Владимир Коларић - Књиге објављене 2022 и 2023. гдодине

 

Владимир Коларић: Доктор Метузалем среће Дилана Дога

Необјављено поглавље романа "Доктор Метузалем" Владимира Коларића (Пресинг, 2022), посвећено сусрету метафизичког детектива из наслова са Диланом Догом.

Владимир Коларић

ДОКТОР МЕТУЗАЛЕМ СРЕЋЕ ДИЛАНА ДОГА

 

(Кендл)

 

Ноћ је била црна као моја душа, кад смо стигли у Кендл.

Вирус је играо у мени и сањао сам чудне снове. Снови су ме водили, и возио сам боље него икад.

Мотел се звао Скафел Ин, био је свеже окречен у бело и опонашао је руралну архитектуру елизабетанског доба. Паркирао сам, непогрешиво. Нисам се сећао ничега, ни снова, ни пута.

,,Наздравље.ˮ

,,Молим?ˮ

,,Кинули сте, Горски. Рекао сам ‘наздравље'.

А онда, на том паркингу, прогледао сам. Била је то ,,бубаˮ са три шестице на задњој таблици, са 666 и са два Д.

,,Стотину му вампира!ˮ кинуо сам из све снаге.

Доктор се смешио, у мраку Кендла.

 

(Стотину вампира)

 

Унутра, чекала нас је светлост, мирис бубрега, печених са луком и печуркама, и Гручо, у пуној форми.

,,Где си Метузалеме, говедино стара, кад ће деветсто седамдесета, а? Ма јашта, још се младо, не обазири се на векове, све буде па прође, је ли? А шта кажеш, мајке ти, - колико ли је тек она живела? – за ову Енглеску без говедине и без смога, а говедино стара, нигде друштва, је ли? Него реци ти мени, корњачо неопевана, мерено вашим метијевским-јетијевским мерилима, како бака зна ко је пре ње био у писоару? Па тако, ако је био унук даска је испрскана са задње стране, ако је био деда, са предње. Или оно: Смрт фашизму, децо. – И теби, баба, - а још боље оно: Какво је време, сине? – За тебе кратко, баба. Ха-ха! Али, лако је нашем Метузалему – пубертетлији, он је сам себи и бака и дека, зар не, слоновачо озлоглашена?ˮ

Заћутао је тек кад му је Дилан утрпао у уста читаво паковање сланих крекера, што су им служили уместо хлеба, уз кобасице, печурке и пачетину на жару.

,,Хејˮ, само је то рекао Дилан, тихо, са осмехом, устао и руковао се са Доктором, а са мном се загрлио, чврсто и присно.

,,Ето видиш, Доцо, не смем да га оставим самог ни на тренутак, одмах нађе нову вереницуˮ, опет је говорио Гручо, пуних уста и полумртав, али зато увек спреман на вицеве бајатије од крекера којима се управо гушио.

,,Стотину му вампира, већ сам мислио да се никад више нећемо видети.ˮ

,,Тако може да размишља само онај који верује у случајност, Дилане. Ко не верује, зна да је сусрет неизбежан.ˮ

,,Случајност је ствар избора, као и све друго. Зар то нису твоје речи, Горски?ˮ

,,Све добре речи су моје.ˮ

Наручили смо црно пиво и, за Доктора, сок од јабуке. Вратио се и Гручо из тоалета, са повраћања.

,,Повратио ја тако баба-сери у крило, а она пита: шта ти је ово, сине? – Шампињони, баба, кажем ја, несварени, слободно се послужи. – А са чим су, сине? – Са похованим паприкама, баба. – Фуј, одвратно, мрзим поховане паприке. А јесу ли црвене или зелене? – Црвене, баба. – Добро, онда, ајде, кад си навалио.ˮ

,,И мене је заинтересовао случај сестре Хилдегардˮ, наставио је Дилан чим је дошао до речи. ,,Али у то време појавио се неки инцидент са зомбијима у Оксфорду, па сам био заузет.ˮ

,,Е, ту сам га и ја подржао, Доцо. Боље зомбији у Оксфорду, него калуђерице у Хајделбергу. Сестре су се заветовале на целибат, док су зомбији начисто сјебани.ˮ

,,А нарочито ме занима ваша посета Непокореном Граду, Докторе. Надам се да ћете поделити са мном бар одређене појединости.ˮ

,,Наравноˮ, Доктор је био благонаклон, као и увек кад је Дилан у питању. ,,Вама и вашим искуствима и те како дугујем кад је та проблематика у питању.ˮ

,,Ха, ха, зубата проблематика, бррр...ˮ

Тек тада сам, наручујући црно пиво, боље загледао конобара, дебелог, ћелавог, са црним повезом преко ока, и сетио се Рамблина. Конобар Скафел Ина, са тим повезом и килажом, јако је личио на конобарицу из Дилановог случаја Рамблин, о ком ме је Истраживач Ноћних Мора својевремено подобно обавестио преко Мреже, у тексту пуном надахнутих литерарних пасажа и здравог енглеског хумора.

