Moj tekst o Konstantinu Vaginovu, objavljen u Ruskom almanahu, br. 12.
VLADIMIR KOLARIĆ
U KNJIGAMA GRADOVI
O „Sabranim delima“ Konstantina Vaginova
(PAIDEIA, 2006., prevod Duško Paunković i Zorislav Paunković)
Za Konstantina Vaginova, tog pesnika prelomnog doba (rođen 1899, umro 1934.), roman predstavlja grad, a književnost stvarnost stvarniju od ovog sveta obuhvaćenog stalnom promenom. Vaginov je generalno skloniji pojmu sveta nego stvarnosti, jer svet podrazumeva prostornost, za njegov koncept umetnosti ključan pojam, dok je stvarnost pre svet uhvaćen u vremenu, u jednom trenutku naše svesti o samima sebi i onome što nas (bar to mislimo) okružuje. Još tačnije, Vaginov, taj Peterburžanin, taj sužanj grada, skloniji je da o svetu i stvarnosti govori u množini, kao o svetovima i stvarnostima, svestan svih prekida između svesti i društva, svesti i tvari (materije), svesti i, najzad, vremena. Vreme kao tvorevina, i samim tim podložno promeni, plaši Vaginova, on bi da ga nekako prevaziđe, pobedi, nadajući se da pobeda nad vremenom znači i pobedu nad svetom. Karakteristično za umetnika prelaznog perioda, Vaginov uviđa identitet između promene u ljudskoj svesti, promene u poretku postojećeg sveta, društvene promene i promene u shvatanju vremena. Ovaj pesnik pripada onoj tradiciji sklonoj da dovede u pitanje i samo postojanje vremena: vreme je moguće samo u perspektivi promenljivosti tvari, strogo gledano vreme i jeste samo ova promenljivost i različitost tačaka u prostoru, koji je (čoveku dat) dar prepoznavanja ustrojstva tvari. U Jahveovom imenu (JHVH) sadržane su sve kategorije vremena. On nije samo „onaj koji jeste“, Njegovo ime na hebrejskom znači „onaj koji je bio, jeste i biće“, za Njega je sve „sada“. Vaginovljeva najveća otkrića upravo se kriju u sposobnosti da dočara ovu večnu sadašnjost, sposobnosti da kosmos sagleda kao istinsku celinu, bez barijera našeg ograničenog poimanja vremena i prostora, a što je sasvim u skladu sa otkrićima današnje fizike. Vaginov uspeva da stvori umetnički model koji strukturu stvorenog sveta prikazuje mnogo bolje od većine postojećih umetničkih, filosofskih i naučnih dostignuća.
Za Vaginova književnost je svet, telo (a telo podrazumeva celinu, ne samo vidljivu tvarnu manifestaciju), „objektivna faza bitka“, zagrobni život. Književnost je dakle mesto, kao što u katoličanstvu raj, pakao i čistilište postaju prosto „mesta“, racionalizovane i juridički pregledne predstave o tajni našeg zagrobnog postojanja. Ako pojam „mesto“ primenjen na duhovnu realnost predstavlja nedopustivu simplifikaciju, on u stvorenom svetu može da znači samo počast. Jer nemamo u palosti drugog izbora nego da budemo na nekom mestu, ne-gde, makar bilo-gde. A svako mesto ima svoje energije: Vaginov nam nudi svoje knjige. On je pripadnik one tradicije čiji ideal Milorad Pavić formuliše ovako: „Ustvari ja polako gubim iz vida razliku između kuće i knjige... Knjiga kao građevina u kojoj možete izvesno vreme stanovati ili hram u koji ulazite da se pomolite“.
A Vaginov nam nudi čitav grad. U svojoj složenosti, prostornosti, promenljivosti, brzini i samosvesti, njegove knjige podražavaju gradove. Uopšte, malo je tako urbanih autora kao što je Vaginov. On bi, sasvim kao Vorhol, mogao da kaže: „Volim cveće jer izgleda kao jevtina nadstrešnica“, ili „Artificijelno me fascinira, ono blješti i sija“, ili „Ne znam gde prestaje artefakt a počinje realno“. On i kaže: „Od kolevke sam umetnošću hranjen, / Ka prirodi sam zavisti i mržnje pun“. Vaginovljev svet pun je kurvi, kokaina i travestije, to je svet reklama, ljubavi ka neukusu, grafita, ironije i dosade, gde su omoti od bombona „oblast ljudskog duha bogata kao bilo koja druga“.
