.

Za Vaginova književnost je svet, telo (a telo podrazumeva celinu, ne samo vidljivu tvarnu manifestaciju), „objektivna faza bitka“, zagrobni život. Književnost je dakle mesto, kao što u katoličanstvu raj, pakao i čistilište postaju prosto „mesta“, racionalizovane i juridički pregledne predstave o tajni našeg zagrobnog postojanja. Ako pojam „mesto“ primenjen na duhovnu realnost predstavlja nedopustivu simplifikaciju, on u stvorenom svetu može da znači samo počast. Jer nemamo u palosti drugog izbora nego da budemo na nekom mestu, ne-gde, makar bilo-gde. A svako mesto ima svoje energije: Vaginov nam nudi svoje knjige. On je pripadnik one tradicije čiji ideal Milorad Pavić formuliše ovako: „Ustvari ja polako gubim iz vida razliku između kuće i knjige... Knjiga kao građevina u kojoj možete izvesno vreme stanovati ili hram u koji ulazite da se pomolite“.

A Vaginov nam nudi čitav grad. U svojoj složenosti, prostornosti, promenljivosti, brzini i samosvesti, njegove knjige podražavaju gradove. Uopšte, malo je tako urbanih autora kao što je Vaginov. On bi, sasvim kao Vorhol, mogao da kaže: „Volim cveće jer izgleda kao jevtina nadstrešnica“, ili „Artificijelno me fascinira, ono blješti i sija“, ili „Ne znam gde prestaje artefakt a počinje realno“. On i kaže: „Od kolevke sam umetnošću hranjen, / Ka prirodi sam zavisti i mržnje pun“. Vaginovljev svet pun je kurvi, kokaina i travestije, to je svet reklama, ljubavi ka neukusu, grafita, ironije i dosade, gde su omoti od bombona „oblast ljudskog duha bogata kao bilo koja druga“.

Grad je za Vaginova Peterburg/Lenjingrad i Rim, i oni su u svetu večne sadašnjosti jedno. Oni su grad kao takav, poprište na kom se susreću istok i zapad (uz magiju tajanstvanog severa), oni predstavljaju imperiju na zalasku i u njima se ogleda propast kulture. U nekom dubokom sloju Vaginovljevog teksta, iza ruševina ovih umrlih prestonica nazire se jedan treći grad – Jerusalim. Ovo trojstvo najveća je tajna Vaginovljevog kosmički prostranog književnog sveta.

Još na jednom mestu Vaginov se oslanja na „Otkrivenje Jovanovo“, onaj odlomak u kom Sveti Jovan Bogoslov piše: „I glas koji čuh s neba, opet progovori sa mnom i reče: idi i uzmi knjižicu otvorenu iz ruke onoga anđela što stoji na nebu i na zemlji. I otidoh k anđelu, i rekoh mu: daj mi knjižicu. I reče mi: uzmi i izjedi je, i grka će biti u trbuhu tvojemu, ali u ustima biće ti slatka kao med. I uzeh knjižicu iz ruke anđelove, i izjedoh je; i bješe u ustima mojima kao med slatka, a kad je izjedoh, bijaše grka u trbuhu mojemu“ (Otkrivenje Jovanovo, 10, 8-10). Vaginov tome suprotstavlja ideje o „podeli knjiga prema stepenu hranljivosti“ i umetnosti kao telu, dolazeći tako na prag najvišeg mogućeg, evharistijskog poimanja umetnosti. Umetničko delo nosi u sebi kvantum energije koji neposredno utiče na stvoreni svet i menja ga. Posvećenost u ovu tajnu ono je što Vaginova, više od svega ostalog, čini velikim piscem.

Posle neopaganizma pesama i ranih proza, Vaginov svojim poslednjim romanima „Bambočada“ i „Harpagonijana“, kao da se vraća istini, dakle hrišćanstvu. Patnja i stvaralaštvo, kao da su prizvali blagodat Božju i iscelili ovog velikog i namučenog čoveka. Rečenice „Moraću da se spasavam“ i „Ja još nisam čovek“, iz finala „Bambočade“, svedoče o prodoru jedne više svesti u podvojeni um Peterburžanina, uveravajući nas da su oni „plamenovi“ koje je slutio u svojoj mladalačkoj poeziji, ipak blagodatnog porekla.

Nikad moralista, greh poimajući, s jedne strane, kao ontološku kategoriju, a s druge, sa dozom tipični urbanog relativizma, u „Harpagonijani“ Vaginov konačno i grehe naziva svojim imenima: pohlepa i strast za posedovanjem ne kriju se više iza naziva privlačnijih ogrubelom ljudskom uhu i u grehu više nema ni malo one draži, toliko svojstvene opštoj slabosti. Ukratko, Vaginov nikada nije bio sklon tome da nam „češe uši“, a pred svoju sve neizbežniju smrt, ponajmanje.

Bez nezdravog žala za prošlošću i nezdrave nade u raj na zemlji, Konstantin Vaginov je, potvrđujuči svoju koncepciju vremena, kao i stav o jedinstvu živih i umrlih, i sada jedan od nas. Ove zabavne knjige, ujedno vrhunska istraživanja tajne umetnosti, na srpski su preveli Duško Paunković i Zorislav Paunković, prvi uglavnom poeziju, sa retkom temeljitošću i erudicijom, a drugi prozu, jasno i precizno, kako je pisao i sam Vaginov.

Filaž br. 3-4

2010-11-15T14:34:00.000-08:00

U okviru tribine "Šta se dogodilo s filmskom kritikom u Srbiji?" (moderator dr Aleksandar S. Janković), 15. 11. 2010. u Domu kulture Studentski grad, predstavljen je novi dvobroj časopisa Filaž, koji izdaje Niški kulturni centar (redakcija Srđan Savić, Dejan Dabić, Dejan Ognjanović i Milorad Jančić).Kako je ovo praktično jedini filmski časopis koji u Srbiji izlazi koliko-toliko redovno, zavređuje svaku pažnju i poštovanje.
Sama promocija je bila relativno uspela, sa respektabilnim brojem "zaslužnih filmskih radnika" u publici, tako da je, sa nostalgijom ili ne, prizivala duh nekih prošlih vremena, kada je kinematografija u Srbiji navodno postojala, a i filmska kritika zajedno s njom. Dajan Ognjanović je ipak ispravno potsetio da pisanje o filmu i dalje postoji, doduše gotovo isključivo na internetu, mada nekako je propušteno da se pomene da se paralelno s tim događa nešto i u srpskom filmu, i to primarno podržano upravo od ovih ozloglašenih forumaško-blogovskih krugova. Naravno da je devedeset posto od toga sranje, ali devedeset posto i nekadašnje partijsko-komesarske kritike bilo je sranje, sa smajlijima ili bez njih. Danas ipak imate slobodu, a umesto represije sad su tu intrige, podjednako zastupljene i u novinarskim i u akademskim i u forumaško-blogovskim krugovima. Sujeta i vlastoljublje svugde podjednako caruju, ali bar nema one jedne ruke u kojoj je i pogača i sekira i koja može jednim zamahom da presudi svakome i svima. No, da li je rovovski rat bolji od juriša, da li su pacovski kanali bolji od časne smrti i uspravnog čela? Mislim da zapravo više i ne možemo da biramo, ali izbor nas ipak čini ljudima. Bar možemo da biramo zbog čega ćemo biti nostalgični, zbog one jedne ruke ili zbog postojanja kakvog-takvog sistema u proizvodnji filmova, bez koga se dugoročno ipak ne može. Neki u toj "zaslužnoj" publici citirali su reči Živojina Pavlovića o Titovoj Jugoslaviji kao o Periklovom dobu srpske (?) kulture, zaboravljajući ipak da je u Atini sve zapravo počelo u vreme tiranina Pisistrata. Tada tiranija nije imala pežorativno značenje, demokratija mahom jeste, ali zar mislite da se išta zapravo promenilo? U svakom slučaju, policajci će uvek biti policajci, a đubrad će imati slobodu da ostane đubrad. To je ne mala uteha i svim današnjim, novinarskim, akademskim ili forumaško-blogovskim spletkarošima, svejedno.
No, ljudi koji rade su uvek bolji od onih koji spletkare, pa je time podvig ovih ljudi iz Niša veći, samim tim i prostor koji im treba posvetiti.
Novi Filaž donosi:
- Ivan Velisavljević o Delezu,
- S. Aranđelović o Fehmijuu,
- Miltojević o Gotovcu
- Tucaković o Kanu
- razgovori sa Paskaljevićem i Aćimovićem Godinom,
- Radojević o srpskim glumcima u evropskim filmovima,
- prikaze filmova pišu Miloš Cvetković, B. Baća, Kristina Đuković, S. Savić, Popević, Ognjanović, Petković...
I još toga.
Pa, kome je još do svega ovoga stalo, neka izvoli.

Film "Ostrvo" Pavela Lungina

2010-11-15T07:17:00.000-08:00

Moj tekst o filmu "Ostrvo" Pavela Lungina, objavljen u Ruskom alamanahu, broj 12, 2007.

VLADIMIR KOLARIĆ

SA TIGROM U KAVEZU

(O filmu „Ostrvo“ Pavela Lungina)

Izrazita kompetencija reditelja Pavela Lungina, precizan, dijaloški i vizuelno izbalansiran scenario Dmitrija Soboljeva, te prisustvo muzičkih i filmskih zvezda (Pjotr Mamonov, Viktor Suhorukov, Dmitrij Djužev), dovoljan su, reklo bi se, preduslov za vanredan uspeh filma „Ostrvo“ kod publike, kritike i na festivalima. Fenomen ovog filma, međutim, znatno prevazilazi ove početne, „produkcijske“, kriterijume za procenu i vrednovanje jednog filmskog dela. Nova imperijalna Rusija svoju popularnu kulturu, bar u domenu filma, temelji na apsobovanju nekoliko različitih kulturoloških paradigmi: 1) žanrovske preciznosti i produkcione superiornosti Holivuda, uz „francusko“ intelektualizovanje i ironizovanje holivudskih obrazaca, 2) nanovo legitimizovanog nasleđa sovjetske kinematografije, sa njenim dostignućima na polju konstitucije kadra i glumačkog predstavljanja, ali i njenom „državotvornošću“, 3) čitavog niza koncepata i ideja prisutnih u savremenoj Rusiji (prividnog i željenog) političkog i kulturnog konsenzusa. Ove ideje i koncepti koji oblikuju ideologiju savremenog ruskog filma, kreću se od pseudo-liberalnih, preko para-sovjetskih, neo-patriotskih i evroazijskih, sve do, za film „Ostrvo“ ključne, ideje pravoslavnog dogmatizma. To je monaška ideologija „starčestva“, života u neprestanom podvigu čiji je cilj oboženje, blagodatno sjedinjenje čoveka sa Trojičnim Bogom, učešće čovekovo u božanskom životu putem ispunjenja blagodatnim energijama Svetoga Duha.

Ikonički doprinos ovog filma, nesumnjivog remek-dela, zasniva se najpre na izuzetno uverljivom kinematografskom predstavljanju monaštva. U nedostatku žanrovskog filma na Istoku, pravoslavno sveštenstvo i monaštvo nikada nije do kraja ikonografski konstitucionalizovano, nikada nije ostvaren njegov pun kinematografski i ikonički potencijal. Najpoznatiji do sada film koji tematizuje monaštvo, „Rubljov“ Tarkovskog, dobar je primer neuspeha po ovom pitanju, s tim što treba reči da kinematografski tretman monaštva, kao ni ruskog srednjovekovlja, nije ni bio cilj Tarkovskog: njega je interesovala alegorija o položaju umetnika u Sovjetskom Savezu, kao i pozivanje na povratak nekoj sasvim maglovitoj ideji duhovnosti. Ovo ne osporava doprinos Tarkovskog ruskoj i svetskoj kinematografiji, već samo ukazuje na bespredmetnost svakog poređenja „Rubljova“ sa filmom „Ostrvo“, čemu rado pribegavaju manje pažljivi recenzenti.

Umesto insistiranja na ikoničnosti i ontologiji filmske slike, do sada najuspešnijim sredstvima za projavljivanje duhovnih realnosti na filmu, reditelj Lungin se opredeljuje za precizno vođenje filmske priče, dosledno pridržavanje scenarija i ozbiljan rad sa glumcima. Lungin svoj cilj vidi u ostvarenju pune komunikacije sa gledaocem. Bez suvišnih rasprava o odnosu religije i kulture, vere i znanja, dogme i predrasude, umetnosti i kanona, Lungin, jednim zdravim instinktom, pravi film za bioskope. U centru njegovog filma, vizuelno i narativno, je čovek, kao u centru svakog pravog filma, ali čovek u težnji (skoku, po-dvigu) ka božanskom, bogočovek a ne čovekobog, čovek pravoslavne antropologije dakle, liturgijski čovek. Lungin se trudi da njegovo delo, kao i liturgija („narodno delo“ u prevodu sa grčkog), bude dostupno svima, da niko ne bude isključen. To je tek delimično dobar komercijalni proračun, a većim delom proizvod jedne više svesti, ne bez doticaja sa blagodaću Duha Svetoga, koji „diše gde hoće“. Izbor glumačkih zvezda takođe je prvorazredni komercijalni adut, ali Lungin kao francuski (i američki) đak zna da zvezda može ono što običan glumac ne može. Mamonov je zvezda zato što se u kadru zaista moli, umesto da glumi molitvu, Suhorukov je zvezda zato što mu je dovoljan samo govor tela (ono što film toliko voli), da predstavi svoj složeni lik, umesto dugačkih verbalnih tirada i potenciranog „uživljavanja“ u nešto u šta se kao obični smrtnici i laici ionako ne možemo uživeti. Uživljavanje je u pravoslavnoj perspektivi ontološka kategorija, kao dodir sa božanskim, i svaki pokušaj njegovog podražavanja u estetskom, samo muti čistotu umetničkog dela čiji je cilj sastvaravanje Gospodu i svedočenje života u Hristu.

Scenario Soboljeva zasnovan je na temeljnom iščitavanju mnogobrojne, danas dostupne, „starčeske“ literature, što dokazuju i udarne sekvence ovog jednostavno strukturisanog filma. Redom, sekvenca sa nosećom devojkom slavi život i podseća na sud, dok ona sa lažnom udovicom upozorava da su strah Božji i ljubav jedno te isto, a da je susret sa Bogom ponekad jednak susretu sa tigrom u kavezu. Sekvenca sa isceljivanjem dečaka stavlja nas u ulogu svedoka (martira, mučenika) i predočava da pričešće nije „nagrada, nego lek“. Scena sa egzorcizmom, na kraju, ukazuje da je uz pokajanje sve moguće.

Ovaj film o pokajanju, uznet na nivo pop-kulturnog artefakta, značajan je događaj u istoriji ruskog i svetskog filma. On, uz još neka savremena ostvarenja, svedoči o nastanku jedne nove kulture, prilagođene vremenu koje dolazi.