Дилан је схватио мој поглед и заверенички се насмешио.

,,Видиш да случајност не постоји, Горски.ˮ

,,Није тачно господоˮ, полемички је интервенисао Гручо. ,,Ја постојим, а и ја сам случајност. Питајте моју маму. Само, у том случају-случајности морали бисте да копате јако дубоко, а слутим да бисте се провели једнако славно као и ја при покушају препарирања домаће мачке, кад сам као средство за пуњење употребио трећекласну туњевину. Ко велим, док је била жива стално се пунила том туњевином, па ће ваљда и сад да изгледа као жива. Тако ти је то кад имаш посла са лешевима. Сви су они исти. Да не говоримо како ме је, после тог експеримента, моја драга мамица натерала да једем врелу кашу, припремљену по рецепту наше покојне маце, при чему сам тако опекао горњу усну, да и данас као последицу носим ове смешне брке. Ето, господо, решења још једне мистерије достојне Дилана Доги-Дога и Доктора Метнем-му-за-леђа, седом главом и дрхтавом брадом.ˮ

,,Кад смо већ код копања и мистерија достојних Д. Д-а и Д. М-а, претпостављам да смо у Језерску област пристигли из истог разлога?ˮ

Није било потребе ни да питам. Појава Седокосе морала је бити изазов за сваког метафизичког детектива или истраживача ноћних мора, па самим тим и за поменуту двојицу, којима смо Гручо и ја тако скромно асистирали.

На ред је, дакле, дошла Седокоса.

 

(Седокоса)

 

,,Дакле, Седокосаˮ, дубоко је удахнуо Дилан и прича је почела. Глава му је падала од умора и неспавања, вирус у мени видео је дупло, Гручо је стално правио упадице, све глупље и глупље, а Доктор је пио већ ко зна коју чашу сока од јабука. Ипак, причу нисмо испуштали. Прича се никад не сме испустити, прича је као кинеска ваза, кад се разбије, разбије се читав свет. Док сте у причи, у свету сте, после – ко зна?

 

(Хаос)

 

Најкраће: туристи, планинари, пастири, становници са кућама ван градова, ловци и ловочувари и ловокрадице, сви су већ више од пет месеци јављали о сусретима са некаквом белокосом девојчицом одевеном у белу спаваћицу, девојчицом од највише десет година. Виђана је у свим крајевима Језерске области, никад јужно од Кендла, чак ни близу Карлајла на северу, и ни један једини пут у смеру Ирског мора, на домаку. Људи су причали свашта, било је ту много оптичких варки, искривљених сећања, митова и легенди, наркомана и пијанаца, лажова и празних провинцијских хвалисаваца, празноверица и апокалиптичних визија, НЛО фанатика и спиритиста, психоаналитичара и агената Одељења за отета и нестала лица, шпијуна и новинара, авантуриста и радозналаца, цинизма и параноје, посланичких кандидата и маркетиншких експерата, обичних дебила и необичних идиота, сумњивих генија и несумњивих превараната, ала и баука, игала и локомотива, курви привучених гужвом, несрећника првучених курвама и писаца привучених животом. Укратко – хаос. Али, као и сваки хаос у социјално-политичкој сфери, кратко је трајао. Кад смо дошли, Кендл је опет био смртно досадан, као и пре, као што ће увек бити. Девојчица је виђана и даље, али нико више није обраћао пажњу. Још једно чудо постало је навика. А разбијање навике и повратак чуда, то је био посао за елиту. У овом случају – за Дилана Дога и Доктора Метузалема. Мене и Груча. Ми смо једини остали. И та девојчица. Ако већ није касно. Ако одувек није било касно.

