Снимак промоције романа Владимира КОларића АВАНТУРЕ ПОБЕДНИКА у Српском књижевном друштву, 26. 10, 2021. Говоре Предраг Црнковић и аутор.
https://www.youtube.com/watch?v=1id9lgt3MfM
Снимак промоције романа Владимира КОларића АВАНТУРЕ ПОБЕДНИКА у Српском књижевном друштву, 26. 10, 2021. Говоре Предраг Црнковић и аутор.
https://www.youtube.com/watch?v=1id9lgt3MfM
Песник и преводилац Владимир Д. Јанковић о роману АВАНТУРЕ ПОБЕДНИКА:
"Да Владимир Коларић није старији писац од Мишела Уелбека, неко би можда и могао помислити да је зајахао талас уелбековштине, па се поиграва полним органима и драшка читаоце жељне узбуђења. Но, он је старији писац од нареченог Француза, јер Коларић је, годину-две пре него што ће Уелбек објавити Проширење подручја борбе, већ са свог лозничког прозора гледао како се подручје борбе шири по левој обали Дрине, младим очима купећи одсјаје злослутних ратних ватри, ушима пабирчећи хитролет танади која завршава што у месу, што у душама. Јесте Ерос бог-покровитељ овог његовог романа, али немојте ништа очекивати пре него што Авантуре победника узмете у руке -- реално гледано, немате појма шта вас чека па макар били и читалачки Нострадамус. Коларић еротици приступа на начин који представља интригантну, каткад гротескну, каткад, опет, шокантну синтезу научног и уметничког; на махове стичете утисак да није писац писац тог дела, већ да дело пише лик; прецизан је и кад је занесен, циничан и кад је обезглављен. Али оно најважније: ова књига се чита као да сте опет у средњој школи и стварно волите да читате. Јер она има битан квалитет, оно заправо једино важно својство које књига мора да има да би била добра: занимљива је."
Песник Александар Марић је о роману ФИЛИП ОД ЗЛАТА написао:
"У књизи Владимира Коларића Филип од злата, аутор слика потрагу за архетипом замишљеног себе. Та потрага започиње у детињству сусретом са дечаком Филипом, за кога све време нисмо сигурни да ли постоји у реалности или је плод уобразиље главног јунака који носи исто име и презиме са аутором.
Композиција овог кратког романа, готово је филмска, а неке слике, или филмски речено описани кадрови као да су реминисценције великих остварења златног доба европског филма. Коларић о свему говори отворено, било да је фокус на духовном или на телесном.
Иако главни јунак В. К. трага за својим другим ја, идеализованим сопством, и при томе се и самозаљубљује, интересантан је и развој самог Филипа. Филип се појављује као анђео светлости, откривење нечега што би могло бити више, откривење могућности да се буде бољи, сјајнији, узвишенији, да би се одмах затим почео претварати у присуство, телесност, а потом опет нестао. Кроз потрагу за несталим идеалом разоткрива се и друга паралелна личност коју главни јунак В. К. има у себи и која не би могла за себе да каже „Ја сам В. К. и добар сам човек…“.
На крају потраге Филип се од светлог анђела, преко модела идеалног човека претвара у палог анђела, који живи у подруму, окружен различитим антиквитетима, у потпуној самообмани. На крају, главни јунак се као са неког ходочашћа враћа кући, задовољан, целовит и даље В. К. који о самоме себи, путовању и својим пројекцијама сведочи, путопише, опет као неко сасвим други."
У роману „Филип од злата“ Владимира Коларића
(Поетикум, 2021) главни јунак, Владимир Коларић, креће из Београда у Париз у
потрази за својим другом из детињства, Филипом, који га је призвао у сновима.
На путу, који је истовремено унутрашње трагање и путовање кроз пре свега
европску културу, главни јунак среће терористе, револуционаре, припаднике
опскурних тајних друштава, сопствене и Филипове двојнике и неодентификоване
ентитете, који можда постоје а можда и не. Да на крају ни сам не би схватио да
ли је заправо нашао Филипа или није, али уз наду да је, ипак и можда, пронашао
бар делић себе.
Роман такође представља и нашу, српску и
балканску причу, унутрашњи раскол између Истока и Запада, који главни јунак као
да увиђа тек кад се упусти у имагинаријум Запада и суочи се са његовом тамном
сенком или са привидом који нам Запад подастире као своју суштину.
„Моја потрага за Филипом почела је у зиму.
Кристина и Димитрије ништа нису знали о томе.
Ћутао сам. Нису ме питали. Кад се заврши, све ће бити другачије. Увек је могуће
почети из почетка.
Јер, шта рећи? Петогодишњем детету о љубави,
верној жени о слободи?
Зовем се Владимир Коларић и добар сам човек.