B. Wongar

2010-11-04T13:35:00.000-07:00

Koliko odličnih časopisa u poslednje vreme! Broj 9-10 časopisa Koraci u celini je posvećen B. Wongaru (priređivač Aleksandar Petrović, urednik novotalasovskih Vidika i Rečnika tehnologije). Uvek sam bio sklon da vrednost neke kulture procenjujem po broju dobrih časopisa, pa možda ima nade.
Treba obratiti pažnju i na novi broj Polja (465), koji donosi temat posvećen narativu video igara (priredio Branislav Miltojević) i sjajan odgovor Nebojše Vasovića "betoncu" Saši Ćiriću. Odbrana umernosti!

Živojin Pavlović

2010-11-02T23:29:00.000-07:00

Vladimir Kolarić: Modelizacija sveta u filmu Buđenje pacova Živojina Pavlovića, u: Zbornik radova Fakulteta dramskih umetnosti, br. 15, 2009, str. 83-98. Tekst u celini dostupan na:
http://www.komunikacija.org.rs/komunikacija/casopisi/zbornikfdu/15/06/show_download?stdlang=ser_lat

Umetnost i (političko) ludilo

2010-11-02T02:00:00.000-07:00

U svojim memoarima pod nazivom "Moj film", značajni sovjetski reditelj G. Čuhraj piše o svom kolegi, takođe studentu kod slavnog feksovca Jutkeviča, izvesnom Savi Vrtačeku, rodom iz Jugoslavije, kog izdvaja u odnosu na druge studente, i čija je sudbina, u kontekstu rezolucije IB-a, prilično maglovita. Taj talentovani mladi čovek se pedesetih vratio u Jugoslaviju, gde je uhapšen i navodno je završio u duševnoj bolnici. Ovde prenosim sve što je Čuhraj napisao o Savi Vrtačeku, računajući, pored prenošenja zanimljive priče, i na mogućnost da neko zna više podataka o ovom čoveku. (Potrebno je sasvim skromno znanje ruskog da bi se tekst razumeo.) Za tekst se zahvaljujem g. Svetislavu Travici.

Савва Вртачек

Он работал в Югославии театральным режиссером. Приехал в Москву осваивать профессию режиссера кино. Язык понимал, говорил по-русски с акцентом, иногда употребляя сербские слова, и это не только не мешало общению, но делало его речь еще более колоритной.

В вопросах искусства он был опытней и умнее нас всех. Его работы были не только грамотны, но и талантливы, все мы это понимали. Юткевич не мог им нахвалиться. Девчонки со всех курсов повально влюблялись в Савву, а актриса нашей мастерской, красивая девушка Стася, стала его женой. Надо полагать, что Савва хотел остаться в Союзе и работать у нас. В этот период наши отношения с титовской Югославией сильно омрачились.

Иосифа Броз Тито во время войны называли «достойным учеником великого Сталина». Но когда война закончилась, он захотел строить новую экономику на свой лад, окружил себя западными экономическими советниками и стал осуществлять реформы.

Реформы проходили успешно, и Сталин почуял в них отход от своего социализма. Тогда он наводнил Югославию своими агентами, устроил слежку за Тито. Тито в свою очередь начал выявлять наших агентов и арестовывать их. Сталин негодовал. Иосиф Броз Тито был объявлен предателем социализма. Наша печать получила задание: «разоблачать югославов и их вождя Броз Тито». Перевыполняя это указание, наши журналисты называли секретаря югославской компартии не иначе как «Брозтитутка», а его правительство в нашей печати именовалось как «бандитская клика Тито – Ранковича».

Это был первый скандал в социалистическом семействе, за которым последовала целая эпоха других скандалов. Социалистические страны поняли, что сталинский социализм себя исчерпал и что он тормозит их развитие. Время требовало обновления социализма: свободы слова и экономических стимулов в труде.

В самом начале этой кампании во ВГИК приехали представители югославского посольства и силой забрали из института девушку-югославку, учившуюся на актерском факультете в другой мастерской. Когда они пришли в нашу мастерскую за Вртачеком, он не согласился оставить институт. Его хотели увести силой. Савва схватил табуретку и, подняв ее над головой, стал защищаться. Мы тоже стали на его защиту.

Савва остался в Союзе и стал параллельно с учебой работать на московском радио диктором программы на Югославию. Тито объявил его предателем.

Время шло. После смерти Сталина Хрущев разоблачил сталинский социализм. Человек неглупый от природы, он понимал необходимость обновления, которое называл «социализмом с человеческим лицом». Хрущев поехал в Югославию и восстановил с Тито нормальные отношения. В Советском Союзе были этому рады. Народ запел:

Дорогой товарищ Тито,
Ты теперь нам друг и брат.
Нам вчера сказал Никита —
Ты ни в чем не виноват.

И тогда Савва Вртачек захотел возвратиться в Югославию, где его по-прежнему считали предателем. Его отговаривали, но к этому времени он сильно разочаровался в Сталине и сталинизме. Он упорно стремился на родину и в результате уехал. А затем до нас дошел слух: там его арестовали и посадили в тюрьму.

Через много лет, оказавшись в Югославии, я, естественно, поинтересовался судьбой Саввы.

Мне сказали, что он сошел с ума и находится в сумасшедшем доме...

Film o filmu Život i smrt porno bande

2010-10-30T09:13:00.000-07:00

U sredu, 3. novembra 2010., u 19 časova, u galeriji Artget, Trg republike 5, biće održana promocija Zbornika radova Fakulteta dramskih umetnosti, broj 15 i 16. Na promociji će govoriti dr Divna Vuksanović (filozofkinja i teoretičarka medija, profesorka FDU), dr Ivana Kronja (filmolog), mr Ninoslava Vićentić (docent Fakulteta primenjenih umetnosti, doktorand FDU), Vlatko Ilić (pozorišni reditelj, doktorand FDU) i Mladen Đorđević (filmski reditelj).

U okviru promocije premijerno će biti prikazan Film o filmu Život i smrt porno bande Mladena Đorđevića (kamera i režija Maja Uzelac, montaža Jovana Filipović, trajanje 26 min.). Takođe, biće prikazan kratki strukturalni film "oca evropskog avangardnog filma" Kurta Krena, kao i ekskluzivan vizuelni materijal povezan sa beogradskim novim talasom.

Još jesno zanimljivo veće u Artgetu posle tribine Novi srpski film - pojam, dometi, kontroverze! Treba biti tamo gde se stvara istorija, ne radi logike vlasti i moći, nego radi priliva energije. Mladen Đorđević je Živojin Pavlović novog srpskog filma i što pre to shvatimo - to bolje. Ovo nije parola, ovo je vrednosni sud.

Časopis Tisa

2010-10-24T06:45:00.000-07:00

Upravo je iz štampe izašao novi broj časopisa "Tisa"(br. 6-7, leto-jesen 2010, urednik Svetislav Travica), u kojem je objavljena i moja proza pod nazivom "Slatke priče". Radi se zapravo o prve dve priče iz šestodelne celine sa tim nazivom. Prilično sam zadovoljan tim stvarčicama, čija bi se tema mogla označiti kao susret za Bogom, a nastalih u toku jedne predbožićne sedmice intenzivnih duhovnih preživljavanja. One su trag za mene jednog izuzetno značajnog perioda.
Kako je ovaj broj "Tise" u najvećoj meri posvećen preminulom pesniku Vujuci Rešinu Tuciću, ovo je prilika da pomenem kako je Tucićeva poezija ali i jedna izjava data svojevremeno u intervjuu časopisu "Beorama", predstavljala direktan podsticaj za nastanak moje priče "Sreća", objavljene u mojoj prvoj zbirci "Lutalice" (SKC Kragujevac, 2006). Priču nažalost danas ne smatram preterano uspelom, možda je isuviše mladalačka, ali tada mi je izuzetno značila.
Od sećanja na Vujicu Rešina Tucića posebno izdvajan potresan tekst Abdulaha Sidrana, a od ostalih sadržaja prozu Svetislava Basare i poeziju Gordane Simeunović, Mihajla Orlovića, Jelene Đorđević, kao i tekst Zorislava Paunkovića o Lavu Tihomirovu i esej Žarke Svirčev "Intermedijalnost srpske neoavangarde".
Kao moj prilog uspomeni na Vujucu Rešina Tucića, ovde postavljam priču "Sreća", ovaj put, za razliku od originalnog izdanja, sa posvetom.

Vladimir Kolarić

SREĆA

Vujici Rešinu Tuciću

Nisam znao da ću poginuti.

Da sam znao, ostao bih.

Ne bih se ni mrdnuo.

Mislite da sam lud?

Mnogi misle da sam lud, ali samo malo.

Mnogo nas je samo malo ludih, ne treba preuveličavati.

I, šta mi je tad bilo u glavi?

Sreća, kažem. Samo sreća.

Kao kad pogledate spaljenu zemlju i krvavu džigericu, pa vam sunce zaslepi oči. To boli. Ali to je sreća. Pomislite na život. Dovoljno je da pomislite.

Pogled na bistar potok, šarene kamenčiće u njemu, to je bilo dovoljno da krenem.

Valjda je to besmrtnost. Bistar potok, virovi, sasvim mali, kao komarci. Pa nije valjda metak jači od ljubavi.

Ali metak, metak je odjeknuo u srcu mom, ne ljubav.

Sa mosta pao sam u isti onaj potok za koji sam mislio da je život, u virove, u kamenčiće, šarene kao bombone. Male crne ribe prhnule su. Kao šrapneli. Valjda u istom trenutku kada je prhnula moja dušica. Kao golub. Ili glava bez tela.

Sada, kad gledam onaj most, ne mislim ništa. Ni sebe ne vidim. Valjda su me sklonili, ili me ribe pojele. Ali ribe su male. Ne mogu one to. Vukova nema. Znači da su me odneli. Naši ili njihovi, svejedno.

Sad je sve svejedno. Valjda tako izgleda smrt. Uvek sam mislio da tako izgleda smrt – da je sve svejedno.

Ali sad ne znam. Umro sam, a ne znam. Umro, a ništa se nije dogodilo. Nadao sam se da će se tad nešto dogoditi, kad umrem, kad se već pre ništa nije događalo.

Mislio sam da je samo smrt ono što nas povezuje sa drugim ljudima.

Mislio sam. Da nešto znam.

Ali, to je prošlo.

Ništa se nije dogodilo. To je ono najgore. Što se ništa nije dogodilo.

Trenutak sreće, a posle ništa. Glas, bljesak, kao da sve znam, a onda ništa. Ni-šta. Sve po starom. I to staro, i ta navika, i ta ljubav što nije pobedila... Metak ništa od toga nije stigao da promeni. Ni-šta.

Metak je pobeđen.

Lažem. Ne znam.

Da li je neko pobedio metak?

Svoju ljubav?

Trenutak sreće?

Svoje ludilo, sasvim malo?

Počeću da skupljam metke.

Pre sam voleo da budem sam u polju. Jedini uspravan. Da zamišljam kako jedini, od svih stvari i svih bića, dodirujem nebo, kosom.

A sad, šta sad? Sad samo uspravim metak. Kapsla dole, zrno gore. Uspravim, i to je moja vertikala. Jedina.

Moja dušica, prhnula, kao taj metak. Ostavila miris za sobom. Barutni.

Ništa. Ništa.

To nije metak. To je ptica.

Samo je sreća zaigrala pred očima.

Novi srpski film

2010-10-18T15:31:00.000-07:00

Institut za pozorište, film, radio i televiziju Fakulteta dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu

u subotu, 23. oktobra 2010. godine, sa početkom u 12 časova, u galeriji Artget, Trg republike 5, Beograd, organizuje tribinu pod nazivom

NOVI SRPSKI FILM – POJAM, DOMETI, KONTROVERZE

U ukupnom trajanju od 3 časa, tribina podrazumeva desetominutna izlaganja učesnika i diskusiju uz pomoć moderatora i učešće publike.

Uvodna reč:

dr ENISA USPENSKI (direktorka Instituta)

Učesnici:

DIMITRIJE VOJNOV (filmski kritičar i scenarista) – Namere novog srpskog filma

MIRKO STOJKOVIĆ (filmski kritičar i scenarista, docent FDU) – Anon delivers

ALEKSANDAR RADIVOJEVIĆ (filmski scenarista i kritičar) – Nasilje u novom srpskom filmu

MLADEN ĐORĐEVIĆ (filmski reditelj) – Seks i pornografija u novom srpskom filmu

mr DEJAN OGNJANOVIĆ (filmski i književni teoretičar i kritičar) – Žanr kao blagoslov i kao prokletstvo: prednosti i zamke žanrovskog pristupa u novijem srpskom filmu

dr IVANA KRONJA (filmska teoretičarka i kritičarka) – Pravci razvoja domaće kinematografije: disparatna ostvarenja

MIROLJUB STOJANOVIĆ (filmski kritičar i teoretičar) – Recepcija novijeg srpskog filma i polemički kontekst

SRĐAN VUČINIĆ (filmski teoretičar i kritičar) – Tranzicija – epizodni junak novog srpskog filma

SAŠA RADOJEVIĆ (filmski kritičar, scenarista i reditelj) – Tretman državnih institucija u novom srpskom filmu

IVAN VELISAVLJEVIĆ (filmski kritičar i teoretičar) – Zašto srpski film treba ipak shvatiti ozbiljno

Specijalni gost:

MIČ DEJVIS /Mitch Davis/ (koselektor programa Subversive Serbia festivala Fantasia u Montrealu)

Moderator:

VLADIMIR KOLARIĆ (filmski teoretičar, doktorand FDU)

Aleksej Balabanov

2010-10-13T04:00:00.000-07:00

Moj tekst o knjizi scenarija Alekseja Balabanova, objavljen u Ruskom almanahu br. 14.

Владимир Коларић

Песништво и истина

(Алексей Балабанов: Груз 200, Сеанс-Анфора, Санкт-Петербург, 2007.)

Књига под називом Груз 200 доноси укупно једанаест сценарија које је Алексеј Балабанов (1959) написао за филмове у сопственој режији, укључујући ту и један нереализовани (Пан, према роману Кнута Хамсуна), као и сценарио за назавршени филм Американац, сниман током 2004. године. а на трагу комерцијално најуспешнијих Балабановљевих филмова Брат, Брат 2 и Рат.

Сценарио за кратки документарни филм Јегор и Настја (Егор и Настя, 1989), о Јегору Белкину и Анастасији Пољевој, члановима рок групе Наутилус Помпилиус, открива могућност да се овај филм тумачи као прикривена аутобиографија-дневник самог аутора. Инсистирање на вољи (дакле карактеру) као битном услову сваког стваралаштва, опредељење за љубав према конкретном човеку наспрам љубави према човечанству, те Јегорове идеје о уметности као потврди постојања и уметности коју ће време, уместо у прах, увести у целосну (откровењску) разумљивост онога у њој и кроз њу приказаног, у многоме ће обележити целокупно стваралаштво Алексеја Балабанова. Ове у основи кафкијанске идеје, о „песнику који је присиљен да ствари уздиже у подручје истине, лепоте и трајања“, о истини на коју смо „гурнути као злочинац на губилиште“ и која је мање ствар разума колико срца, о „човеку који није само дело природе, него и дело самог себе, демон, који дате границе увек изнова пробија и чини видљивим оно што је до тада још почивало у тами“, о истинској уметности која је „увек документ, сведочанство“, и најзад о љубави и животу које заслужује „само онај ко свакодневно мора да их осваја“ (Густав Јаноух, Разговори са Кафком), Балабанов ће развијати посебно у својим раним филмовима Срећни дани и Замак, рађеним према Бекету и Кафки, али и у нереализованом сценарију за филм Пан, према Хамсуну.