Grad je za Vaginova Peterburg/Lenjingrad i Rim, i oni su u svetu večne sadašnjosti jedno. Oni su grad kao takav, poprište na kom se susreću istok i zapad (uz magiju tajanstvanog severa), oni predstavljaju imperiju na zalasku i u njima se ogleda propast kulture. U nekom dubokom sloju Vaginovljevog teksta, iza ruševina ovih umrlih prestonica nazire se jedan treći grad – Jerusalim. Ovo trojstvo najveća je tajna Vaginovljevog kosmički prostranog književnog sveta.
Još na jednom mestu Vaginov se oslanja na „Otkrivenje Jovanovo“, onaj odlomak u kom Sveti Jovan Bogoslov piše: „I glas koji čuh s neba, opet progovori sa mnom i reče: idi i uzmi knjižicu otvorenu iz ruke onoga anđela što stoji na nebu i na zemlji. I otidoh k anđelu, i rekoh mu: daj mi knjižicu. I reče mi: uzmi i izjedi je, i grka će biti u trbuhu tvojemu, ali u ustima biće ti slatka kao med. I uzeh knjižicu iz ruke anđelove, i izjedoh je; i bješe u ustima mojima kao med slatka, a kad je izjedoh, bijaše grka u trbuhu mojemu“ (Otkrivenje Jovanovo, 10, 8-10). Vaginov tome suprotstavlja ideje o „podeli knjiga prema stepenu hranljivosti“ i umetnosti kao telu, dolazeći tako na prag najvišeg mogućeg, evharistijskog poimanja umetnosti. Umetničko delo nosi u sebi kvantum energije koji neposredno utiče na stvoreni svet i menja ga. Posvećenost u ovu tajnu ono je što Vaginova, više od svega ostalog, čini velikim piscem.
Posle neopaganizma pesama i ranih proza, Vaginov svojim poslednjim romanima „Bambočada“ i „Harpagonijana“, kao da se vraća istini, dakle hrišćanstvu. Patnja i stvaralaštvo, kao da su prizvali blagodat Božju i iscelili ovog velikog i namučenog čoveka. Rečenice „Moraću da se spasavam“ i „Ja još nisam čovek“, iz finala „Bambočade“, svedoče o prodoru jedne više svesti u podvojeni um Peterburžanina, uveravajući nas da su oni „plamenovi“ koje je slutio u svojoj mladalačkoj poeziji, ipak blagodatnog porekla.
Nikad moralista, greh poimajući, s jedne strane, kao ontološku kategoriju, a s druge, sa dozom tipični urbanog relativizma, u „Harpagonijani“ Vaginov konačno i grehe naziva svojim imenima: pohlepa i strast za posedovanjem ne kriju se više iza naziva privlačnijih ogrubelom ljudskom uhu i u grehu više nema ni malo one draži, toliko svojstvene opštoj slabosti. Ukratko, Vaginov nikada nije bio sklon tome da nam „češe uši“, a pred svoju sve neizbežniju smrt, ponajmanje.
Bez nezdravog žala za prošlošću i nezdrave nade u raj na zemlji, Konstantin Vaginov je, potvrđujuči svoju koncepciju vremena, kao i stav o jedinstvu živih i umrlih, i sada jedan od nas. Ove zabavne knjige, ujedno vrhunska istraživanja tajne umetnosti, na srpski su preveli Duško Paunković i Zorislav Paunković, prvi uglavnom poeziju, sa retkom temeljitošću i erudicijom, a drugi prozu, jasno i precizno, kako je pisao i sam Vaginov.
среда, 24. новембар 2010.
понедељак, 15. новембар 2010.
Filaž br. 3-4
U okviru tribine "Šta se dogodilo s filmskom kritikom u Srbiji?" (moderator dr Aleksandar S. Janković), 15. 11. 2010. u Domu kulture Studentski grad, predstavljen je novi dvobroj časopisa Filaž, koji izdaje Niški kulturni centar (redakcija Srđan Savić, Dejan Dabić, Dejan Ognjanović i Milorad Jančić).Kako je ovo praktično jedini filmski časopis koji u Srbiji izlazi koliko-toliko redovno, zavređuje svaku pažnju i poštovanje.