Прича почиње кад и снег. Циљ је увек неко, а не нешто.“
„Од српских писаца читао сам оне који су највише
превођени, на првом месту Милорада Павића. Али посебно ми се допада како пише
Владимир Коларић.“
ГЕРМАН САДУЛАЈЕВ
„Не могу да објасним метод који Коларић користи у
писању. Али знам да на мене изузетно делује.“
ПЛАТОН БЕСЕДИН
Владимир Коларић: Авантуре победника (Пресинг, 2021)
Нови роман Владимира Коларића „Авантуре победника“ (Пресинг, едиција Yugo_лит, уредник едиције Предраг Црнковић) прати одрастање и освајачке подвиге Јована, српског Дон Жуана данашњице. Заводећи жене широм Европе, он као да покушава да заведе Европу саму, са свом њеном културом, историјом и скривеним токовима, док на крају остаје неизвесно ко је у тој игри заправо заведен и побеђен. Роман са елементима еротике, трилера, фантастике, ноара и декаденције, прича је о духовној потрази, превазилажењу унутрашњих и колективних расцепа и могућности изрицања сопственог гласа.
Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе и преводилац, аутор прозних збирки „Луталице“, „Рат љубави и друге приче“, „Тајна пурпурних зора“, и теоријских књига „Хришћанство и филм“ и „Хришћанство и уметност“.
На страници Вавилонска библитека, која врло посвећено прати књижевно стваралаштво у земљама бивше Југославије, објављено је прво поглавље мог необјављеног романа Авантуре победника и одличан приказ који је написала Катарина Сарић:
Илија Бакић
ТАЈНА ПУРПУРНИХ ЗОРА Владимира Коларића - (Не)поверење у Човека
Ипак, ове одреднице су само номиналне јер у причама није на делу ни историјска фактографија ни њена знана фантазијска надоградња, односно настављање исте (мање или више следствено В. И. Проповим теоријама). Ови се антрополошко-архетипски слојеви подразумевају као део културног фундуса читаоца и аутор „рачуна“ на њихово постојање јер је намеран да од тих темеља започне своју уникатну литерарну авантуру! Коларић све поменуте традиције третира као једно духовно тело; тај културолошки „објекат“ има одлике космолошког Сингуларитета у коме се, јер је ван-времен и над-времен, симултано стичу сви постојећи/могући елементи творећи ентитет који има засебан живот. Отуда у причама не само да се преплићу разнородне културолошке иконографије већ се и обрасци народних песама и легенди мењају и допуњују према искуствима и логици постојећих миленијума људске цивилизацијске самосвести окружене божанским (надчовечанским) силама. Стога најчешћи јунаци прича, који припадају српском средњевековном периоду (пре пада под Турке односно током њихове владавине-окупација) и носе знана имена (Краљевића Марка, Хајдука Вељка, Сењанин Јанка, Вожда Карађорђа, Светог Саве...), нису одиста они из десетераца нити из историјских докумената већ су специфична, Коларићевом руком саздана бића која се само делимично понашају и поступају као њихови темељни обрасци. А разлика између очекиваног понашања и оног описаног у причама јесте најпре у одступању од матрице, јер је њихов основни делатни принцип трагедијски и нимало херојски, уз повремено превладавање чисте радости лудизама и неодговорности за сопствено постојање. Слично се дешава и у причама у којима су актери сасвим обичне јединке (Босиљка, Радан, Иво...); ни њихова поступања не подлежу само идиличним обрасцима части, поштења и људскости, већ су неретко (пречесто) потчињена поривима злобе, љубоморе, прељубе, зависти и подлости. Ни у групи људи нису бољи већ су спремни на дволичност, издају и убиство, из користољубља или из пуке обести. Коларић одбија да подржава матрице и није вољан да маскама племенитости и доброте скрива ружно и зло; таквим поступањем дарује животност причама иако оне израстају из темеља чију задату етичку ваљаност он ставља под сумњу.
Но, ово одбацивање никако не значи да је све иза маски ружно и недостојно; у низу епизода пламте љубав, саможртвовање, стид, понос и друге емоције које јединку чине племенитим, осећајним бићем. Ако је поверење у Човека у неким причама пољуљано, у другим се оно обнавља и буја новом снагом. Писац не бежи ни од позитивних ни од негативних емоција што даје пуну слику људских бића са свим врлинама и манама. Једнако тако се понашају и надприродна бића, од вила и змајева до божанстава, представљајући се (налик античким боговима) као одраз људског понашања – или су, ипак, људи одраз божанског понашања? У том се широком контексту безвремености (која подразумева настанак, трајање и нестанак) ишчитавају и религијска учења и институције иако су они најчешће залог телесне и духовне чистоте.
Сериозно бављење есенцијом емоција и поступцима који су одраз деловања елемената који људску врсту чине јединственом (али не етички савршеном), намеће језичку строгост и прецизност. Писац стога није маниристички китњаст и распричан већ аскетски смеран; употреба архаичних речи доноси племениту патину древности истовремено враћајући и свакодневним речима вулгаризацијом загубљену дубину. Започињући читање знатижељник бива преплављен утиском свечане важности текста да би, по склапању корица, био сигуран да је присуствовао обзнани књиге ванредне вредности.
Дневник, 28.2. 2021.
https://www.dnevnik.rs/kultura/knjiga/tajna-purpurnih-zora-vladimira-kolarica-nepoverene-u-coveka-28-02-2021?fbclid=IwAR1ZOGWlAFwnI0Ns5pLR_vtXANUT1DkBZootnppAUCv8rIQWujUiceZIJew