Док сценарио за филм Замак (Замок, 1994), који и сам аутор сматра својим најслабијим филмом, није уврштен у ову књигу, Срећни дани (Счастливые дни, 1990) додирују тајну тишине као врхунску тајну уметности, следећи Малармеово осећање да би „известан распоред речи могао бити ни у чему различит од ћутања“, сродно Бланшоовим увидима да „језик не служи томе да изрази смисао него да га створи“, да песништво служи да нас „ослободи онога што постоји“ и да „реч има смисла само ако нас ослобађа предмета који означава“, да је „света сама та празнина, она чиста празнина између двога коју треба одржати чисту и празну према последњем захтеву: Сачувати бога чистотом оног што разликује (Хелдерлин)“. Речима самог Балабанова: „Кафка и Бекет свидели су ми се због тога што нису имали никакав однос према реалном свету. Оно што је за мене било најинтересантније, било је изградити један апсолутно уметнички свет на апсолутно реалним чињеницама. Стварносна фактура створила би тако осећање веродостојности, док би условност ликова изазивала живе емоције код гледалаца“.

У Пану (Пан) Балабанов своје ликове ставља у антрополошки граничне ситуације, где се готово брише граница између људског и животињског, и где се управо тај губитак границе испитује као једина могућност да се говори „из срца“ и, најзад, једина могућност слободе. У овом сценарију Балабанов по први пут отвара тему надчовека, која ће обележити многе његове филмове, али и питање, често занемаривано, да ли слобода обавезно подразумева насиље и да ли је управо такво извитоперено схватање слободе једно од основних симптома палости. Слобода која „треба да буде ослобођење од смрти, приближавање оној тачки у којој смрт постаје провидна“ (Бланшо), где се слобода тек привидно сукобљава са уметношћу, јер „пишем да бих умро“ (Кафка), претвара се тако, било у жељи за индивидуалним одметништвом или у револуционарном заносу, у своју супротност, јер „сан о уништењу зла само је оживописано осећање безнадности које потиче од губитка вере“ (Кафка). Управо у овом тексту, првом који је Балабанов написао као хришћанин (крстио се у Руској православној цркви), његов „надчовек“ Глан, на питање да ли је паганин, одговара исповедањем хришћанства и дивном сликом о молитви која из дубине шуме усходи ка Богу и коју Бог најрадије слуша.

О наказама и људима (Про уродов и людей, 1993), можда најдовршенији Балабановљев филм, посвета „петербуршком рукопису“ и врхунски пример пушкинске „несводиве вишезначности“, поново поставља питање идентитета живота и уметности као идентитета љубави и смрти, овај пут укључивањем „метафилмских“ поступака. Од овог филма Балабанов ће често истраживати парадокс уметности као насиља над стварношћу и животом, али истовремено, управо кроз то насиље (уништење формом), и једином њиховом путу ка могућности преображаја, оном профетском задатку песништва „да изоловано смртно биће уведе у бесконачни живот, оно што је случајно у закономерност“ (Кафка). Ово је један од ретких филмова у ком се мимесис, као основно онтолошко својство уметности, сагледава пре као преображавање него подражавање, што и одговара његовом изворном смислу.

Своје неповерење према случајности Балабанов испољава и у кратком играном филму Трофим (Трофим, 1995), где уметност издаје стварност управо тамо где се саображава њеној привидној ефемерности. Одбацивање архивиране филске траке као јединог трага о постојању предреволуционарног мужика Трофима, који после убиства брата стиже у Петербург и где се први и једини пут среће са филмском камером, бива доживљено као ништење читавог једног живота, али и као немоћ уметника-редитеља (кога глуми сам Балабанов), да оствари своје истинско назначење „увођења у вечност“. Објављени сценарио пружа макар иронично покајање редитеља због одбацивања доброг кадра, док реализовани филм, где Балабанов глуми самог себе, чак ни то – све, и трака и животи, нестаје у ништавилу. Грех уметника је „устукнуће пред сопственим послањем. Неразумевање, нестрпљење и нехај, ето то је грех“. Али „постоји само једна чврста тачка. То је наша сопствена недовољност. Одатле се мора поћи“ (Кафка). „Песништво представља средство да се изложимо опасности а да не ризикујемо, један начин самоубиства, уништења самог себе, које олако препушта место најсигурнијој потврди себе“ (Бланшо).

У филму Брат (Брат, 1995), свом првом комерцијалном тријумфу, Балабанов у своју „антиметафизичку“ стратегију несводивости укључује и матрице жанровског филма и популарне културе, што је могућност препозната још код Ворхола. Објављени сценарио садржи занимљиву садо-мазохистичу епизоду, која не постоји у филму, али која нас мотивише да први део Брата сагледамо у још чвршћем односу са филмом О наказама и људима, што је врхунски кључ за тумачење овог популарног, али у основи загонетног дела.

Наставак Брата (Брат-2, 2000) максимално експлоатише комерцијални и „геостратешки“ потенцијал првог дела, и као први Балабановљев уистину биоскопски филм представља озбиљан корак ка ауторовом покушају савладавања једне разуђеније филмске драматургије, подобније истраживању политичких и идеолошких тема, али и условима биоскопске експлоатације. Јединство и вредност овог наглашено метафилмског и аутореференцијалног остварења почивају у првом реду на харизми Сергеја Бодрова млађег, али и, успешним избегавањем свих, било „атлантистичких“ било „евроазијских“ замки, на одсуству сваке идеолошке једностраности.

Рат (Война, 2002) кроз даље истраживање односа уметности и стварности поступком „филм у филму“, те интеграцијом мотива „надчовека“ и стратегије „називања ствари својим именима“ из Брата, са „биоскопском“ драматургијом Брата 2, представља заправо синтезу дотадашњег Балабановљевог рада, али и жив и рафиниран дијалог са читавом традицијом руске литературе о Кавказу. Двоструки мотив двојништва уводи се у овом филму на досад невиђен начин, где се кроз ликове капетана Медведева (С. Бодров) и Ивана (А. Чадов) идеја „надчовека“ суочава са идејом „хероја“, а кроз ликове Ивана и Џона (И. Кели) сугерише да истинска узвишеност искључује сваку двојност између заједништва и индивидуализма, лојалности и слободе.

Сценарио за незавршени филм Американац (Американец) представља врхунац драматургије започете другим делом Брата, и сродно сценарију за такође назавршени али приказани филм Река (Река, 2001, сценарио објављен под насловом На крају света – На краю земли), наглашеније него ранија Балабановљева остварења истражује тему зла у свету. Мотив „егзотизма“, лишен сваке европоцентричне фантазије о „добрим дивљацима“ али и евроазијске идеолошке фасцинације „примордијалним“, повезује овај филм колико са Реком, толико и са сценаријом за Пан, још једном потврђујући изузетан значај овог текста у опусу Балабанова.

Најзад, Карго 200 (Груз 200, 2007), својом истински „песничком“ (Dichtung) усредсређеношћу представља врхунац Балабановљевог опуса и, уз филм О наказама и људима, његов најсуштаственији допринос филмској естетици. Помирењем естетике усмерене ка структури стварности (језик) и естетике усмерене на њену непосредну емпиријску датост (говор), филм најдубље разобличава, али и иконографски оприсутњује, палост света, показујући како би изгледао свет без Бога, и како тај свет већ изгледа, без Бога у људским срцима. Уметност је овде ствар погледа, где „песници покушавају да људима дају друге очи да би тиме преиначили стварност“, и где се трага само за оним сликама које „сежу у дубину на којој све противречности међусобно кореспондирају“. Егзистенција је тако пре свега „егзистирање са стварима, разговор“, а песништво „истина одевена у речи пријатељства и љубави“ (Кафка). Ван свих површности о „естетици шока“ или „естетици ружног“, управо се овде крије истински смисао Балабановљевог опсесивног трагања за односом уметности и стварности, песништва и истине.

Иако филмска сценарија нису самостална књижевна форма, читање књиге изабраних сценарија Алексеја Балабанова пружа истинско читалачко задовољство, а истраживачима даје повод да његово дело сагледају у односу према самим врховима руске и европске уметности и културе. Његов говор, увек на ивици ћутања, израз је најдубље свести о томе да уметност ако не помаже човеку није ништа, као и оног блоковског страха да ће му, после свега, неки младалачки глас приговорити како су од њега као уметника тражили хлеб, а он им је дао камење.

Priča: Petar

2010-10-03T10:05:00.000-07:00

Moja priča objavljena u časopisu Koraci, br. 1-2, 2007.

Vladimir Kolarić

PETAR

„...kao Venera izgled ima,

kad boginja u maske krene

pa se u muško preodene.“

(Onjegin)

Još u mraku utrobe, sijale su mu plave oči. Nikada niko nije video oči tako plave: one su bile modrina na pučini.

Čim se rodio, majka je rekla: „Moj je“, majka njegova, lekarka. Nije vrištala, nadala mu se. Nije ličio na nju i nije ličio ni na koga poznatog. Možda baš zbog toga, otac je ostao nezainteresovan.

Uvili su dete i predali joj ga, kao paket obmotan mašnicom. Rekli su: „Biće to dobro dete“. Majka se gotovo uvredila: šta oni znaju o mom sinu?

Bolnica je bila bedna, zidovi vlažni, a žene odvratne. Samo se ona porađala u tišini, samo je njeno dete plakalo sasvim umereno, više reda radi, više da se najavi. Njeno dete bilo je muzika u haosu.

Nazvaše ga Petar, ni sama nije znala zašto, svidelo joj se. Ime deluje tako ozbiljno, a njeno dete, to plavooko, čekaju samo ozbiljne stvari.

Otac, vlasnik butika, redovno je išao na pecanje. „Moja žena je tako posebna, ona sve može sama, zašto da joj smetam“, govorio je.

Ali u njoj je, ženi i majci, bujalo nezadovoljstvo.

Petra je gajila da mrzi muškarce. Prala ga je i ribala, govorila: „Sramota je biti prljav“.

Jednom je neko udario njenog Petra, u dvorištu. Otišla je kod majke tog drugog dečaka i rekla: „Vaspitajte dete. Sledeći put ću pozvati policiju“. Petru je rekla: „Ti si poseban, ti si drugačiji, i ne treba da se mešaš sa ostalima“. Petar je bio poslušan, govorio je; „Da, mama“.

Petar je najpre voleo da crta. Onda je prešao na muziku, počeo je da svira klavir, ali je brzo odustao. Ubrzo je shvatio da život nije vredan napora.

Ali Petra nije volela samo njegova majka: voleli su ga svi. Osmehivali su mu se, široko, i kad ga prvi put vide. Bio je tako mio i drag, tako ljubazan, čist, tako su mu sijale oči...

I telo mu je bilo kao ni u koga drugog. Mirisao je. Sijao je. Bio je strašan. Ali niko to nije video, osim oca. Jednom mu je rekao: „Čim te život prvi put ošine, propašćeš“.

Ne može se reći da Petar nije voleo oca. Ali nije ga razumeo. Otac je bio stranac, drugačiji od čitavog tog sveta koji mu se klanja i divi.

U školi su deca zazirala od Petra. Nisu ga ni tukli ni vređali, samo su ga ostavljali na miru. A on je bio tako ljubazan, sa svima. Nastavnici su govorili: „Gospođo, imate tako divno dete“.

Onda je počelo nešto da se dešava: Petar je počeo da se menja. Petar je počeo da se pita.

„Mama, jesam li ja muškarac?“, pitao je.

„Ko ti je to rekao, je l’ te to neko uvredio, reci mi?“, pobesnela je majka, ali Petar je ćutao.

Svrab je najavljivao nicanje dlaka, lepih i plavih, kao mlado bilje. Bolela ga je vilica, svrbeli dlanovi. Mislio je: „Kako je to sa telom odvratno.“

Sve više se znojio, posle odlaska u ve-ce iza njega je ostajao sve oštriji miris. Stavljao je sve više i više parfema, dok ga jednom nisu izbacili sa časa, jer ih je gušio.

„Ali moram, ja smrdim“, objasnio je majci.

„On prolazi kroz pubertet, morate razumeti“, govorila je majka nastavnicima.

„Ništa više nego druga deca. Bitno je da nije počeo da popušta u školi.“

„Da si ti neki otac“, govorila je doktorka mužu, „ti bi dete poslao u privatnu školu. Tamo ga ne bi isterivali zbog parfema.“

„Ne. Ići će gde i druga deca“, bio je odlučan otac, možda po prvi put kada je o Petru reč.

Majka se u početku durila, ali je popustila, i shvatila da i njen muž, privatnik, nekada može biti u pravu. Možda ne baš u pravu, ali uverljiv, to sigurno.

Jadnom mu je neko nešto rekao, i Petar je želeo da se potuče. Ali drugi, iako na tuču uvek spremni, nisu pristali. Samo su otišli, i Petar je dugo plakao, neutešno. „Šta je to u meni“, pitao se, „kada čak neće ni da me udare? A sigurno bi me pobedili, ja sam tako slab.“

U osmom razredu, Petar je prvi put primetio da zanima devojčice, i da ga gledaju. Došao je kući, stao go ispred ogledala i rekao: „Vidi, pa ja sam lep“.

Onda je u Filološkoj gimnaziji upoznao Sofiju. Bila je tiha, sa pronicljivim očima. Uvek su se zajedno vraćali kući. Ona bi ga dopratila do njegove zgrade, a onda produžila.

Tek u trećoj godini mu je rekla: „Zašto me nikad nisi poljubio? Za tebe sam se čuvala“.

Ali Petar je samo pobegao, i nikada se više nisu videli.

Tek tada, Petar je shvatio kako vreme prolazi.

U šesnaestoj, počeo je da odlazi na časove matematike kod jednog apsolventa elektrotehnike, koji je živeo u Krunskoj. Nastavnik je pokazivao veliki entuzijazam, potpuno se posvećivao Petru, i ubrzo su postali bliski. Posle nekog vremena počeo je da ga dočekuje sa pesmom „Svit sikstin“ na plejeru, i da ga ljubi u kosu. Petar u tome nije video ništa loše, jednom je čak zagrlio nastavnika, ovlaš, oko ramena. Nastavnik se malo trgao, ali već sledećeg puta, umesto u kosu, dočekao ga je sa poljupcem u usta. Petar je pobegao.

U svojoj dvadeset petoj, Petar je bio pred diplomom na anglistici. Majka ga je zagrlila i rekla: „Peco, tata nas je napustio. Ionako me je uvek varao“. Prvi put video je majku da plače.

„Zašto sam ga slušala? Da je hteo, ti bi sad bio u Londonu, ne bi se patio u ovom blatu. London je za tebe, sine, a ne ovo...“

Ali Petar se sećao. Kada je pre nekoliko godina rekao da želi u London, majka je poludela: „Ako odeš od mene, ubiću se. Ti si sve što imam“.

Ništa nije odgovorio i otišao je u svoju sobu. Soba je bila lepa i čista, ali bila je kavez.

Da li u lepoti ima nečega, osim prokletstva, pitao se.

Šta je Petar? Petar je ništa.

Uvek je izbegavao da pred ruljom dokazuje čistotu srca.