Sama promocija je bila relativno uspela, sa respektabilnim brojem "zaslužnih filmskih radnika" u publici, tako da je, sa nostalgijom ili ne, prizivala duh nekih prošlih vremena, kada je kinematografija u Srbiji navodno postojala, a i filmska kritika zajedno s njom. Dajan Ognjanović je ipak ispravno potsetio da pisanje o filmu i dalje postoji, doduše gotovo isključivo na internetu, mada nekako je propušteno da se pomene da se paralelno s tim događa nešto i u srpskom filmu, i to primarno podržano upravo od ovih ozloglašenih forumaško-blogovskih krugova. Naravno da je devedeset posto od toga sranje, ali devedeset posto i nekadašnje partijsko-komesarske kritike bilo je sranje, sa smajlijima ili bez njih. Danas ipak imate slobodu, a umesto represije sad su tu intrige, podjednako zastupljene i u novinarskim i u akademskim i u forumaško-blogovskim krugovima. Sujeta i vlastoljublje svugde podjednako caruju, ali bar nema one jedne ruke u kojoj je i pogača i sekira i koja može jednim zamahom da presudi svakome i svima. No, da li je rovovski rat bolji od juriša, da li su pacovski kanali bolji od časne smrti i uspravnog čela? Mislim da zapravo više i ne možemo da biramo, ali izbor nas ipak čini ljudima. Bar možemo da biramo zbog čega ćemo biti nostalgični, zbog one jedne ruke ili zbog postojanja kakvog-takvog sistema u proizvodnji filmova, bez koga se dugoročno ipak ne može. Neki u toj "zaslužnoj" publici citirali su reči Živojina Pavlovića o Titovoj Jugoslaviji kao o Periklovom dobu srpske (?) kulture, zaboravljajući ipak da je u Atini sve zapravo počelo u vreme tiranina Pisistrata. Tada tiranija nije imala pežorativno značenje, demokratija mahom jeste, ali zar mislite da se išta zapravo promenilo? U svakom slučaju, policajci će uvek biti policajci, a đubrad će imati slobodu da ostane đubrad. To je ne mala uteha i svim današnjim, novinarskim, akademskim ili forumaško-blogovskim spletkarošima, svejedno.
No, ljudi koji rade su uvek bolji od onih koji spletkare, pa je time podvig ovih ljudi iz Niša veći, samim tim i prostor koji im treba posvetiti.
Novi Filaž donosi:
- Ivan Velisavljević o Delezu,
- S. Aranđelović o Fehmijuu,
- Miltojević o Gotovcu
- Tucaković o Kanu
- razgovori sa Paskaljevićem i Aćimovićem Godinom,
- Radojević o srpskim glumcima u evropskim filmovima,
- prikaze filmova pišu Miloš Cvetković, B. Baća, Kristina Đuković, S. Savić, Popević, Ognjanović, Petković...
I još toga.
Pa, kome je još do svega ovoga stalo, neka izvoli.
Sama promocija je bila relativno uspela, sa respektabilnim brojem "zaslužnih filmskih radnika" u publici, tako da je, sa nostalgijom ili ne, prizivala duh nekih prošlih vremena, kada je kinematografija u Srbiji navodno postojala, a i filmska kritika zajedno s njom. Dajan Ognjanović je ipak ispravno potsetio da pisanje o filmu i dalje postoji, doduše gotovo isključivo na internetu, mada nekako je propušteno da se pomene da se paralelno s tim događa nešto i u srpskom filmu, i to primarno podržano upravo od ovih ozloglašenih forumaško-blogovskih krugova. Naravno da je devedeset posto od toga sranje, ali devedeset posto i nekadašnje partijsko-komesarske kritike bilo je sranje, sa smajlijima ili bez njih. Danas ipak imate slobodu, a umesto represije sad su tu intrige, podjednako zastupljene i u novinarskim i u akademskim i u forumaško-blogovskim krugovima. Sujeta i vlastoljublje svugde podjednako caruju, ali bar nema one jedne ruke u kojoj je i pogača i sekira i koja može jednim zamahom da presudi svakome i svima. No, da li je rovovski rat bolji od juriša, da li su pacovski kanali bolji od časne smrti i uspravnog čela? Mislim da zapravo više i ne možemo da biramo, ali izbor nas ipak čini ljudima. Bar možemo da biramo zbog čega ćemo biti nostalgični, zbog one jedne ruke ili zbog postojanja kakvog-takvog sistema u proizvodnji filmova, bez koga se dugoročno ipak ne može. Neki u toj "zaslužnoj" publici citirali su reči Živojina Pavlovića o Titovoj Jugoslaviji kao o Periklovom dobu srpske (?) kulture, zaboravljajući ipak da je u Atini sve zapravo počelo u vreme tiranina Pisistrata. Tada tiranija nije imala pežorativno značenje, demokratija mahom jeste, ali zar mislite da se išta zapravo promenilo? U svakom slučaju, policajci će uvek biti policajci, a đubrad će imati slobodu da ostane đubrad. To je ne mala uteha i svim današnjim, novinarskim, akademskim ili forumaško-blogovskim spletkarošima, svejedno.
