среда, 1. март 2017.

ЈУРИЈ ПОЉАКОВ на Стању ствари!

Есеј једног од најзначајнијих савремених руских писаца Јурија Пољакова, у ком објашњава "како је постао конзервативац" у мом преводу на Стању ствари:

https://stanjestvari.com/2017/03/01/poljakov-kako-sam-postao-konzervativan/?utm_source=dlvr.it&utm_medium=facebook

Превод је пренет и у Новом Стандарду:

http://www.standard.rs/svet/37136-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%BC-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BE-%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%B7%D0%B5%D1%80%D0%B2%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D1%86

четвртак, 23. фебруар 2017.

ВЕЉА ВРАГ на Радију!

Изузетна драма Ивана Велисављевића, са Ненадом Џонијем Рацковићем у главној улози и у режији Бобана Скерлића!


Субота, 25. фебруар, Трећи програм Радио Београда – 23.05 h
 
Иван Велисављевић: СЛАВА И СМРТ ВЕЉЕ ВРАГА (Премијера)
 
Веља Враг је средовечни андерграунд уметник и инвалид, кога издржава болесна мајка. Он се суочава са питањем смисла сопственог радикалног схватања уметности, које иначе плаћа ценом тоталне друштвене маргинализације у времену доминације комерцијалне уметничке сцене. Вељина драма достиже врхунац када прихвата понуду која од његове уметности, под владајућом модом брутализма, жели да створи комерцијалан и идеолошки успешан производ.
Улоге тумаче: Ненад Рацковић, Миња Пековић, Јадранка Селец, Бојан Жировић, Небојша Илић, Александра Цуцић, Милица Гојковић и Ивана Ковачевић
Лектор: Наташа Шуљагић
Музички сарадник: Предраг Васић
Тон-мајстор: Милан Филиповић
Режија: Бобан Скерлић
Уредник серије: Оливера Коларић 


Драма у целини на:
http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/1464/radio-beograd-3/2650056/.html

среда, 22. фебруар 2017.

Захар Прилепин на Стању ствари!

На Стању ствари мој текст о "Писмима из Донбаса" Захара Прилепина:

https://stanjestvari.com/2017/02/22/kolaric-pisma-iz-donbasa/

ПОВРАТАК (Предраг Јакшић, 2017)


Владимир Коларић

ПАРАНОИЧНИ ЈОВ

 
Куга нашег времена су фармацеутске компаније, а реакција савременог Јова на неиздрживу патњу је параноична; уместо да своје (лажне?) пријатеље-саветодавце поучи да су „наши критеријуми погрешни“, он их убија.

Дебитантски дугометражни играни филм „Повратак“ Предрага Јакшића, са учешћем иконичних америчких глумаца Лазара Роквуда, Ника Манкуса, Мајкла Пареа и Џона Севиџа, као и занимљивог избора домаћих глумаца и „камео“ појава, већ је и старту занимљивији од већине филмова текуће српске продукције: то је неспорно филм који „о нечему говори“, има идеју и трага за неким смисловима, па чак у некој мери оперише и са „подтекстом“, што је појам за који сумњам да добар део овдашњих редитеља и драматурга уопште зна шта значи.

Прича о фармацеуту српског порекла, који се из Америке враћа у своје родно село гоњен грижом савести због прљавих послова у које је била укључена компанија у којој је радио, као и због расула сопствене породице, али можда и од оних за које може бити незгодан сведок, при чему га у завичају ипак стиже нечиста америчка прошлост, што од њега прави вишеструког убицу - није грађена ни на кодовима жанровског ни на (идеолошким) матрицама фестивалског, такозваног „ауторског“ филма. Попут „ауторског“, филм инсистира на идејности, „атмосфери“ и аутентичности-субјективности а не типизованости израза, док се попут жанровског филма не одриче нарације, наглашене семиотичности и релативно континуалне монтаже, као и ослањања на филмску традицију.