Ali da li su čistota i praznina jedno isto? Šta je od toga Petar?

Legao je na krevet, već je bila noć, i gledao je u zvezde.

Prvi put ovako razmišlja. Da li će mu zvezde, njegova rasuta braća, dati odgovor?

Filmovi ruskih emigranata

2010-09-24T09:49:00.000-07:00

Moj tekst o doprinosu ruskih emigranata razvoju srpskog filma.

Vladimir Kolarić: Filmska delatnost ruskih emigranata u Beogradu i jugoslovenskim zemljama u prvoj polovini XX veka, u Zbornik radova Fakulteta dramskih umetnosti br. 13-14, 2008, str. 181-198. Opcija "pun tekst" na:

http://scindeks.nb.rs/article.aspx?query=ARTAU%26and%26kolari%25c4%2587%2bvladimir&page=0&sort=1&stype=0&backurl=%2fSearchResults.aspx%3fquery%3dARTAU%2526and%2526kolari%2525c4%252587%252bvladimir%26page%3d0%26sort%3d1%26stype%3d0

Odbrana umetnosti u KPGT-u

2010-09-13T06:09:00.000-07:00

Premijera predstave Biciklist u režiji Ljubiše Ristića, a u okviru festivala "Junak našeg doba" u Šećerani, bila je istinski primer odbrane umetnosti na način samosvesno tretiranog avangardnog nasleđa, u ključu Ristićeve ideje Novog baroka. Jak doživljaj, dalek od standarda dominantno malograđansko-mediokritetske beogradske pozorišne produkcije, dao je priliku jednom broju mladih talentovanih glumaca da nauče nešto o istinskoj pozorišnoj glumi i izrazu.
Ova stvar, uzbudljivija od svakog rok koncerta i subverzivnija od svega što se može videti na našoj učmaloj kulturnoj sceni, razdražiće i uznemiriti mnoge, ali i onim pametnim i nežnim vratiti veru u umetnost.
Posle ovoga, kao ni posle "Porno bande" i "Srpskog filma", naprimer, niko neće imati izgovora za nemoć.
Opomena svima da se, uprkos svemu, uprkos svim nasilnicima, policajcima i glupacima, ne predaju.
Probajte, ovo je nešto za vas.

Priča: Film

2010-09-07T02:00:00.000-07:00

Još jedna lepa priča, ovaj put o revolverima, filmu, poeziji i kurvama. Neko će prepoznati Godara, Melvilovog Samuraja, Selina, Limonova ili Dostojevskog, ali to u stvari nije bitno. Ako je priča "Amerika" bila za širu publiku, ova je, kao i ona sa nazivom "Noar", za sladokusce.

Владимир Коларић

ФИЛМ

Када је купио пиштољ од тог Црнца, најпре је дуго лутао Централ парком, по мрклој ноћи, чекајући да га неко нападне. Затим је набавио бело одело, како би привукао пажњу, али ни даље га нису дирали. Дружио се само са мушким курвама, то је најгори шљам на који је могао да налети. Није у њима тражио поезију, знао је да су олош, тражио је оштрицу ножа и метак у месо. Једном га је један од њих питао зашто је толико опасан и зашто жели да пуца за сваку ситницу. „Ја сам стар човек. Намам пуно времена“, одговорио је. „Онда је требало да будеш приватно њушкало. Упознао сам међу њима једног таквог.“ „Сигурно си му попушио“, одбрусио је и отишао у Централ парк.

Схватио је, ипак, да је филм нешто друго. Добош револвера када се окреће личи на филмску ролну. То му је дало шансу да ослободи речи, да сања о томе.

У биоскоп га је у почетку водила Биби, једна руска проститутка, коју је презирао. „Ви руске проститутке сигурно све мислите да сте светице“, рекао јој је, али она није марила. Када су ушли у биоскоп, рекла је: „Ово је моја кућа“. „Зар ти нису курва?“ одговорио је не погледавши је. „Понекад се крешем на седиштима“, насмејала се, али он није био сигуран да је искрена. Или ју је ту ипак нешто болело. Није могао да поднесе курву повређених осећања и изашао је на пола пројекције, оставивши је да сама одгледа филм до краја. После ју је ипак отпратио до куће, док је она све време причала о Тонију Монтани, а он није проговорио ни речи. „Хоћеш ли са мном?“ питала је испред улаза у малу, али лепу и чисту кућу. „Немој ми рећи да имаш бебу унутра?“ рекао је. „Откуд мени беба?“ изгледала је искрено зачуђена. „Јел изгледам тако? Треба ли да смршам?“ Само се окренуо и отишао, није могао то да поднесе. Позориште је презирао због глуматања, због тога је презирао и свет. Филм и поезија су били нешто друго, могли су да буду нешто друго.

Пролазио је поред неког пијаног клошара који је нешто мрмљао себи у браду. Разабрао је само: „Ждерање на учи мудрости“.

Срце му је тукло, схватио је да је због нечег повређен. Да би желео да је нешто у њему другачије. Схватио је: он не води херојски живот, он води живот лудака. Али то је трајало само тренутак. Спуштао се низ Централ парк по мрклој ноћи и људи су се склањали пред њим.

Ruski almanah broj 15 i Jelena Švarc

2010-09-04T02:12:00.000-07:00

Novi broj Ruskog almanaha donosi čak tri teksta o filmu: pored mog, "Hrist i antihrist", o Caru Pavela Lungina, tu su i odlični tekstovi Dimitrija Vojnova ("Uspon ruskog populističkog filma") i Ivana Velisavljevića ("Filmovi Žorža Skrigina - Socijalizam sa ljudskim likom").
Iz broja izdvajam i sledeće:
- proza kontroverznog pisca čečenskog porekla Germana Sadulajeva;
- dnevnici najvećeg srpskog reditelja, ruskog emigranta Jurija Rakitina za mart i april 1941;
- tekst vrhunskog sovjetskog obaveštajca Pavela Sudoplatova, inače umešanog u atentate na Trockog i Broza, o tajnom ratu i diplomatiji 1941. godine;
- putopisi Sime Milutinovića Sarajlije iz Rusije;
- prepiska između Rastka Petrovića i Irine Aleksander;
Posebno izdvajam prevod poezije nedavno preminule velike pesnikinje Jelene Švarc (prevod Enisa Uspenski), čija je jedna knjiga poezije već izašla kod nas (Dela i dani monahinje Lavinije, Istočnik, Beograd, 1994, prevod Zlata Kocić). Iz te zbirke navodim jednu od mojih omiljenih pesama:

Mnogo snega napadalo na srce,
Pukao, slomio se led, uz huk.
Iz dubine mračne napukline
Isplivao suri Anđeo-Vuk.
Sav zagrcnut, zacenjen sav,
Zavija - mi li, vi li -
Obgrlismo se - celu vaseljenu
Zavijanjem smo obavili.
Zavijanjem združenim sprali
Klanice, zatvore, bolnice.
I miša sirotog u rupi,
Svakog bližnjeg, umrlog lice
I staricu u dvorištu, u šupi.
I uzdrhtala je žalost,
Zatalasala se tuga. Na smenu
I nečujna se radost
Nanadno, naglo prenu.
Anđele suri, Anđele-Vuče,
Zavijajmo sad na lunu bledu,
Nemoj me ostaviti samu
U ponoć sedu.

Konstantin Leontjev

2010-09-01T01:13:00.000-07:00

Moj tekst o prozi Konstantina Leontjeva, objavljen u Ruskom almanahu br. 14.

Владимир Коларић

Између страха и наде

(Konstantin Leontjev: Romani, preveo Duško Paunković, Paideia, Beograd, 2008.)

Константин Леонтјев (1831 – 1891), у монаштву отац Климент, још у својим раним романима (Подлипке, У завичају, Други брак) гради ону слику света која ће га, макар постхумно, прославити као философа. За Леонтјева писање је средство сазнања и у том смислу постоји идентитет између његове уметности и философије, мишљење и писање су једно, а обоје се огледају и свој смисао налазе у делању. За њега смисао уметности није у проповеди, у подређивању оног уметничког призвања неком другом, само на први поглед узвишенијем и племенитијем. У својим романима Леонтјев сведочи средствима уметности, као што у медицини (његовом основном занимању) сведочи непосредним додиром са пацијентима, у философији словесношћу (логос), а у подвижништву благодатним смирењем. У свом уметничком писању Леонтјев није ни судија ни учитељ, него саучесник, он сведочи једнако о палости колико и о светом, сведочи о свом сопственом расколу, као и о расколу света у којем живи. За њега о том свету нема илузија: он је одабрао онај најтежи пут, да му илузије на требају. Потребна му је само истина, значи Бог. Он је онај од света презрени и одбачени који све одбацује ради једног, јединог потребног. Ту се крије величанствена Леонтјевљева бескомпромисност и разлог зашто су његови текстови, па и ови књижевни, и данас за све нас „тврда беседа“.

Романи објављени у овом првом тому његових Сабраних дела сведоче о лаганом и поступном, али фасцинатно дисциплинованом и усмереном пробијању ка чистоти мисли, речи и дела, ка чистоти „погледа“ који на најегзактнији начин сагледава и пројављује Божију творевину. Леонтјев се на изузетан начин ослобађа наслага културе, али не тако што је одбацује, него тако што је преображава и приноси Творцу. Свет и људи се могу волети једино онда када се схвати да они нису ништа, да сви ми нисмо ништа, да „пролази обличје овога света“. На томе почива отпор Леонтјева према сентиментализму и свакој лажи, и то је толико далеко од свих измишљотина о „светлом“ и „мрачном“ хришћанству, о сукобу византијског („филаретовског“) и руског („серафимовског“) православља (у кључу Берђајева), од свих оптужби о Леонтјеву као о „оцу Ферапонту“ руске књижевности и философије, па ваљда и православља уопште. У времену пометње и надолазеће катастрофе, сво Леонтјевљево сведочење било је у сврху трагања за људским ликом и Божијом истином. Не сувом истином испраних (протестанствујушчих) катихизиса, већ за истином живота, васкрсном истином.

Сагледавајући своје многобројне јунаке у свој њиховој телесној, душевној и духовној сложености, Леонтјев је један од ретких писаца способних да разумеју сву дубину хришћанског разумевања људске личности, оне подвојености и преласка од просепона до ипостаси, од маске ка лику, која толико диференцира хришћански свет (у времену) од нехришћанског. Апокалиптичка усмереност Леонтјевљевог света је управо она усмереност ка времену, која на најсавршенији начин пориче пагански дуализам, дакле оно схватање да Царство Божије, али заиста, није од овога света, да Царство Божије тек треба да дође, а да је све ово овде само предукус, пралик, икона. Како у хришћанству нема разлике између догматике и морала, ово порицање дуализма односи се подједнако на есхатологију, колико и на схватање људске личности.

Леонтјевљеви романи савршено детектују како плотска љубав прелази у „преображени ерос“, како романтичарски хероизам прелази у подвижничко тиховање, како отмена тежња за заједништвом против свих неправедника овога света прелази у тиху саборност, и како људски лик проналази себе тек у лику Христа. Леонтјев је потпуно човек свог времена, али који се (смиреним подвигом) пробија у вечност (из живота у живот, из света у свет, рекао би отац Јустин). Он у својој прози прави детаљан списак свега онога што у овом свету воли или против чега намерава да се бори и закључује да му заправо ништа од тога није потребно. Лепота света коју Леонтјев приказује у својим романима управо је резултат таквог отменог и узвишеног, али лишеног гордости сазнања. Отуда и хумор, који из романа у роман постаје све релаксиранији и чистији, не умањујући захтев за озбиљношћу живота, за схватањем живота као озбиљне ствари у којој ништа није мање важно, а на којем се толико инсистира у првом роману (Подлипке).

У основи, Леонтјевљево „црквено“ православље (као да некакво другачије уопште постоји) и његов поглед на свет, па и његова „слика света“ изражена у уметности, почивају на учењу Леонтјевљевог духовног оца, великог учитеља љубави, оптинског старца Амвросија, о животу који се у овом свету непрекидно одвија између страха и наде, где пренаглашаваље сваког од два пола води паду и удаљености од Бога. Далеко од сваке „еуфемистичке“ теологије , али и од сваког „псевдозилотског“ махнитања, Леонтјевљеве (и Амвросијеве) погледе једнако успешно колико и они сами дефинише двадесетовековни старац Силуан (светогорски Рус), речима дубоког христолошког смисла: „Држи ум у аду и не очајавај“. Леонтјев зна да се треба бојати само Бога, да ће хришћанство неминовно доживети историјски пораз и да је наша нада у Царству Небеском. Овај аутентични хришћански оптимизам који Леонтјев сведочи свим својим делом у основи се темељи на живом искуству војујуће Цркве и на христоваскрсним речима, обећању: „Не бој се, мало стадо“.

Odbrana umetnosti u Brčkom

2010-08-27T05:18:00.000-07:00

Premda na ovom blogu nemam nameru da pratim svoje svakodnevne ili profesionalne aktivnosti, ovaj put ću delimično napraviti izuzetak, pošto se u Brčkom ovih dana dogodio značajan čin odbrane umetnosti.

Naime, u Brčkom sam 25. avgusta učestvovao na promociji knjige „Dečak sa vašara“ (Paideia, 2010, prevod Aleksandra Grubor) značajnog ruskog pisca Jurija Nečiporenka. Radi se o biografiji N. V. Gogolja namenjenoj deci i odraslima, što je koncept do koga autor izuzetno drži, smatrajući da je svako posle svoje desete godine života sposoban da shvati neke važne istine, a koje može svedočiti i književnost. Njegova knjiga je superiorni književni performans, živo i na istinski način atraktivno čitanje Gogolja, koje vodeća hrvatska rusistkinja Irena Lukšić poredi sa fejsbukom (najznačajnije i najzanimljivije o Gogolju).

Naš domaćin je bio Književni klub Brčko, koji finansira Vlada distrikta Brčko, odnosno predsednik Kluba, pisac Žarko Milenić. Klub predstavlja jedino kulturno udruženje u Brčkom koje nema nacionalni predznak, i jedno od retkih takvih u BiH koji funkcionišu. I zaista funkcioniše! Naša ezoterična izlaganja o smislu umetnosti, imala su među ovim ljudima odličan prijem, te je promocija bila uspešnija od one u Beogradu.

Promocija je, najpre, privukla neočekivano veliki broj ljudi, što nije racionalno objašnjivo, tim pre što su novinari uglavnom bili sprečeni da prisustvuju zbog izbora u toj zemlji. Bilo je uzbudljivo kao rok koncert, sa velikim osećanjem zajedništva i razmene svih mogućih dobrih energija. Ja sam upravo govorio o energiji, iznevši originalan koncept o tri načina energetskog delovanja umetničkog dela.

Ovaj lep grad prilično uspešno koristi svoju poziciju nezavisnosti u odnosu na entitete, što se kroz ideologiju jednakih prava svih etničkih skupina, uz pravo svake da ističe svoj identitet, odražava i na kulturnu scenu i na svakodnevni život grada, koji deluje daleko prozračnije od drugih mesta u BiH.