No, ljudi koji rade su uvek bolji od onih koji spletkare, pa je time podvig ovih ljudi iz Niša veći, samim tim i prostor koji im treba posvetiti.
Novi Filaž donosi:
- Ivan Velisavljević o Delezu,
- S. Aranđelović o Fehmijuu,
- Miltojević o Gotovcu
- Tucaković o Kanu
- razgovori sa Paskaljevićem i Aćimovićem Godinom,
- Radojević o srpskim glumcima u evropskim filmovima,
- prikaze filmova pišu Miloš Cvetković, B. Baća, Kristina Đuković, S. Savić, Popević, Ognjanović, Petković...
I još toga.
Pa, kome je još do svega ovoga stalo, neka izvoli.
Film "Ostrvo" Pavela Lungina
Moj tekst o filmu "Ostrvo" Pavela Lungina, objavljen u Ruskom alamanahu, broj 12, 2007.
VLADIMIR KOLARIĆ
SA TIGROM U KAVEZU
(O filmu „Ostrvo“ Pavela Lungina)
Izrazita kompetencija reditelja Pavela Lungina, precizan, dijaloški i vizuelno izbalansiran scenario Dmitrija Soboljeva, te prisustvo muzičkih i filmskih zvezda (Pjotr Mamonov, Viktor Suhorukov, Dmitrij Djužev), dovoljan su, reklo bi se, preduslov za vanredan uspeh filma „Ostrvo“ kod publike, kritike i na festivalima. Fenomen ovog filma, međutim, znatno prevazilazi ove početne, „produkcijske“, kriterijume za procenu i vrednovanje jednog filmskog dela. Nova imperijalna Rusija svoju popularnu kulturu, bar u domenu filma, temelji na apsobovanju nekoliko različitih kulturoloških paradigmi: 1) žanrovske preciznosti i produkcione superiornosti Holivuda, uz „francusko“ intelektualizovanje i ironizovanje holivudskih obrazaca, 2) nanovo legitimizovanog nasleđa sovjetske kinematografije, sa njenim dostignućima na polju konstitucije kadra i glumačkog predstavljanja, ali i njenom „državotvornošću“, 3) čitavog niza koncepata i ideja prisutnih u savremenoj Rusiji (prividnog i željenog) političkog i kulturnog konsenzusa. Ove ideje i koncepti koji oblikuju ideologiju savremenog ruskog filma, kreću se od pseudo-liberalnih, preko para-sovjetskih, neo-patriotskih i evroazijskih, sve do, za film „Ostrvo“ ključne, ideje pravoslavnog dogmatizma. To je monaška ideologija „starčestva“, života u neprestanom podvigu čiji je cilj oboženje, blagodatno sjedinjenje čoveka sa Trojičnim Bogom, učešće čovekovo u božanskom životu putem ispunjenja blagodatnim energijama Svetoga Duha.
Ikonički doprinos ovog filma, nesumnjivog remek-dela, zasniva se najpre na izuzetno uverljivom kinematografskom predstavljanju monaštva. U nedostatku žanrovskog filma na Istoku, pravoslavno sveštenstvo i monaštvo nikada nije do kraja ikonografski konstitucionalizovano, nikada nije ostvaren njegov pun kinematografski i ikonički potencijal. Najpoznatiji do sada film koji tematizuje monaštvo, „Rubljov“ Tarkovskog, dobar je primer neuspeha po ovom pitanju, s tim što treba reči da kinematografski tretman monaštva, kao ni ruskog srednjovekovlja, nije ni bio cilj Tarkovskog: njega je interesovala alegorija o položaju umetnika u Sovjetskom Savezu, kao i pozivanje na povratak nekoj sasvim maglovitoj ideji duhovnosti. Ovo ne osporava doprinos Tarkovskog ruskoj i svetskoj kinematografiji, već samo ukazuje na bespredmetnost svakog poređenja „Rubljova“ sa filmom „Ostrvo“, čemu rado pribegavaju manje pažljivi recenzenti.