 

(Историја)

 

Девојчица, Седокоса, појављивала се увек изненада, у даљини, на обалама многобројних језера, на обронцима, искрсавала је из шуме, верала се уз гребене. Увек је деловала весело и насмејано, разиграно, понекад мирно и замишљено, загледана у даљину, никад никог не примећујући, све док јој се радозналац не би сасвим приближио. Онда би га само погледала, нехајно, најчешће ведро, и некуд отишла. Увек је ту било неко дрво, нека стена иза које се могло нестати. И нико је више не би видео, колико год брзо трчао, колико год пратилаца или чак паса, имао, колико год упорности и амбиције, лудила и посвећености, снаге и жеље, вере и наде. Узалуд, нико је поново није видео. Никоме се није показала двапут. („Као девица“, прокоментарисао је, наравно, Гручо.)

И да – вукови. Увек су ту били вукови, у свим тим причама, како је прате, ту девојчицу, играју се са њом, чувају је. Кад би она нестала, нестали би и они, штитећи је. Једном су чак пуцали на те вукове, неки ловци, Шкоти. И убили су једног. Био је то обичан вук, као сваки други, од крви и меса. Али ништа друго није било обично. Девојчица никад није ухваћена, чак ни снимљена (кад би неко потегао камеру, макар и скривену, нестајала би и појављивала се само слика предела, понекад са вуковима).

Нису нађени никакви трагови који би указивали на њено присуство у Области. Апсолутно ништа. Она није постојала. Осим у очима сведока. Многобројних. Полиција је истраживала нестанке, случајеве умрле десетогодишње деце, по целом Острву, чак у Шкотској, па и у Ирској, и ништа.

,,Верујем, Дилане, да сте већ питали капетана о случајевима деце утопљене у језерима.ˮ

Доктор је говорио о капетану Гиљему, првом полицајцу Кендла, са којим је Дог преко неких старих дужника успоставио контакт још пре доласка у Област.

,,Последњи такав случај догодио се пре двадесет пет година. Деветогодишња Мелиса Меј из Ланкастера, на распусту код баке, овдашње мештанке. И још један случај, пре четрдесет две године: десетогодишња Моли Бедрок, ученица из Кендла. Језера су необично безбедна, не дају много шансе потенцијалним утопљеницима.ˮ

,,Превише безбеднаˮ, рекао сам оно што су сви мислили.

,,Да ли те девојчице имају живих рођака?ˮ питао је Доктор.

,,Бака Мелисе Меј је умрла, а родитељи се одселили преко Океана. Али, за дивно чудо, мајка Моли Бедрок, госпођа Норма Бедрок, и даље живи на старој адреси. Има осамдесет и осам година, и више никог свог. Муж јој је страдао несрећним случајем, на Континенту, у саобраћајној несрећи, још пре Моли. Моли је имала и старијег брата, Кенета, који је постао адвокат и у педесетој умро од срчаног удара, у судници. И да, Моли Бедрок језеро је прогутало трећег марта, истог датума...ˮ

,,Истог датума кад је Седокоса први пут виђена. Слутим да сте већ испланирали посету госпођи Бедрок, Дилане.ˮ

,,За сутра ујутру, Капетан Гиљем ме је упозорио да се не најављујем. Она је, каже, чудна стара дама и боље је ако одем директно и употребим свој шарм. Инспектор сумња да сам можда престар и да би било боље да имам испод двадесет и пет, али шта да се ради. Време је највећа ноћна мора.ˮ

,,Не брините, Диланеˮ, био је галантан Доктор. ,,Увек сам рачунао на ваш шарм. А на време – никада.ˮ

,,Време је женаˮ, прошапутао сам.

Нико се није насмејао. Ни Гручо.

 

(Бедрок)

 

Гледали смо Норму Бедрок онако како се гледа статуа, заваљени у фотеље, са њим, статуом, испред нас, иза нас, са камионом у позадини и портретима Бедрокових, кроз цела два века, у уљу.

,,Да, то сам ја. Дивите се.ˮ

Са осмехом, нимало сетним, гледала је у један од тих портрета, уљаних, и ми смо се дивили, није било избора, ни ничег, осим тог дивљења.

Дивили смо се и њој, сада, Дилан и ја, заваљени у фотеље, њој виткој, скоро глатке коже, осамдесетосмогодишњој старици са изгледом зреле жене, том феномену, њој виткој, у дугој црној хаљини и скарабејем на грудима, златним, тамо где је срце.

Кућа је била стара, викторијанска и, изнутра, мирисала је на мошус. (Кућа што не мирише ни на људе, ни на подземне воде, већ на мошус, кедровину и уља на платну.)

,,Младост је једино што вреди на светуˮ, рекла је и то, шетајући испред нас, у фотељама, гледајући у нас и, кроз нас, гледајући себе.