Nečiporenko je dao i intervju Radio Brčkom, koji je vodio pisac i novinar Suvad Alagić, kao i kratak intervju za jednu noviju televiziju u Brčkom. Ideje o bošnjačkom identitetu harizmatičnog Šefka Kalopera privukle su moju pažnju, dok od izdavačke produkcije Književnog kluba Brčko, pored odličnog časopisa "Riječ", izdvajam prevod sjajne danske pesnikinje Marianne Larsen („Dvojni jezik“, Književni klub Brčko distrikt, 2008, prevod Milena Rudež), čiji su stihovi za mene bili pravo otkrovenje. Evo pesme po kojoj je nazvana zbirka:

ljubavnici su se dodirnuli licima

ili su to bili njihovi mozgovi ili su to bile njihove

očne duplje ili su to bila njihova krila

ili je to bila njihova toplina koja se dodirnula

njihovim tijelima izvana

i njihovim pjesmama iznutra

Potpuno u skladu sa nazivom ovog bloga!

Za upoznavanje sa takozvanim običnim ljudima, naročito onim mlađim, što mi je uvek najvažnije u svakom mestu koje posetim, nije bilo mnogo vremena, pa izdvajam studenta i pripravnika u Vladi distrikta, Mirzada, koji nas je vozio u istorijski grad Gradačac i jezero Hazna, koji se nalaze na teritoriji Federacije, u planinama, za koje mnogi smatraju da su tek prava Bosna, i kao srce našeg sveta i kao naš mračni Zapad.

Vladimir Kolarić: Amerika

2010-08-24T02:57:00.000-07:00

Amerika, jedna od mojih najbolje primljenih priča, objavljena na sajtu Art-Anima:

http://www.art-anima.com/d/price/amerika.html

Ekskluzivno! Intervju sa Warholom!

2010-08-19T01:53:00.000-07:00

Ovaj intervju sa Warholom iz 2010. godine je, naravno, izmišljen, što ne znači da je manje zanimljiv, ili manje stvaran, uostalom. Pitanje je da li se uopšte radi o Warholu, ali se svakako radi o umetnosti. Uživajte!

А: Шта највише волиш?

Б: О, ја?

А: Да, ти. Шта највише волиш?

Б: Фармерке.Оне су чисте.

А: Стало ти је до чистоће?

Б: Да, па ваљда. Осим у сексу.

А: Шта то значи прљав секс? На шта мислиш?

Б: Не знам.

А: Морално или физички?

Б: Ах, ваљда... Иначе сам чист човек. Перем зубе пре спавања.

А: А пре секса?

Б: И после, обавезно.

А: Шта, бојиш се бактерија или...?

Б: Па, опасне су те бактерије. Мада не знам да ли да верујем у то.

А: Бојиш ли се болести?

Б: Често имам кијавицу. Ваљда због полена.

А: Мислио сам на оне везане за секс.

Б: Ја мало упражњавам секс.

А: Користиш ли заштиту?

Б: О, не.

А: Зашто?

Б: Мислим, кондоми су супер, тако су вештачки, али шта ће то мени...

Не видим...

А: Треба ти. Можеш да се заразиш или ти неког да заразиш.

Б: То не бих волео.

А: Кад сам те питао шта волиш, мислио сам на уметност.

Б: Не волим уметност.

А: Али ти си уметник.

Б: О, нисам.

А: Јеси. Ево, видео сам те у водичу кроз савремену уметност. Твоје

име, са фотографијом.

Б: Фотографијом, стварно? Како изгледам?

А: Лоше.

Б: Тако сам и мислио. Никад добро не испаднем на фотографијама. Не

могу никако да ишчистим бубуљице.

А: Смета ти то?

Б: О, па непријатно је.

А: Мислио сам да ти је свеједно.

Б: Свеједно ми је.

А: Значи, ипак си уметник?

Б: Ко је издао ту књигу?

А: „Ташен“.

Б: Они немају појма.

А: Стварно тако мислиш?

Б: Али су много слатки. Имам све њихове књиге.

А: Која ти је омиљена?

Б: Има нека о морнарима.

А: О, та је кич.

Б: Кич? Зашто кич?

А: Не мислиш да је кич?

Б: Па, не знам. Можда је кич. Па шта онда?

А: Ништа. Многи мисле да си ти кич уметник.

Б: Ох, уметник, не. Ја мрзим уметност. Имам празне зидове.

А: А где држиш своје слике?

Б: Не држим их, одмах их поклањам.

А: Али ти си богат човек. Хоћеш рећи да је то од наследства?

Б: Па, не поклоним баш све.

А: Неку и продаш?

Б: Да.

А: Ниси ми одговорио.

Б: Молим?

А: Шта волиш у уметности?

Б: Има овај што прави лепе рукавице...

А: У уметности, рекао сам.

Б: Негде сам погрешио?

А: Само желим одговор.

Б: Па, сигурно, сад сви воле Вермера.

А: А ти?

Б: О, да.

А: Стварно? Шта је то што волиш код њега, шта ти се свиђа?

Б: Не знам, лепо је. Лепо изгледа на разгледници.

А: Имао си некад разгледницу са сликом Вермера?

Б: Не, али има таквих... У Белгији.

А: Холандији.

Б: Да, Холандији. А замисли да се његово име другачије изговара, сви

би мислили да је Француз. Хи-хи.

А: То ти је смешно?

Б: Шармантно је. Волео бих да за мене сви мисле да сам Француз.

А: Зашто?

Б: Французи су тако... фини.

А: Био си некад у Француској?

Б: Не.

А: Познајеш ли неког Француза?

Б: Не, хвала Богу.

А: Неки кажу да твоји филмови личе на француске. Пореде те са

Годаром.

Б: Са ким?

А: Жан-Лик Годар, француски редитељ.

Б: Не знам, нисам чуо. Верујем да је добар.

А: Значи, кажеш да ниси гледао француске филмове?

Б: Гледао сам један... хм. Мрзи ме да читам титлове.

А: А ако је сихронизовано?

Б: То је неподношљиво.

А: Па шта онда, осуђен си само на америчку уметност?

Б: Не подносим америчку уметност.

А: Али ти си амерички уметник.

Б: Ако тако кажу...

А: Слажеш се?

Б: Па, слажем се.

А: Значи, ипак си уметник?

Б: О, да. Гари ми је нешто болестан данас.

А: А шта он треба да ради?

Б: Он пије пуно пива и онда пиша на платно које одредим.

А: Није свеједно које платно?

Б: Наравно да није свеједно. Платна су различита.

А: Ти после радиш на њима?

Б: О да, малo.

A: A зашто баш Гари то ради?

Б: Па, он то уме.

А: Поздрави Гарија.

Б: Хоћу.

А: И хвала на разговору.

Б: Хвала. Мислим, нема на чему.

Putovanje u Rusiju

2010-08-16T02:43:00.000-07:00

Ovo je tekst o mom putovanju u Rusiju, oko koga sam se prilično namučio, pošto sam prvi put pisao tekst zasnovan na autobiografskim činjenicama bez posredovanja fikcije. Pročišćavao sam ga sa željom da ga oslobodim od svake samozaljubljenosti, banalnosti i laži, koja često prati radove ove vrste. Takođe, teško ga je žanrovski odrediti: putopis, priča ili esej. Ipak, ovo je jedan od najboljih tekstova koje sam napisao. Originalno je objavljen u Ruskom almanahu br. 14, 2009 (urednik Zorislav Paunković).

Vladimir Kolarić

LET

Na letu za Moskvu, gde sam putovao kao gost i izlagač na promociji zbornika naučnih radova o delu Gajta Gazdanova (1903 – 1971), održanoj 14. novembra 2008, a u organizaciji Instituta za svetsku književnost Ruske akademije nauka, Predstavništva Republike Severna Osetija-Alanija pri Predsedništvu Ruske Federacije i Društva prijatelja Gajta Gazdanova, u magazinu kompanije „Aeroflot“ između ostalog sam pročitao i intervju sa Karlom Lagerfeldom, koji kaže kako je njegov cilj da oživljava. U Moskvi me je čekao još jedan čovek sa istim ciljem, doktor fizike i pisac Jurij Nečiporenko, jedan od retkih ljudi sa istinskim smislom za zajednicu i iskrenom ljubavi prema životu u svim njegovim oblicima. Letom i visinama podstaknute moždane aktivnosti, klima koja mi začuđujuće prija i nadahnjujuće prisustvo Jurija Nečiporenka, činili su od mog prvog susreta sa Moskvom, i uopšte Rusijom, intenzivno, neponovljivo i pomalo ambivalentno iskustvo, nalik iskustvu ogledala koje nam nudi svako vredno umetničko delo. Još u vozu, „električki“, kojim smo se vozili do njegovog stana u centru, Nečiporenko me baca dalje u mistiku stvaranja, pričajući mi o sebi, pripremajući me za susret sa stanom koji po njemu liči na prizore Bulgakova, ali i odmah mi, u svojoj nemilosrdnoj želji da ne protraći ni jedan trenutak života, puštajući svoj omiljeni, sovjetski, film na laptopu. U „stanu iz Bulgakova“ ponovo su me čekale slike, zapravo nešto više od slika, ikone koje slika Nečiporenkova žena Zoja, jajčanom emulzijom i u stilu drevnog ikonopisa. Zoja je rodom iz Muroma, grada sa velikom ikonopisačkom tradicijom i slika smirene, molitvene ikone, bez trunke sentimentalnosti. „Stan iz Bulgakova“ je zapravo prostrani predrevolucionarni generalski stan, nacionalizovan posle revolucije, i u kome i dalje žive tri porodice, u gotovo katastrofalnim komunalnim uslovima. Ovde smisao mog domaćina za zajednicu i ljubav prema životu, dakle ljudima, dolaze do punog izražaja, pretvarajući taj sumorni prostor u mesto vredno življenja. Takođe, potvrđuje se teza da je jedini istinski osnov kulture čovekoljublje, ona ljubav prema Bogu i ljudima koju episkop Danilo izjednačava sa blagodaću. Sobom koja mi je ustupljena, pored gomile knjiga dominira prelepa fotografija-portret Gajta Gazdanova, koji, kako u Osetiji veruju, pomaže onima koji se njime bave, i za koga Nečiporenko kaže da je i njemu pomogao. „Ljudi svedoče da je bilo prijatno nalaziti se u njegovom društvu“, kaže Nečiporenko, kome je Gazdanov promenio život i koji mu to nikad neće zaboraviti. Kao jednu od važnijih stvari koje mu je donelo bavljenje Gazdanovom, Nečiporenko izdvaja svoj susret sa Srbijom, koju je zavoleo bez sentimentalnosti, dakle ne voleći u tom odnosu sebe, nego ono plemenito što je video u njoj. Bio je to susret sličnih, ne po strasti nego po vrlini, ljubav kao prepoznavanje sličnosti i u najneznatnijem od nas, otkriće da je svako vredan pažnje i ljubavi, a da je sve ostalo samo izgovor. Kao svaki istinski dobar čovek, Nečiporenko je bio daleko od svake plebejske niskosti i u drugima je mogao da vidi samo dobro.

Umetnost shvatajući kao model sveta, gde suštinski nema razlike između jedinice DNK i proizvoda fikcijske modelizacije, Nečiporenko je i u osmišljavanju druženja i slobodnog vremena zastupao ideju društvenih igara zasnovanih na stvaranju fiktivnog sveta, govoreći da je to, pored učvršćivanja porodičnih i društvenih veza, korisno za jednog pisca. Takvu igru je i odigrao jedne večeri sa svojim prijateljem Kirilom Storčakom, čovekom sa dve podsetnice: jednom, ćiliričnom, na kojoj je potpisan kao generalni direktor informativne agencije „Oreanda“, i drugom, latiničnim, na kojoj je potpisan kao tenor. Ovaj zanimljivi, senzibilni i ipak pomalo setni čovek već tradicionalno svoje rođendanske večeri provodi kod Nečiporenka, sa kojim se upoznao na partiji tenisa i koji je u njemu probudio sklonosti nimalo tipične za jednog biznismena. Za slično „buđenje“ samog Nečiporenka, do tada razapatog između fizike i sporta, bio je odgovoran Nikita Unksov, pozorišni reditelj iz Peterburga, sada zaposlen u firmi koja se bavi osvetljenjem grada, i koga sam upoznao pretposlednjeg dana svog boravka u Rusiji. Za jedinstvenu i superiornu filosofiju praštanja koju zastupa, Nikita, o kom je Nečiporenko napisao zanimljivu priču, tvrdi kako nije proizvod proučavanja ruske religijske filosofije, već plod životnog iskustva. To samo još jednom potvrđuje prednost opita nad svakom „metafizikom“, u šta se dodatno uveravam posetom „Tretjakovki“, gde susret sa slikarima poput Vereščagina ili Nesterova predstavlja susret sa vrhunskom tajnom umetnosti.

Još jedno mesto lišeno svakog prostaštva su i Nečiporenkove večeri poezije u ogromnoj zgradi Moskovskog državnog univerziteta, zamišljene sa ciljem da studentima prirodno-tehničkih nauka omoguće harmoničan razvoj ličnosti. Divno je bilo videti kako se Nečiporenko odnosi prema tim mladim pametnim ljudima, sa mnogo ljubavi i istinske brige za njihov duhovni rast. Jedan od njih, samozatajni Kostja, nestvarno je ličio na Gazdanova o kojem je te večeri bilo reči, dok je Romana, Vladimira i Sašu bilo nemoguće zamisliti kao buduće birokrate ili ideologe: ovi momci su svakako zalog jedne superiorne kulture koja nikoga ne isključuje a svemu daje smisao.

U poslanstvu Republike Severna Osetija-Alanija pri Predsedništvu Ruske Federacije, čiji sam zvanično bio gost, najpre su mi pale u oči prozračne fotografije planinskih vrleti, toliko nalik na umetnost Irana. Ovi ljudi izuzetno slični Srbima, vole da govore o našim zajedničkim indoevropskim korenima, čemu sam i ja posvetio deo svog izlaganja na večeri posvećenoj Gazdanovu.

Utisak o Rusiji sastavljenoj od krhotina sovjetske imperije, uz tanku glazuru kapitalizma i pravoslavlja, sa alkoholizmom kao ideologijom čak i onih najboljih i ogromnom krizom porodice, zapravo gubi svaki značaj sa svešću da se drugim kulturama, kao i drugim ljudima, ne može pravedno suditi. Nesklon traganju za rajem na zemlji, ograničavajući se da Rusiju pamtim samo po slobodnim ljudima i njihovom stvaralaštvu, ali i po energiji moštiju svetog Dimitrija Solunskog koje su tih dana boravile u Moskvi, u Srbiji sam, po sletanju, ipak video jednu novu snagu, koje ranije nisam bio svestan.

Noar priča

2010-08-13T00:03:00.000-07:00

Lepa priča o revolverima, pisanju i ogledalima!

Владимир Коларић

НОАР

Ову причу је написао у хотелу, док је гледао у треперави неонски натпис напољу, и сливнике који се пуше. Ставио је шешир на главу и изашао на улицу, онда запалио цигарету. Пред њим је био град. „Овде никог неће занимати такве приче“, рекао је за себе. Одлучио је да нађе нови посао и почне да пише сасвим другачије.

Најпре је отишао у стриптиз бар. Тамо су жене смрделе, али бар их је било само на бини и није ништа ризиковао. Било је курви, али он је био без новца и то га није бринуло.