Umesto insistiranja na ikoničnosti i ontologiji filmske slike, do sada najuspešnijim sredstvima za projavljivanje duhovnih realnosti na filmu, reditelj Lungin se opredeljuje za precizno vođenje filmske priče, dosledno pridržavanje scenarija i ozbiljan rad sa glumcima. Lungin svoj cilj vidi u ostvarenju pune komunikacije sa gledaocem. Bez suvišnih rasprava o odnosu religije i kulture, vere i znanja, dogme i predrasude, umetnosti i kanona, Lungin, jednim zdravim instinktom, pravi film za bioskope. U centru njegovog filma, vizuelno i narativno, je čovek, kao u centru svakog pravog filma, ali čovek u težnji (skoku, po-dvigu) ka božanskom, bogočovek a ne čovekobog, čovek pravoslavne antropologije dakle, liturgijski čovek. Lungin se trudi da njegovo delo, kao i liturgija („narodno delo“ u prevodu sa grčkog), bude dostupno svima, da niko ne bude isključen. To je tek delimično dobar komercijalni proračun, a većim delom proizvod jedne više svesti, ne bez doticaja sa blagodaću Duha Svetoga, koji „diše gde hoće“. Izbor glumačkih zvezda takođe je prvorazredni komercijalni adut, ali Lungin kao francuski (i američki) đak zna da zvezda može ono što običan glumac ne može. Mamonov je zvezda zato što se u kadru zaista moli, umesto da glumi molitvu, Suhorukov je zvezda zato što mu je dovoljan samo govor tela (ono što film toliko voli), da predstavi svoj složeni lik, umesto dugačkih verbalnih tirada i potenciranog „uživljavanja“ u nešto u šta se kao obični smrtnici i laici ionako ne možemo uživeti. Uživljavanje je u pravoslavnoj perspektivi ontološka kategorija, kao dodir sa božanskim, i svaki pokušaj njegovog podražavanja u estetskom, samo muti čistotu umetničkog dela čiji je cilj sastvaravanje Gospodu i svedočenje života u Hristu.
Scenario Soboljeva zasnovan je na temeljnom iščitavanju mnogobrojne, danas dostupne, „starčeske“ literature, što dokazuju i udarne sekvence ovog jednostavno strukturisanog filma. Redom, sekvenca sa nosećom devojkom slavi život i podseća na sud, dok ona sa lažnom udovicom upozorava da su strah Božji i ljubav jedno te isto, a da je susret sa Bogom ponekad jednak susretu sa tigrom u kavezu. Sekvenca sa isceljivanjem dečaka stavlja nas u ulogu svedoka (martira, mučenika) i predočava da pričešće nije „nagrada, nego lek“. Scena sa egzorcizmom, na kraju, ukazuje da je uz pokajanje sve moguće.
Ovaj film o pokajanju, uznet na nivo pop-kulturnog artefakta, značajan je događaj u istoriji ruskog i svetskog filma. On, uz još neka savremena ostvarenja, svedoči o nastanku jedne nove kulture, prilagođene vremenu koje dolazi.
VLADIMIR KOLARIĆ
SA TIGROM U KAVEZU
(O filmu „Ostrvo“ Pavela Lungina)
Izrazita kompetencija reditelja Pavela Lungina, precizan, dijaloški i vizuelno izbalansiran scenario Dmitrija Soboljeva, te prisustvo muzičkih i filmskih zvezda (Pjotr Mamonov, Viktor Suhorukov, Dmitrij Djužev), dovoljan su, reklo bi se, preduslov za vanredan uspeh filma „Ostrvo“ kod publike, kritike i na festivalima. Fenomen ovog filma, međutim, znatno prevazilazi ove početne, „produkcijske“, kriterijume za procenu i vrednovanje jednog filmskog dela. Nova imperijalna Rusija svoju popularnu kulturu, bar u domenu filma, temelji na apsobovanju nekoliko različitih kulturoloških paradigmi: 1) žanrovske preciznosti i produkcione superiornosti Holivuda, uz „francusko“ intelektualizovanje i ironizovanje holivudskih obrazaca, 2) nanovo legitimizovanog nasleđa sovjetske kinematografije, sa njenim dostignućima na polju konstitucije kadra i glumačkog predstavljanja, ali i njenom „državotvornošću“, 3) čitavog niza koncepata i ideja prisutnih u savremenoj Rusiji (prividnog i željenog) političkog i kulturnog konsenzusa. Ove ideje i koncepti koji oblikuju ideologiju savremenog ruskog filma, kreću se od pseudo-liberalnih, preko para-sovjetskih, neo-patriotskih i evroazijskih, sve do, za film „Ostrvo“ ključne, ideje pravoslavnog dogmatizma. To je monaška ideologija „starčestva“, života u neprestanom podvigu čiji je cilj oboženje, blagodatno sjedinjenje čoveka sa Trojičnim Bogom, učešće čovekovo u božanskom životu putem ispunjenja blagodatnim energijama Svetoga Duha.