Као што филм, и поред интер и метатекстуалних слојева повезаних најпре са глумцима и „појавама“ који са собом носе пртљаг својих професионалних и животних биографија, у основи није посмодернистички и филмофилски пастиш, тако ни надоумица о вези за границом између реалности и илузије, односно природом и „оправданошћу“ јунакове параноичности, није третирана у маниру „халуцинопоетика“, већ у основи психо-реалистички.

Експлицитно позивање на библијски текст, претећа и предапокалиптичка семантизација и атмосфера простора који је протагониста изабрао са сопствено уточиште или искупљење, поред поетичког лука на линији локално-глобално, даје филму извесну значењску и идејну ширину, као и стилско-поетичку аутентичност, повремено и упечатљивост, не само у контексту тренутне српске продукције. Глумачко тело Лазара Роквуда успешно презентује рањеност конкретне људске егзистенције насиљем и обманама „овога света“, који се, самоскривљено и самоумишљено или не, од почетка претећи и готово инстинктивно непријатељски односи према главном јунаку.

Ипак, недореченост митопоетског модела заснованог на књизи о Јову, неодређеност праве природе и усмерености пародијског и иронијског поступка примењеног у филму, нарушавање драматуршко-драмског континуитета анегдотално-епизодичним уметцима и повремена визуелно-кинестетичка одступања од проверених принципа филмског језика, мањи су проблем од извесне недорађености ликова, узрокованим пре недостацима у редитељском вођењу глумаца него драматуршком поставком. С обзиром на значај који главни лик има у оваквом поетско-драматуршком моделу, ово битно нарушава рецепцију и естетско-идејне домете филма.

То је штета, јер овај филм је, с обзиром на идејне и естетске потенцијале, несумњиву посвећеност у извођењу и слободарско-истинољубиви етос, заиста могао бити као ниједан други. Остаје ми да се, пре свега као гледалац, надам да ће у свом следећем филму, а таквог би морало да буде, Предраг Јакшић порадити на свом редитељском раду са глумцима.

петак, 17. фебруар 2017.

среда, 15. фебруар 2017.

Светислав Пушоњић: Изван њиховог домашаја


Владимир Коларић

ОВАКВИ КАО ОН

 
Приповетке Светислава Пушоњића из збирке „Изван њиховог домашаја“ (Жагор-Логос, Београд, 2006) су реалистичне, у смислу једног „пресног“ реализма који не избегава незгодна питања свог времена, па и она о чијој легитимности не постоји „званични“, дакле медијски и институционално верификован, друштвени консензус; истовремено једног релативно детаљистичког реализма који се мање ослања на утицај медијског посредовања а више на обрасце језички (идиомски) модернизоване реалистичке приче деветнаестог века; који се не клони жаргона, али избегава ослањање на иконографију и кодове популарне културе.

Извесна тенденциозност и типизираност у овим причама стога није последица списатељске невештине или жанровских конвенција, колико једног отуђења од оног што се сматра савременим светом; рецимо то отворено - од западног света. И то неспорно једног аутентичног отуђења, које тражи свој литерарни и свој културни израз; а које је, волели то или не, један сегмент српске историје и културе, пред којим не бисмо смели да жмуримо, колико год се некима од нас чинио несхватљивим, па можда и опасним.

Ове приповетке и овај реализам стога стварају известан ефекат онеобичавања, „очуђења“ на нашем макар и критички обликованом погледу на савремену друштвену, културну и политичку стварност. По томе се, због другачијег културно-политичког контекста, највише и разликују од својих пандана, који на трагу на пример Валентина Распутина, социјалистичког реализма и сеоске прозе итекако постоје у савременој Русији.

Ипак, та отуђеност није овде само декларативна и програмска, она је и болна. Она је, пре него призивање некаквог „златног доба“ патријархалности, у својим бољим моментима у основи вапај за „живом душом, која се са нечим рве и за нечим трага“, душом коју још није смрвио механизам „овог света“, ма под којом идеологијом се тај свет крио. А ту свакако има нешто од оног бунтовништва и слободарства, које једино и може бити достојно истинског писца.