„Слушај, купи га“, рекао му је један једнооки који је заударао на пиво, „Прима пет метака и није само за зечеве“. Плави челик је блистао. Револвер је имао кратку цев.

„Је ли прецизан?“ питао је.

„Шта ће ти то? Приђеш, и готово.“

Узео је револвер и пошто није имао пара ударио је једнооког и истрчао. Оборио је пар канти за смеће, али нико није кренуо за њим, само су неки пси завијали. Проверио је: револвер је био напуњен, чауре су биле као позлаћене. Ионако више никада неће долазити у овај бар.

Некада је потребно перо, а некад мач.

Морао је да прође кроз три капије, свака са наоружаним стражарима и псима, пре него што стигао пред палату грофа Орлова. Слуга у беспрекорном фраку је отворио врата његовог доџа и он је изашао, хладан али и љубоморан, збуњен и бесан због све те раскоши, згађен сопственом немоћи. Његови клијенти су до сада били углавном ситни преваранти, преварени мужеви, власници барова и пиљара који су га ангажовали да утерује дугове, макрои у потрази за одбеглим курвама, нижеразредни локални политичари са жељом да науде конкуренцији, и тако даље. Овај пут га је назвао гроф Орлов лично и он га је умало отерао у материну, мислећи да га провоцира неко из друштва са хиподрома, који је био његова друга кућа. За грофа Орлова је знао као за власника добрих коња, то је оно што га је интересовало, али гроф је био много више од тога, бескрајно више. „Кад год се неко накашље у овом граду, будите сигурни да иза тога стоји Орлов“, говорили су на хиподрому после трке, сви већ пијани, добитници, губитници – свеједно.

Чим је ушао у хол испуњен статуама водених божанстава и поплочан белим и црним квадрастима, као шаховска табла, слуга га је замолио да преда револвер и угаси цигарету. Револвер је предао, а жар цигарете угасио прстима и затакао је једном од тих камених божанстава међу зубе.

„Нека ме чека“, рекао је.

Пре него што је ушао у канцеларију грофа Орлова, за тренутак, попут бљеска, на степеницама је видео њу, плаву и предивну, али пре него што је стигао да пита слугу ко је она, гроф Орлов је већ стајао пред њим.

„Уђите, Барлоу. Имам посао за вас.“

Гроф је био подједнако упечатљив као на снимцима, са великом белом гривом и продорним очима, али је био видно уморан. Као да чита мисли, рекао је Барлоуу пре него што су сели:

„Када лавови заврше гозбу, плен препуштају хијенама и шакалима. Али лавови се повлаче кад сами то зажеле.“

„Нисам баш сигуран. Некада је у питању старост. Кад почну да губе конце...“

„Онда никад нису ни били лавови.“

Гроф га је гледао и Барлоу је осетио узнемиреност, као да му неко вршља по мислима.

„Немојте да мислите да само ви писци знате нешто о људима.“

„Ја нисам писац. Сада сам детектив.“

„Читао сам вашу прозу. Мислим да је добро што сте се одлучили да стекнете више животног искуства. Неко би то што пишете назвао солипсистичким брбљањем.“

„Никад нисам волео да причам о свом писању. Ни да пишем о писању.“

„Писање је тајна. Схватам то. Али сад ми требате због нечег другог.“

„Писање је посао као и сваки други. Због чега сте мене ангажовали? Ја сам вуцибатина, то ће вам свако рећи.“

„Потребан ми је неко коме могу да верујем.“

„Грешите. Ја сам коцкар и све више пијем.“

„Некоме ко је толико циничан не можете не веровати.“

„Имао сам ћерку“, рекао је гроф Орлов. На екрану преко целог једног зида појавио се снимак лепе самосвесне црнке, очито са неке прославе, како отвара шампањац и смеје се, док јој богаташка балавурдија аплаудира, љуби је и честита. Била је на свој начин елегантна. Могли сте да је замислите на сафарију у Африци колико и на пријему код краљице.

„Побегла је са Шикелгруберовим сином.“

На екрану се појавио снимак градоначелника Шикелгрубера, како урла за говорницом на неком страначком скупу. Затим Шикелгруберовог сина, Патрика, нехајно загрљеног са две јевтине курве.

„Само такве воли. Не знам шта је видео у Магди.“

„Не знам ништа о женама. Не могу вам помоћи“, рекао је Барлоу и већ хтео да устане. Још раније му се повраћало од Патрика Шикелгрубера. И њему је, док је још био писац, отео једну, коју је ипак волео.

„И мени се као и вама, Барлоу, гаде ти светски људи.“

Барлоу је застао, осећао је да му поново читају мисли.

„Вратите ми Магду. Нека то буде наша освета.“

„Зашто ја?“

„Не знате зашто, Коларићу? Ми мрзимо свет.“

Одједном га је снажно заболела глава, загњурио је лице у шаке и простро се по црно-белом мермерном поду. Над њим се нагнуо гроф Орлов, али уместо грофа Орлова, сада је то било огледало.

Tekst o religiji i filmu

2010-08-09T03:15:00.000-07:00

Vladimir Kolarić: Religija i film - od Anrija Ažela do mogućnosti zasnivanja jedne hrišćanske estetike filma, u: Zbornik Matice srpske za scenske umetnosti i muziku, br. 39, 2008, str. 93-102. Opcija "pun tekst" na:

http://scindeks-clanci.nb.rs/data/pdf/0352-9738/2008/0352-97380839093K.pdf

Naučni tekst o Srpskom filmu Srđana Spasojevića

2010-08-06T08:05:00.000-07:00

Prvi u svetu naučni tekst o Srpskom filmu reditelja Srđana Spasojevića, koji sam objavio u časopisu Kultura br. 127, 2010. Tekst postavljam bez fusnota i nekompletan, za punu verziju potrebno je nabaviti časopis.

Odbrana umetnosti u Srpskom filmu Srđana Spasojevića

Vladimir Kolarić

Univerzitet umetnosti u Beogradu,

Fakultet dramskih umetnosti, Beograd

Apstrakt: Srpski film (2010), reditelja Srđana Spasojevića, razmatra se u kontekstu odbrane umetnosti, poetika dekadencije i strukturalno-semiotičke teorije modelizacije, sa naglaskom na njene etičke aspekte. Visoka stilizovanost i modelizacijska moć ovog filma u suprotnosti su sa danas preovlađujućom pseudodokumentarističkom formom na filmu.

Ključne reči: Srpski film, film, umetnost, modelizacija, fikcija, dekadencija.

Key words: A Serbian film, film, art, modelization, fiction, decadence.

S obzirom na jasnu ukorenjenost Srpskog filma (režija Srđan Spasojević, 2010) u poetikama dekadencije i na kontroverze koje je film izazvao, kako u zemlji tako i u inostranstvu, uz ozbiljne pretnje sudskim zabranama i zaplenom snimljenog materijala, ovaj film predstavlja dobar povod za razmatranje izvesnih etičkih aspekata modelizacijske teorije umetnosti i umetničkog dela.

Premda ideja umetnosti kao modela potiče još od Aristotelovog shvatanja pojmova mimesis i mithos, zasnovanom na spoznajnom i ontološkom razdvajanju fisis i tehne, ključnom za formiranje osnovnih kategorija zapadne kulture, pojmovi modela i modelizacije danas se uglavnom povezuju sa značenjem koje im je dato unutar strukturalne semiotike tartusko-moskovskog kruga, sa naglaskom na delu Jurija Lotmana (Лотман). Kao metajezička struktura, umetničko delo je drugostepeni modelizujući sistem, a „model (franc. obrazac, kalup) može se jednostavno definisati kao analogon nekog objekta ako i kada u procesu saznanja služi umesto samog objekta. Pomoću njega i na njemu mogu se obavljati izvesne saznajne radnje bez prisustva objekta“. Model, dakle, služi kao zamenik objekta u procesu izučavanja, a kako „umetnost spoznaje život preoblikujući ga“, to daje „mogućnost da se jedna od osnovnih odlika umetnosti – spoznaja putem preoblikovanja – interpretira kao pojava modelovanja“. Umetnost pri tome ima veliku modelizacijsku moć: „Mogućnost umetnosti da modeluje najsloženije objekte i odnose, koji ni uz pomoć bilo kakvih drugih sredstava ne podležu spoznaji, daje poseban pečat samoj prirodi modela u umetnosti“. Umetnost je stoga privilegovano i moćno sredstvo spoznajnog uređenja stvarnosti, prevladavanje entropije i haosa, kroz mogućnost unikatnog sadejstva celine i njenih delova, saglasno savremenim dostignućima energetsko-informacione naučne paradigme zasnovane na sinergetici, kvantno-holografskoj paradigmi i teoriji fraktala: „Preslikavanje beskonačno složene stvarnosti na jedan uređen sistem sa konačnim brojem elemenata i njihovih međusobnih odnosa, to je zapravo modelovanje“.

Mimetička tradicija, čijim delom možemo smatrati i strukturalno semiotičku teoriju modelizacije, počiva zapravo na priznavanju spoznajne vrednosti sveta tehne, odnosno čovekove mogućnosti da putem umeća, veštine, umetnosti, zasnovane na razboritosti (fronesis) i sposobnosti građenja, pravljenja, „gotovljenja“ (poiesis), učestvuje u istini. Srodno antičkom shvatanju teorije, umetnost, na taj način, nikako ne predstavlja pasivno posmatranje i „preslikavanje“ neke unapred zadate, fiksirane stvarnosti, istine, života, već upravo dinamičan proces spoznaje, učešća u „posmatranoj“ stvarnosti, spoznajnu, podražavalačku i preobražavalačku aktivnost koja ne samo da prikazuje svoj predmet i ukazuje na njega, već i daje mogućnost ispoljavanja istine samog predmeta, onakve kakva nije postojala niti mogla postojati bez oblikovnog i spoznajnog procesa koji je prethodio njenom ispoljavanju, ali koji mu je na izvestan način i sinhron. Kao otpor racionalizmu i metafizičkom kultu autentičnosti, koje karakteriše vera u mogućnost dosezanja istine snagom ljudskog razuma i vezivanje istine za kategoriju prirode, mimetička tradicija, ukazujući na značaj umetnosti za ljudski život, usredsređuje pažnju na sam proces pravljenja, građenja umetničkog dela, kao energetski i praktički čin koji znatno prevazilazi i dinamizuje dekartovsku koncepciju subjekta i objekta, ukidajući veru u apsolutnu istinu koju bi definisao čovek i izjednačio je sa prirodom, ali ne odričući se privilegije stalnog traganja za istinom, kao aktivnosti celog ljudskog bića, u svim njegovim vidljivim i nevidljivim, čoveku još nepoznatim, dimenzijama.

Ne čudi stoga da se obnova poetike, kao interesovanja za način na koje je „napravljeno“ umetničko delo, vezuje za period prevladavanja „velikih priča“, odnosno vere u apsolutnu istinu zasnovanu na prvenstvu prirode i „po prirodi“, kao i podudarnost sa postrevolucionarnim (Francuska buržoaska revolucija) bujanjem poetika dekadencije, zasnovanih na esteticizmu, artificijelnosti, poetskoj samosvesti i ironiji. Prema velikom marksističkom filosofu Aleksandru Koževu (Kojeve), poetike dekadencije u direktnoj vezi su sa „krajem istorije“, osećanjem „da se više ništa novo ne može reći“, i kada čovek, u nedostatku „događaja“, svoju slobodu potvrđuje „proizvodnjom negativnosti“, kojom upravo potire svoje prirodno biće i ispunjava svoje ljudsko naznačenje „da postane bog“. Demitologizaciju prelazničkog vremena „sumnje“ karakteriše svest o ljudskom poreklu svakog „mita“, samim tim i svake institucije, pri čemu se sve ono što nam je tradicijom usađeno kao „prirodno“ sagledava kao konstrukt, ono veštačko. Kultura se u toj perspektivi shvata kao projekcija i proizvod ljudske težnje da se odvoji, emancipuje, od svog „prirodnog bića“, da stvori jednu novu, „očovečenu“, realnost. Upravo različitost shvatanja ontološkog statusa ove „realnosti“, te njenog odnosa prema svetu „prirode“ i „života“, ali i subjektu koji „proizvodi“, dovela je do izuzetne raslojenosti, ali i suprotstavljenosti različitih poetika dekadencije i antimetafizičkih strategija, a koje su sve krenule od istog korena u pokušaju odgonetanja temeljnih tajni Zapada: odnosa subjekta i objekta, fisisa i tehne.

Dok Derida (Derrida), sledeći Hajdegera (Heidegger) i Blanšoa (Blanchot), antimetafizičko izjednačava sa antimimetičkim, a (opet Hajdegerov učenik) Ernesto Grasi (Grassi) svoju apologiju umetnosti pokušava da zasnuje na „italijanskoj humanističkoj tradiciji“, čiji je najpoznatiji predstavnik Đanbatista Viko (Vico), i gde „očovečenje“ pre predstavlja pomirenje sa prirodom, nego sukob sa njom, Srpski film možemo najpre sagledati u tradicijama bodlerovskog dendizma, ruske dekadencije Srebrnog veka, ali i „kosmogonijskog“ i desakralizatorskog radikalizma De Sada (De Sade) i Ženea (Genet). Upravo ovi toposi predstavljaju krajnje tačke do koje je moglo stići mimetičko i modelizacijsko shvatanje umetnosti u dosadašnjem toku Zapada, ali i izazov bez premca svakom pokušaju etičkog pristupa umetničkom delu, onog pristupa koji pokušava da odredi mesto i smisao umetnosti i umetničkog dela u zajednici, međusobnom opštenju ljudi, ali i unutrašnjem svetu svakog pojedinca koji sa njima dođe u dodir.

U etici medija već je zapaženo da igrani, umetnički, fikcijski posredovani sadržaji ne podležu istim kriterijumima etičke procene kao informativni i edukativni, naprimer. Naspram faktografske, priznaje se vrednost „šire“, „unutrašnje“, „emotivne“ istine: fikcija nije laž, jer „koristi neistine bez namere da obmane“. Time se priznaje „unutrašnja svrhovitost“ fikcije, umetnosti i sveta tehne, ali i etička i spoznajna vrednost „poetske funkcije“, umerene na poruku, i koja produbljujući „fundamentalnu dihotomiju imeđu znakova i predmeta“, reči i stvari, svojim ambigvitetom i dvosmislenošću ipak ne ukida komunikacijski proces, nego ga na nov način osmišljava, uključujući recipijenta ne kao pukog pasivnog primaoca, već aktivnog sa-stvaraoca u procesu mimetičke modelizacije. Etički kriterijum tako ne isključuje rasuđivanje, razboritost (fronesis), ali se ni ne svodi na nju. Ethos u izvornom smislu podrazumeva volju, karakter, napregnutost i usmerenost duše ka nekom cilju, svrhovitost kao energetsku i delatnu (praktičku, aktivnu) kategoriju oprečnu pathosu kao oblasti potčinjavanja strasti, ili nomosu, kao oblasti potčinjavanja spoljašnjem autoritetu. Tako se i ethos umetnosti sastoji u poštovanju njene „unutrašnje svrhovitosti“, njenog prava da bude i u etičkom smislu procenjivana njenim sopstvenim kriterijumima, kriterijumima sopstvenog stvaralačkog naznačenja. U vremenima duhovne krize, umetnosti se osporava upravo ovo pravo da svedoči sopstvenim sredstvima, gde se iza imperativa „društvene korisnosti“ i „opšteg interesa“, a kroz strategiju utilitarizacije i instrumentalizacije, najčešće kriju najbanalniji interesi vlastodržaca.