Ikonički doprinos ovog filma, nesumnjivog remek-dela, zasniva se najpre na izuzetno uverljivom kinematografskom predstavljanju monaštva. U nedostatku žanrovskog filma na Istoku, pravoslavno sveštenstvo i monaštvo nikada nije do kraja ikonografski konstitucionalizovano, nikada nije ostvaren njegov pun kinematografski i ikonički potencijal. Najpoznatiji do sada film koji tematizuje monaštvo, „Rubljov“ Tarkovskog, dobar je primer neuspeha po ovom pitanju, s tim što treba reči da kinematografski tretman monaštva, kao ni ruskog srednjovekovlja, nije ni bio cilj Tarkovskog: njega je interesovala alegorija o položaju umetnika u Sovjetskom Savezu, kao i pozivanje na povratak nekoj sasvim maglovitoj ideji duhovnosti. Ovo ne osporava doprinos Tarkovskog ruskoj i svetskoj kinematografiji, već samo ukazuje na bespredmetnost svakog poređenja „Rubljova“ sa filmom „Ostrvo“, čemu rado pribegavaju manje pažljivi recenzenti.
Umesto insistiranja na ikoničnosti i ontologiji filmske slike, do sada najuspešnijim sredstvima za projavljivanje duhovnih realnosti na filmu, reditelj Lungin se opredeljuje za precizno vođenje filmske priče, dosledno pridržavanje scenarija i ozbiljan rad sa glumcima. Lungin svoj cilj vidi u ostvarenju pune komunikacije sa gledaocem. Bez suvišnih rasprava o odnosu religije i kulture, vere i znanja, dogme i predrasude, umetnosti i kanona, Lungin, jednim zdravim instinktom, pravi film za bioskope. U centru njegovog filma, vizuelno i narativno, je čovek, kao u centru svakog pravog filma, ali čovek u težnji (skoku, po-dvigu) ka božanskom, bogočovek a ne čovekobog, čovek pravoslavne antropologije dakle, liturgijski čovek. Lungin se trudi da njegovo delo, kao i liturgija („narodno delo“ u prevodu sa grčkog), bude dostupno svima, da niko ne bude isključen. To je tek delimično dobar komercijalni proračun, a većim delom proizvod jedne više svesti, ne bez doticaja sa blagodaću Duha Svetoga, koji „diše gde hoće“. Izbor glumačkih zvezda takođe je prvorazredni komercijalni adut, ali Lungin kao francuski (i američki) đak zna da zvezda može ono što običan glumac ne može. Mamonov je zvezda zato što se u kadru zaista moli, umesto da glumi molitvu, Suhorukov je zvezda zato što mu je dovoljan samo govor tela (ono što film toliko voli), da predstavi svoj složeni lik, umesto dugačkih verbalnih tirada i potenciranog „uživljavanja“ u nešto u šta se kao obični smrtnici i laici ionako ne možemo uživeti. Uživljavanje je u pravoslavnoj perspektivi ontološka kategorija, kao dodir sa božanskim, i svaki pokušaj njegovog podražavanja u estetskom, samo muti čistotu umetničkog dela čiji je cilj sastvaravanje Gospodu i svedočenje života u Hristu.
Scenario Soboljeva zasnovan je na temeljnom iščitavanju mnogobrojne, danas dostupne, „starčeske“ literature, što dokazuju i udarne sekvence ovog jednostavno strukturisanog filma. Redom, sekvenca sa nosećom devojkom slavi život i podseća na sud, dok ona sa lažnom udovicom upozorava da su strah Božji i ljubav jedno te isto, a da je susret sa Bogom ponekad jednak susretu sa tigrom u kavezu. Sekvenca sa isceljivanjem dečaka stavlja nas u ulogu svedoka (martira, mučenika) i predočava da pričešće nije „nagrada, nego lek“. Scena sa egzorcizmom, na kraju, ukazuje da je uz pokajanje sve moguće.
Ovaj film o pokajanju, uznet na nivo pop-kulturnog artefakta, značajan je događaj u istoriji ruskog i svetskog filma. On, uz još neka savremena ostvarenja, svedoči o nastanku jedne nove kulture, prilagođene vremenu koje dolazi.