U ovakvim shvatanjima lako je prepoznati uticaj anglosaksonske Nove kritike i ruskog formalizma, s tim što se Nova kritika, sa svojom empirističkom, pragmatičkom i kontekstualističkom „odbranom poezije“, ali i idejom „organske forme“, značajno udaljava od zamisli o umetnosti kao modelu: „Dok je glavni teorijski cilj ruskih formalista bio da odrede šta je differentia specifica književnog dela, novi kritičari su težili da jezičku strukturu poezije ispitaju u njenoj psihološkoj i etičkoj ravni“. Interesujući se pre svega za ono što umetničko delo jeste kao takvo, njegov ontološki identitet dakle, ruski formalisti svoju odbranu poezije zasnivaju na idejama o preobražavanju i apstrahovanju , braneći istovremeno autonomnost umetničkog dela ali i ne ukidajući njegov odnos prema kategorijama stvarnosti, i braneći tako njegov, u osnovi, etički smisao postojanja. Time ruski formalizam neposredno utiče na radikalnu zamisao strukturalne semiotike o „pretvaranju sveta predmeta u svet znakova“, koja svoj krajnji smisao nalazi u ideji modelizacije, a koja, proširena na ravan opšteg kulturnog procesa, predstavlja osnov semiosfere, „celokupnog semiotičkog prostora koji postoji u datoj kulturi“, bez koga „nema komunikacije ni jezika“ i koja je „rezultat i uslov za razvoj kulture“.

Poetike dekadencije (snobizam, dendizam, kemp), uz sve razlike među njima, predstavljaju zapravo radikalizaciju ovakvog procesa sveopšte estetizacije i semiotizacije, suprotstavljajući se podjednako naturalizmu i njegovoj veri u prirodu i autentičnost, koliko i tehnicizmu i njegovoj veri u prvenstvo organizacije i objektivizacije. Esteticistička ideja jedinstva veruje u poredak slobode, koji prevazilazi dualizam umetnosti i života, reči i stvari, a „nesvodivu višeznačnost“ pretpostavlja manipulativnoj i ideološkoj „dosadi binarnosti“. Dualizam stoga ostaje trajna opsesija poetika dekadencije, kao i ideja o identitetu umetnosti i nasilja: umetnost je „borba između prirode i umetnika. Nije za njega bitno da kopira, već da da tumačenje jezikom jednostavnijim i zračnijim“. Umetnost traži „stalnu idealizaciju“, gde „priroda mora biti korigovana, ispravljena“. Kako „za prirodu nema drugog morala osim činjenica“, u poređenju sa „pozitivnom trivijalnošću prirode“, imaginacija je „kraljica istinitog“. Ona „stvara novi svet, proizvodi senzaciju novoga“, što nije stvar vere u progres, jer progres i poezija se isključuju: umetnost uvek stvara novo kroz mimetičku aktivnost, proces mimetičke modelizacije.

Upravo u ovom smislu i Srpski film korespondira sa idejom „novoga“. Konzervativniji u svom izrazu od Života i smrti porno bande Mladena Đorđevića, drugog velikog filma epohe stvaranja nezavisne srpske kinematografije, nazvanom „novi srpski film“, i bliži konceptu „sižejnosti“ nego „programnosti“, Srpski film pre pripada dekadenciji nego avangardi, i pre se naslanja na holivudski film sedamdesetih godina dvadesetog veka, nego na „crni talas“, koji je kao nijedan drugi umetnički pokret u okviru filma obeležio kinematografski stil svih država nastalih raspadom bivše Jugoslavije. I pored nesporne pripadnosti „novom srpskom filmu“, koji karakterišu „crnotalasovski duh i kritičke refleksije na tranziciono i postmiloševićevsko srpsko društvo, ali i na balkanske prilike uopšte, i to bez istorijske distance, portretišući ovaj momentum izuzetno snažnim, sugestivnim parabolama o porno(dis)topiji“, Spasojevićevo ostvarenje najtačnije možemo sagledati upravo u kontekstu poetika dekadencije i visokomodelizacijskih ideja o filmu, gotovo bez premca u srpskoj kulturnoj i umetničkoj tradiciji. Naspram evropocentričnog monologizma avangarde i pseudodokumentarističkog terora evropskih festivala i filmskih fondova, Srpski film čuvajući dostojanstvo filma kao jezika i umetnosti, i nasuprot dvadesetovekovnoj epohi „pobune masa“, nudi jedan u svetskim razmerama unikatan pokušaj obnove i odbrane filma, jednu ličnosnu i dijalošku viziju, koja, ukoliko ne najavljuje obnovu kulture, svakako najavljuje njen potpuni krah.

Dok je u kontekstu poetika dekadencije Život i smrt porno bande bliži kemp i treš „pogledu“ i senzibilitetu, Srpski film pre pripada bodlerovskom kultu „uzvišenosti“ i zamisli ruskog dekadentskog simbolizma o umetnicima „oblačiocima“ (облачители). Uzvišenost je za Bodlera (Baudelaire) prevlast duha, onoga što bezobličnoj prirodi daje formu i uvodi je u postojanje, otpor bezobličnosti prirode, kultu prirode lišene čovekovog stvaralaštva. Ona je u neku ruku gordost, ali i put ka istinskom naznačenju čoveka, kao bogolikog stvorenja pozvanog na preobražavanje prirode i sjedinjenje sa božanskim. Oblačioci „u maski vide simbol – telo tajne. […] Oni poštuju masku kao apolinijsku zavesu božanstvene poštede. Njima je ona potrebna kao onome koji je molio da se ne bude usnule bure, zato što se ispod njih kreće haos. Oni ne čine lakšim život koji predstavljaju, naprotiv – čine ga zgusnutijim i tvrđim: za njih čitav život ima značaj. […] Oni nemaju šta da otkrivaju; maski mogu da protivstave jedino drugu masku, drugo preobraćenje. […] Umetnici-oblačioci su u službi viših otkrovenja; jer ono najviše ne može sići u sferu zemaljske svesti drugačije nego da se žrtvuje i obuče u zemaljsku zgusnutost prividne tvari.“

Već i sam naslov Srpskog filma otkriva veliku dozu autorske samosvesti. Nesporno pastišni karakter naslova, gde se pastiš poima kao „podražavanje podražavanja“, podražavanje koje se otkriva kao takvo, i gde se kao predmet podražavanja ne uzimaju kategorije realnosti nego artefakti u najširem smislu reči, dakle u osnovi kao samosvestan tretman situacije „posredovanja“ koji apriori ne negira odnos prema realnosti, ali je svestan perceptivne i kulturološke uslovljenosti samog pojma, upućuje najpre na konstrukt „srpskog“ kao kategoriju autentičnosti, a zatim i na sam film, kao umetnost, medij i kulturni fenomen, čiji se smisao, upravo u našam vremenu, duboko preispituje. „Provokacija“ sadržana u naslovu usmerena je u prvom redu na odbijanje tretiranja „srpskog“ kao kategorije „prirodnog“, autentičnog, kao samorazumljive istine dostupne svakome kroz uklanjanje naslaga kulture, kao naslaga „posredovanja“ koje nas sve više udaljuje od našeg „pravog bića“. Naslov je takođe usmeren i ka predrasudama o „srpskom“ koje postoje u evroatlantskim centrima moći, pa i onim kinematografskim, izraženim kroz festivale i filmske fondove, što je motiv koji u samom sižeu filma ima najdublje uporište. Metafilmski karakter Srpskog filma izražen je manje kroz intertekstualne relacije, koliko kroz referiranje na situaciju u kojoj se film nalazi pred dominacijom pseudodokumentarnih formi, praćenom proročanstvima o „kraju slike“, „kraju filma“, pa i kraju umetnosti same. Ovakva filmofilska i filmotvorska samosvest reditelja S. Spasojevića i scenariste A. Radivojevića nepogrešivo detektuje situaciju u kojoj se ionako konstruisana podela na autorski i žanrovski film transformisala u podelu na kategorije festivalskog i „filma za multiplekse“, obe podjednako pod vlašću moćnika i kobne za umetničko i kulturno stvaralaštvo, ali isto tako naslućuje i totalitarnost savremenih antifikcionalnih i antimimetičkih projekata, usmerenih ka veri u fiksiranu i dovršenu stvarnost, koja sama po sebi garantuje dovršenost i „istinu“, i koju treba, uz najmanju meru umetničkog posredovanja, „preslikati“ jezikom datog medija, čime se osporava vrednost svakog ljudskog stvaralaštva i kritičkog suda, pa i sama potreba za njim.

Visoka umetnička samosvest i stilizacija, bez straha od „retoričkog“, pomažu autorima da prevaziđu „automatizam percepcije“, koji je uvek lebdeo nad fotografskom prirodom filma, dok im insistiranje na naraciji, uz izraziti vizuelni rafinman i ukrštanje različitih izvora slike, omogućuju da prevladaju mehanicizam, tehnicizam i fragmentarnost „montaže“, ali i ekrana samog. Nasuprot logičkom jeziku, kao idealu antimimetičkog racionalizma, „retorički je jezik osoben, slikovit, praktičan, posvećen komunikativnoj stvarnosti“. Ova svest o komunikativnosti kao zajedničarenju, uz visoku žanrovsku samosvest, čini da autori nemaju strah od žanra kao samoograničavajućeg stereotipa, shvatajući ga kao „tip uslovnosti“: „Uslovnost oslobađa umetnika od neophodnosti da kopira predmet, čineći ga sposobnim da otkrije suštinu, skrivenu iza krinke predmeta. Žanr na neki način reguliše uslovnost. Žanr pomaže da se pojavi suština, koja se svakako ne podudara sa formom. Uslovnost žanra je, moglo bi se reći, neophodna kako bi se izrazila bezuslovna objektivnost sadržaja, ili, u krajnjoj meri, bezuslovno osećanje istog.“ Iako nema nepremostive razlike između žanra i dokumentarnosti, izbor metoda i stila ipak određuje odnos umetnika prema podražavanom i podražavanju, tako da žanr možemo shvatiti kao kriterijum fikcije. Kako „nikada ne vidimo sam događaj, već njegovu predstavu na ekranu i sama ta predstava postaje događaj, odnosno radnja“, ovakvo razumevanje žanra postaje neophodan element mimetičkog shvatanja umetnosti, usmerenog ne na statičnu i fiksiranu stvarnost, nego na unutarnji princip u svakoj tvari, energiju razvoja jednog bivstvujućeg, gde struktura nastalog dela otkriva strukturu podražavane stvarnosti, a model „služi kao posrednik koji nam nevidljivo čini vidljivim i odsutno prisutnim“. Ako je stil „lični izraz vremena“, onda je žanr „pojava stila“, njegovo ispoljavanje, način da lična i ličnosna vizija uđe u krug zajedničarenja, onog sveta duha u kojem je imaginacija „u srodstvu sa beskonačnim“, a „čovek nezavisan od prirodnog Sveta (od Kosmosa), u tom smislu da ljudska Beseda [Diskurs] može biti (postati) istinita čak iako je (u nekom datom trenutku) u nasaglasnosti sa datim Svetom na koji se poziva.“ Žanr je čak suprotan eklekticizmu u Bodlerovom smislu, on pre uvećava stvaralački poriv usmeravajući ga više ka stvaranju nego izražavanju, verujući u kulturnu, komunikacijsku ali i psihološku vrednost proizvoda mimetičke modelizacije. Borba sa žanrovskim stereotipima u umetnosti prečesto vodi stereotipnosti na dubljim nivoima dela, onima koji suštinski određuju naš odnos prema kategorijama stvarnosti, samom sebi, ali i temeljnim ljudskim vrednostima, dakle etici. Žanr u najvišem smislu se približava hrišćanskom poimanju kanona, životvornog i okrepljujućeg poziva na podvig kao susret sa božanskim, i velika je odbrana od đavola. Stereotip u umetnosti postaje etički problem tek kao vanumetnička kategorija uneta u delo bez procesa mimetičke modelizacije, odnosno adekvatne umetničke transpozicije. „Greh“ umetnosti može biti samo u odricanju od njenog stvaralačkog naznačenja.

Upravo ovakvo „odricanje“ autori Srpskog filma pripisuju pornografiji, koja kod njih predstavlja metaforičku zamenu za pseudodokumentarističku formu koja hara evropskim festivalima, presudno oblikujući današnju sliku o filmu kao umetnosti i mediju. „Retorički“ karakter njihovog filma upravo počiva na dominaciji metafore, čija striktna upotreba značajno povećava modelizacijsku moć dela: „Prema tradicionalnoj definiciji metafora je prenošenje značenja riječi s jedne razine smisla na drugu: kao pjesnička transpozicija ona nema ništa zajedničko sa zbiljom“. Ona je „prenošenje značenja riječi iz fizičke u duhovnu sferu“, i pripisuje se ornatusu govora, ali u izvornom smislu gde ornatus ne označava puki spoljni ukras govora, već „odgovara grčkom terminu kosmos koji, ontološki gledano, upućuje na odnos između pojedinih dijelova i cjeline, te označava vladanje temeljnog reda.“ Zbog toga se antimimetička sekularizacija odriče metafore, upravo poput pornografije koja samo troši energiju, umesto da je proizvodi kroz proces mimetičke modelizacije. Tautološka i eksplicitna priroda pornografije „podrazumeva ogoljeni simbolizam, ključ koji izaziva reakciju kod potrošača koji tako i sam postaje roba. Taj ključ crpe energiju iz potrošača u zamenu za ponuđenu manipulaciju – simulira se razmena pogrešno shvaćena kao učestvovanje, dok se u stvarnosti događa krađa.“ Stoga „etika (suština) pornografije jeste manipulacija“, nespojiva sa umetnošću: „Umetnost, za razliku od pornografije, proizvodi a ne razmenjuje energiju, i tako uspostavlja neposrednu komunikaciju s ličnošću“. Etički problem pornografije, nasuprot puritanskoj optici, nije u njenom „sadržaju“, već u „niskom energetskom naponu“, niskoj modelativnoj moći.

Ako Srpskim filmom u žanrovskom smislu dominiraju elementi trilera i melodrame, pornografija je u njemu tretirana kao desakralizovani žanr, „obrnuti“, dakle luciferski vid poretka koji uspostavlja žanr u izvornom značenju pojma. Pobeda autora ovog filma nad pornografijom je upravo u tome što su uspeli da snime „šokantan film o pornografiji, bez i jednog prizora koji bismo, po definiciji, mogli nazvati pornografskim.“ Pornografi ovde, kao u današnjoj festivalsko-multipleksaškoj stvarnosti, uzurpiraju pravo da definišu smisao filma: dok jednooki vozač-telohranitelj na vratu ima upadljivu tetovažu u obliku filmske trake, porno producent i reditelj Vukmir Vukmir (Sergej Trifunović) izjednačava pornografiju sa umetnošću, zalažući se za jedinstvo umetnosti i života kroz „golu umetnost, istinu, prave ljude, minimum montaže“, gde pornografija, dakle umetnost, dakle film, „ne sme biti iluzija, mora biti direktan prenos“. Žrtveni, znači evharistijski, smisao umetnosti preokrenut je u prikazivanje „života jedne žrtve“ („To nije porno, to je život, život jedne žrtve“ – Vukmir), a svrha svega je stvaranje „novog žanra“, novog vida filma koji prestaje da bude film u bilo kom dosadašnjem smislu reči – „newborn porn“, porno filma koji prikazuje seks sa novorođenom bebom. Ovo dakle nije prosto stvaranje jednog novog žanra među ostalima, već novo poimanje samog žanra, samog stvaralačkog i oblikotvornog procesa, same umetnosti. Vukmir, „dečiji psiholog iz DB-a“, sa jakom internacionalnom zaleđinom, koga glavni junak Miloš (Srđan Todorović), penzinisana porno zvezda („balkanski bog seksa“), koga Vukmir uvlači u svoje opscene planove, shvata u početku tek kao „umetnika-filozofa“, nepogrešivo oličava lucifersko naličje savremene umetnosti suočene sa neviđenom duhovnom krizom, okultno-konspirološkim splatkama i novcem sumnjivog porekla. U duhu istinskog dendizma, autori u snobovskoj, evroatlantističkoj i pseudodemokratskoj pozi mnogih savremenih umetnika i „javnih radnika“ otkrivaju ne samo niskost, nego i nešto mnogo gore. U Srpskom filmu, naprotiv, rečima Nikolaja Berđajeva (Бердяев) o Uismansu (Huysmans), „nema ni traga vulgarne trivijalnosti, lakomislene površnosti i buržujštine modernističkog duha, pomodarske moderne umetnosti i stila (kome nedostaje stil).“

Ako junake u svetu filma bez prekida prate kamere iz ruke, uz mnogobrojne prenosnike i izvore slike, čiji je ideal snimanje mobilnim telefonom, Srpski film je sniman izrazito skrupulozno i rafinirano, „staromodnim“ filmskim postupkom, čuvajući identitet svakog kadra i svakog lika, poštujući njihovu modelizacijsku i znakovnu prirodu i njihov umetnički smisao. Svaka scena, pa i ona sa silovanjem bebe, koja je izazvala najviše kontroverzi još pre nego što je iko video film, precizno je narativno i značenjski kontekstualizovana, bez moralizma i didaktike, ali i bez opakog „pornografskog“ relativizma. Napetost likova između „čovekobožanskog“ i „bogočovečanskog“ ostvarena je dinamizmom koji ne dopušta jednoznačan etički sud, a još manje bogoboračko naslađivanje zlom. Osećaj odgovornosti autora ovog filma je, stoga, gotovo konzervativan, on nije „opit na živo“, već je nastao sa punom svešću o efektu koji njihovo delo treba i može da proizvede, sa skoro tradicionalističkim „predznanjem“ i brigom o uticaju na gledaoce kao celovite ličnosti.

Kao što Markiz de Sad stvara novi jezik u vremenu prevlasti epistolarnih i dnevničkih, niskomodelizacijskih formi, a nespreman da se vrati na ranije, već zastarele, fikcionalne obrasce, tako, u nedostatku žanrovskog kontinuiteta u svojoj zemlji, ali i sa prevlašću niskomodelizacijskih formi na globalnom planu, autori Srpskog filma, baš iz ljubavi prema filmu i zbog prava na fikciju, stvaraju novi jezik, koji govori upravo o sadašnjem trenutku, ali ne kao jezik destrukcije nego stvaralaštva, ne jezik tautologije nego metafore. Jezik ovog filma upravo se zasniva na metaforizaciji, modelizaciji, semiotizaciji svih elemenata niskomodelizacijske, „pornografske“ umetnosti, preobražavajući ih i „iskupljujući“ u jednom opštem procesu umetničkog preoblikovanja. To naročito dolazi do izražaja u drugom delu filma, izrazito fragmentarizovanom i sa čestom upotrebom flešbekova, koji doseže takav stepen simultanosti, multiperspektivnosti i performativnog „oprisutnjenja“, kakav je retko viđen u savremenoj umetnosti. To dokazuje da film ne odbacuje recentne postupke nego ih modelizacijski osmišljava. Ono što većina savremenih filmova postiže destrukcijom forme, Srpski film postiže njenim unapređenjem ka sve većim stupnjevima moći preobražavanja i apstrakcije.

Iskušenja pornografije u ovom filmu jesu iskušenja sveta, a odnos autora prema svetu nije evharistijski, nego kao kod većine dekadenata, sa njihovim neprevladanim dualizmom, mahom gnostički. Dakle, pre se teži oslobođenju od sveta nego njegovom spasenju, pre uništenju tvari nego vaskrsnoj obnovi. Na takav karakter filma upućuje i brojna, u dekadentnoj umetnosti kodifikovana simbolika: „antički“ torzo u Vukmirovoj kući, pod popločan crnim i belim pločama, lažna evharistija, te purpurni zalazak sunca na vrhuncu nezasmislivog užasa, kao nada u nekog posrednika prema istinskom božanstvu, koje nije moglo stvoriti ovaj svet, ali koje će možda čuti naš krik i preneti nas u svoje okrilje, daleko od „tela smrti ove“. Ovaj purpur asocira i na, ponovo posredničku i nesporno gnostičku, ideju o Sofiji, dominantnu u ruskoj religijskoj filosofiji Srebrnog veka: „To je purpur Božje zore koja sviće usred mraka nepostojanja. To je izlaženje večnog sunca nad tvari.“ Iznad svega, završnica filma svojom strukturom priziva sliku lavirinta, kao „dvostruke sekire“ biosa koja je „data zakonom kretanja Zemlje oko svoje ose i Sunca i njenim kretanjem zajedno sa Suncem oko centra galaksije“, dakle lavirinta sveta i života, ali i dualnosti, čiji ishod nije u „mehanici materijalnog“ nego u „mehanici duha“, i tek čijim se prevazilaženjem možemo podići na novi nivo postojanja, koji će nam se u tom trenutku činiti kao smrt, ali o kome sada ništa ne znamo i ne možemo znati. Ovo je film o ćutanju i apsolutnom neznanju o smrti i pred smrću: „Ništa ne postoji. Zalud nadanje./ Ni zver nećeš sresti u zlo svitanje“; „Stojiš usred smrti kao kreten!“.

Ovaj hrabar, zanimljiv i potresan film, jedan od najboljih u srpskoj kinematografiji, doseže dokle se god može bez svesti o evharistiji i Vaskrsenju, odnosno dokle god doseže ljudska mera. Jedino u liturgijskoj perspektivi, u kojoj neme razlike između dogmatike i morala i gde se etos čoveka sjedinjuje sa etosom Boga i etosom zajednice, to može biti etički problem.

Analiza Srpskog filma svakako je omogućila da potvrdimo korene strukturalno-semiotičke teorije modelizacije u Aristotelovom, za zapadno mišljenje i stvaranje, ključnom razdvajanju fisis i tehne, te da tu teoriju povežemo sa poetikama dekadencije i idejom odbrane umetnosti. Kako je najveća odbrana umetnosti umetnost sama, bilo je potrebno utvrditi teorijske osnove za spoznajno, komunikacijsko, ali i etičko vrednovanje umetnosti, i to kroz priznavanje velike vrednosti procesa mimetičke modelizacije za ljudsko kulturno stvaralaštvo. Kontekstualizacija Srpskog filma unutar nasleđa dendizma i dekadencije omogućila je da ispitamo krajnje konsekvance ovakve teorije umetnosti, ali i umetnosti same, pred stalnom opasnošću od spektakularizacije i estetizacije svega postojećeg. Etika se ovde razmatrala kao ontološka kategorija, kao kategorija bića usmerenog ka sopstvenom naznačenju, koja u svoju dinamiku uključuje kako umetnost, tako i sve oblasti ljudskog stvaralaštva. Ograničenja strukturalno-semiotičke teorije modelizacije u direktnoj su vezi sa ovako shvaćenim etičkim aspektom, i tiču se mogućnosti semiotizacije duhovnih i religijskih sfera ljudskog postojanja, „označavanja nevidljivog“, što je problem koji je uočen u poznijim radovima semiotičara kakvi su Lotman i Derida.

LITERATURA:

Abramović, M., Prve slike su moji snovi (intervju), Vreme, Beograd, 16. 5. 1998.

Bart, R., Književnost, mitologija, semiologija, Beograd, 1979.

Bart, R., Sad, Furije, Lojola, Beograd, 1979.

Berđajev, N., Prefinjena Tivaida, u: D’Orviji; B., O dendizmu i Džordžu Bramelu, sa dodatkom četiri teksta, Beograd, 2007., str. 131-156.

Berđajev, N., Samospoznaja, Beograd, 1998.

Bodler, Š., Odabrana proza, Beograd, 1957.

Borhes, H. L., Lavirint, u: Moderno svetsko pesništvo I (prir. Livada, R.), Beograd, 1983., str. 375.

Bulgakov, S., Ikona i ikonopoštovanje, Beograd, 1998.

Debor, G., Društvo spektakla, 2006., 8. 9. 2009., www.modukit.com/anarhija-blok45/rtf/Drustvo_spektakla_2006.rtf.

Dej, L. A., Etika u medijima, Beograd, 2004.

Derida, Ž., Bela mitologija, Novi Sad, 1990.

Derida, Ž., Pismo japanskom prijatelju, u: Letopis Matice srpske, knj. 435, sv. 2, Novi Sad, 1985.

Dyer, R., Pastiche, London and New York, 2007.

Đerić, I., Studen, R., Stereotipi u medijima i medijsko opismenjavanje mladih, u: Zbornik Instituta za pedagoška istraživanja, br. 2, Beograd, 2006., str. 456-471.

Frankl, V., Nečujan vapaj za smislom, Zagreb, 1981.

Фрейлих, С. И., Теория кино: От Эйзенштэйна до Тарковского, Москва, 2007.

Gadamer, H. G., Filozofija i poezija, Beograd, 2002.

Grasi, E., Moć mašte, Zagreb, 1981.

Harley, D., A Serbian Film: Srdjan Spasojevic and Aleksandar Radivojevic (interview), 23. april 2010., http://www.bloody-disgusting.com/interview/638.

Хренов, Н., Кино – реабилитация архетипической реальности, Москва, 2006.

Ivanov, V., Predosećanja i predskazanja, Beograd, 2001.

Иванов, В., Родное и вселенское, Москва, 1994.

Jakobson, R., Lingvistika i poetika, Beograd, 1966.

Jevtić, A., Pravoslavna vera i život – Dogma i moral u pravoslavlju, u: Teološki pogledi, br. 2, Beograd, 1973., str. 131-145.

Князева, Е. Н., Образы сознания и паттерны самоорганизации, в: Визуальный образ (от. ред. Герасимова, И. А.), Москва, 2008.

Kolarić, V., Kemp u djelu Gajta Gazdanova, u: Književna smotra, br. 149 (3), Zagreb, 2008., str. 31-41.

Kolarić, V., Modelizacija sveta u Aristotelovoj poetici i strukturalnoj semiotici Jurija Lotmana (rukopis), Beograd, 2009.

Kolarić, V., Modelizacija sveta u filmu Buđenje pacova Živojina Pavlovića, u: Zbornik radova Fakulteta dramskih umetnosti, br. 15, Beograd, 2009., str. 83-98.

Kolarić, V., Religija i film – Od Anrija Ažela ka mogućnosti zasnivanja jedne hrišćanske estetike filma, u: Zbornik Matice srpske za scenske umetnosti i muziku, br. 39, Novi Sad, 2008., str. 93-102.

Koljević, N., Teorijski osnovi nove kritike, Beograd, 1967.

Koruga, Đ., Informaciona fizika i svest, u: Nauka-religija-društvo (ur. Jerotić, V., Koruga, Đ., Raković., D.), Beograd, 2002.

Koruga, Đ., Zemaljski prostorno-vremenski lavirint života, u: Zenit, br. 4, Beograd, 2007., str. 101-113.

Kožev, A., Filozofi me ne interesuju, NIN, br. 3031, 29. 1. 2009.

Kožev, A., Kant, Beograd, 1976.

Kriger, M., Teorija kritike, Beograd, 1976.

Лотман, Ю. М., Избранные статьи в трех тт, Таллин, 1992.

Lotman, J. M., Predavanja iz strukturalne poetike, Sarajevo, 1970.

Lotman, J. M. Semiosfera, Novi Sad, 2004.

Lotman, J. M., Semiotika filma i problemi filmske estetike, Beograd, 1976.

Manovič, L., Metamediji, Beograd, 2001.

Mc Weeny, D., A Serbian Film Shocks and Supercharges SXSW Midnight Programming, 5. april 2010., 6. April. 2010., http://www.hitfix.com/blogs/2008-12-6-motion-captured/posts/sxsw-a-serbian-film-represents-the-absolute-darkest-heart-of-cinema.

Medvedev, P. N., Formalni metod u nauci o književnosti, Beograd, 1976.

Mereškovski, D. S., Tostoj i Dostojevski; Prorok ruske revolucije, Beograd, 1982.

Pavlović, M., Čim se poklopac spusti, u: Pavlović, M., Izabrane i nove pesme, Beograd, 1996., str. 60-61.

Perić, V., Život i smrt porno bande kao narativizacija potrage za porno(dis)topijom, u: Zbornik radova Fakulteta dramskih umetnosti, br. 16, Beograd, 2009., str. 53-66.

Petković, N., Elementi književne semiotike, Beograd, 1996.

Petković, N., Od formalizma ka semiotici, Beograd-Priština, 1984.

Пименова, С. Я., Визуальный образ в жизни и языке, в: Визуальный образ (от. ред. Герасимова, И. А.), Москва, 2008.

Postman, N., Amusing Ourselves to Death: Public Discourse in the Age of Show Business, New York and London, 1985.

Raković, D., Sećanja, snovi, razmišljanja o prošlom i budućem 1984-2007 – Na razmeđima kvantno-holografske i klasično- redukovane stvarnosti, Beograd, 2008.

Ričards, I. A., Načela književne kritike, Sarajevo, 1964.

Riker, P., Vreme i priča, Sremski Karlovci-Novi Sad, 1993.

Слободнюк, С. Л., Идущие путями зла... (древний гностицизм и русская литература 1880-1930-х гг.), Санкт-Петербург, 1998.

Šefer, Ž. M., Zašto fikcija?, Novi Sad, 2001.

Šćepanović, V., Mediji, estetika, destrukcija, u: Zbornik radova Fakulteta dramskih umetnosti, br. 16, Beograd, 2009., str. 129-141.

Šćepanović, V., Umetnost vs. umetnost: Problem upotrebe i zloupotrebe umetnosti u svetu spektakla, u: Kultura, br. 126, knj. I, Beograd, 2010., str. 101-115.

Škerović, S., Pornografija, erotika, umetnost, u: Gradina, br. 34, Niš, 2010., str. 181-185.

Trubeckoj, J., Istina u bojama, Beograd, 2005.

Žirmunski, V., Zadaci poetike, u: Poetika ruskog formalizma (prir. Petrov, A.), Beograd, 1970.