четвртак, 4. новембар 2010.
B. Wongar
Koliko odličnih časopisa u poslednje vreme! Broj 9-10 časopisa Koraci u celini je posvećen B. Wongaru (priređivač Aleksandar Petrović, urednik novotalasovskih Vidika i Rečnika tehnologije). Uvek sam bio sklon da vrednost neke kulture procenjujem po broju dobrih časopisa, pa možda ima nade.
Treba obratiti pažnju i na novi broj Polja (465), koji donosi temat posvećen narativu video igara (priredio Branislav Miltojević) i sjajan odgovor Nebojše Vasovića "betoncu" Saši Ćiriću. Odbrana umernosti!
Treba obratiti pažnju i na novi broj Polja (465), koji donosi temat posvećen narativu video igara (priredio Branislav Miltojević) i sjajan odgovor Nebojše Vasovića "betoncu" Saši Ćiriću. Odbrana umernosti!
уторак, 2. новембар 2010.
Živojin Pavlović
Vladimir Kolarić: Modelizacija sveta u filmu Buđenje pacova Živojina Pavlovića, u: Zbornik radova Fakulteta dramskih umetnosti, br. 15, 2009, str. 83-98. Tekst u celini dostupan na:
http://www.komunikacija.org.rs/komunikacija/casopisi/zbornikfdu/15/06/show_download?stdlang=ser_lat
http://www.komunikacija.org.rs/komunikacija/casopisi/zbornikfdu/15/06/show_download?stdlang=ser_lat
Umetnost i (političko) ludilo
U svojim memoarima pod nazivom "Moj film", značajni sovjetski reditelj G. Čuhraj piše o svom kolegi, takođe studentu kod slavnog feksovca Jutkeviča, izvesnom Savi Vrtačeku, rodom iz Jugoslavije, kog izdvaja u odnosu na druge studente, i čija je sudbina, u kontekstu rezolucije IB-a, prilično maglovita. Taj talentovani mladi čovek se pedesetih vratio u Jugoslaviju, gde je uhapšen i navodno je završio u duševnoj bolnici. Ovde prenosim sve što je Čuhraj napisao o Savi Vrtačeku, računajući, pored prenošenja zanimljive priče, i na mogućnost da neko zna više podataka o ovom čoveku. (Potrebno je sasvim skromno znanje ruskog da bi se tekst razumeo.) Za tekst se zahvaljujem g. Svetislavu Travici.
Савва Вртачек
Он работал в Югославии театральным режиссером. Приехал в Москву осваивать профессию режиссера кино. Язык понимал, говорил по-русски с акцентом, иногда употребляя сербские слова, и это не только не мешало общению, но делало его речь еще более колоритной.
В вопросах искусства он был опытней и умнее нас всех. Его работы были не только грамотны, но и талантливы, все мы это понимали. Юткевич не мог им нахвалиться. Девчонки со всех курсов повально влюблялись в Савву, а актриса нашей мастерской, красивая девушка Стася, стала его женой. Надо полагать, что Савва хотел остаться в Союзе и работать у нас. В этот период наши отношения с титовской Югославией сильно омрачились.
Иосифа Броз Тито во время войны называли «достойным учеником великого Сталина». Но когда война закончилась, он захотел строить новую экономику на свой лад, окружил себя западными экономическими советниками и стал осуществлять реформы.
Реформы проходили успешно, и Сталин почуял в них отход от своего социализма. Тогда он наводнил Югославию своими агентами, устроил слежку за Тито. Тито в свою очередь начал выявлять наших агентов и арестовывать их. Сталин негодовал. Иосиф Броз Тито был объявлен предателем социализма. Наша печать получила задание: «разоблачать югославов и их вождя Броз Тито». Перевыполняя это указание, наши журналисты называли секретаря югославской компартии не иначе как «Брозтитутка», а его правительство в нашей печати именовалось как «бандитская клика Тито – Ранковича».
Это был первый скандал в социалистическом семействе, за которым последовала целая эпоха других скандалов. Социалистические страны поняли, что сталинский социализм себя исчерпал и что он тормозит их развитие. Время требовало обновления социализма: свободы слова и экономических стимулов в труде.
В самом начале этой кампании во ВГИК приехали представители югославского посольства и силой забрали из института девушку-югославку, учившуюся на актерском факультете в другой мастерской. Когда они пришли в нашу мастерскую за Вртачеком, он не согласился оставить институт. Его хотели увести силой. Савва схватил табуретку и, подняв ее над головой, стал защищаться. Мы тоже стали на его защиту.
Савва остался в Союзе и стал параллельно с учебой работать на московском радио диктором программы на Югославию. Тито объявил его предателем.
Время шло. После смерти Сталина Хрущев разоблачил сталинский социализм. Человек неглупый от природы, он понимал необходимость обновления, которое называл «социализмом с человеческим лицом». Хрущев поехал в Югославию и восстановил с Тито нормальные отношения. В Советском Союзе были этому рады. Народ запел:
Дорогой товарищ Тито,
Ты теперь нам друг и брат.
Нам вчера сказал Никита —
Ты ни в чем не виноват.
И тогда Савва Вртачек захотел возвратиться в Югославию, где его по-прежнему считали предателем. Его отговаривали, но к этому времени он сильно разочаровался в Сталине и сталинизме. Он упорно стремился на родину и в результате уехал. А затем до нас дошел слух: там его арестовали и посадили в тюрьму.
Через много лет, оказавшись в Югославии, я, естественно, поинтересовался судьбой Саввы.
Мне сказали, что он сошел с ума и находится в сумасшедшем доме...
Савва Вртачек
Он работал в Югославии театральным режиссером. Приехал в Москву осваивать профессию режиссера кино. Язык понимал, говорил по-русски с акцентом, иногда употребляя сербские слова, и это не только не мешало общению, но делало его речь еще более колоритной.
В вопросах искусства он был опытней и умнее нас всех. Его работы были не только грамотны, но и талантливы, все мы это понимали. Юткевич не мог им нахвалиться. Девчонки со всех курсов повально влюблялись в Савву, а актриса нашей мастерской, красивая девушка Стася, стала его женой. Надо полагать, что Савва хотел остаться в Союзе и работать у нас. В этот период наши отношения с титовской Югославией сильно омрачились.
Иосифа Броз Тито во время войны называли «достойным учеником великого Сталина». Но когда война закончилась, он захотел строить новую экономику на свой лад, окружил себя западными экономическими советниками и стал осуществлять реформы.
Реформы проходили успешно, и Сталин почуял в них отход от своего социализма. Тогда он наводнил Югославию своими агентами, устроил слежку за Тито. Тито в свою очередь начал выявлять наших агентов и арестовывать их. Сталин негодовал. Иосиф Броз Тито был объявлен предателем социализма. Наша печать получила задание: «разоблачать югославов и их вождя Броз Тито». Перевыполняя это указание, наши журналисты называли секретаря югославской компартии не иначе как «Брозтитутка», а его правительство в нашей печати именовалось как «бандитская клика Тито – Ранковича».
Это был первый скандал в социалистическом семействе, за которым последовала целая эпоха других скандалов. Социалистические страны поняли, что сталинский социализм себя исчерпал и что он тормозит их развитие. Время требовало обновления социализма: свободы слова и экономических стимулов в труде.
В самом начале этой кампании во ВГИК приехали представители югославского посольства и силой забрали из института девушку-югославку, учившуюся на актерском факультете в другой мастерской. Когда они пришли в нашу мастерскую за Вртачеком, он не согласился оставить институт. Его хотели увести силой. Савва схватил табуретку и, подняв ее над головой, стал защищаться. Мы тоже стали на его защиту.
Савва остался в Союзе и стал параллельно с учебой работать на московском радио диктором программы на Югославию. Тито объявил его предателем.
Время шло. После смерти Сталина Хрущев разоблачил сталинский социализм. Человек неглупый от природы, он понимал необходимость обновления, которое называл «социализмом с человеческим лицом». Хрущев поехал в Югославию и восстановил с Тито нормальные отношения. В Советском Союзе были этому рады. Народ запел:
Дорогой товарищ Тито,
Ты теперь нам друг и брат.
Нам вчера сказал Никита —
Ты ни в чем не виноват.
И тогда Савва Вртачек захотел возвратиться в Югославию, где его по-прежнему считали предателем. Его отговаривали, но к этому времени он сильно разочаровался в Сталине и сталинизме. Он упорно стремился на родину и в результате уехал. А затем до нас дошел слух: там его арестовали и посадили в тюрьму.
Через много лет, оказавшись в Югославии, я, естественно, поинтересовался судьбой Саввы.
Мне сказали, что он сошел с ума и находится в сумасшедшем доме...
Пријавите се на:
Постови (Atom)