,,У Кендлу нема тако лепих мушкараца као што сте ви. Послужићу вас ликером са укусом боровине, који чувам за посебне прилике.ˮ

Ликер је био диван и соба је била испуњена погледима и мирисом борова.

Вируса више није било, овде је могло да буде само младости, скарабеја, златних, камина и свих тих портрета, у уљу.

,,Као мумијеˮ, коментарисао је Дилан, касније, ,,потопљене у уље, за вечни живот.ˮ

,,Драги Гиљем вам је причао како су желели да ме убију? Није? Наравно. Он тада још није разликовао жену од млека којим се хранио ни млеко од своје крви, са којом – успут и у поверењу, господо – ни даље не зна шта би, да је просипа или да јој продужи ток, у будућност, кроз бедро неке расплодне поморске удовице. Али, он зна шта се дешавало. Сви знају. Прича се. И данас се прича.ˮ

Ми смо волели приче. Наравно да смо се заинтересовали. То смо и показали. Врата су се отшкринула и на нама је било само да их гурнемо напред, прстима и погледом, шапатом, пажљиво.

,,Жена која сахрани децу и мужа, није више жена, нико јој то не признаје. Ако то не схватите на време и заборавите шта сте, заборавите на груди и срце у њима, заборавите на слатки укус сока што истиче кад се загрејете од погледа и од додира, онда, онда ће одлучити да вас убију. Ја сам била на списку. Високо. Бескрајно високо, као и увек. Не замарам вас, господо?ˮ

,,Волимо причеˮ, Дилан се већ заруменео, ишчекујући.

,,То је младост. Никад се не замара, као ни семе. Замарају се само органи. А шта су органи, господо? Идите до прве касапнице и све ћете видети. Све што вам треба. За читав живот.ˮ

Чекали смо на реч и, можда, на решење. Били смо спремни да чекамо, читав живот. Да будемо стрпљиви, као пирамиде.

Норма Бедрок, упаљачем у облику Кипа Слободе, припалила је танку дугачку цигарету, са муштиклом од обојеног кристала. Села је испод свог портрета, из младости, тако да смо могли истовремено да гледамо њу и тај портрет. Једним погледом, обухватали смо век.

,,Волите приче? У реду. Ову ћете обожавати.ˮ

 

(Подрум)

 

Свака викторијанска кућа има подрум. И сви очекују да подрум открије тајну. Породичну, јер друге тајне, нарочито у викторијанским кућама, не постоје.

Гиљем је још био млад полицајац, приправник, кад се то десило. Причао нам је о томе док смо се пењали, према језерима. Он са ловачком пумпарицом, због вукова, Дилан и ја са веблијем и браунингом, за сваки случај, Гручо са штапом за пењање, Доктор без ичега.

Било је то пре двадесет пет година, у јесен. На дан смрти Мелисе Меј, из Ланкастера. Њен отац био је снажан човек, плећат и рукат, са једва приметном говорном маном, водоинсталатер. Стигао је тек предвече, киша је лила, вода текла потоцима, целим путем до Кендла. Ћутке, идентификовао је утопљено дете, оборене главе, не примећујући сажаљиве погледе и не слушајући утешне речи, а онда је отишао, те кишне вечери, не у кућу своје таште, код које је мала Мелиса проводила распуст, а која је тада већ лежала, заувек сломљена свом том водом која надире и односи животе, и њен живот са Мелисиним, утопљен у тој, некад врелој крви, младој и слаткој, живот сада разједен рибама и црвима, као и Мелиса, као и та крв, сада горча од пелена и хладнија од Ирског мора, на домаку – дакле не ту, у ту кућу бола, већ право код госпође Норме Бедрок, удовице, шездесеттрогодишње у то време, у њену кућу, викторијанску, са подрумом. Целе је ноћи остао тамо, онако млад и снажан, са једва приметном говорном маном, а ујутру, како је ред, отишао, одвезао се колима, ни од кога виђен, не посетивши већ до пола полуделу ташту и не уговоривши никакве формалности око превоза тела, што је касније, тог поподнева, телефоном учинила његова жена, тек овлаш се распитавши о стању своје мајке, што тад већ цепа завесе, разбија огледала и крхотинама сече своје хладне старачке вене, у тој кући без телефона, нимало викторијанској.

Шта је повезивало Норму Бедрок и водоинсталатера, Меја, осим утопљене деце, остало је непознато. Али истог дана, једна каменица разбила је прозор спаваће собе у кући Бедрок, док је улазна врата читава два дана украшавао црним спрејом урађен цртеж ђавола, са роговима, репом, удом у ерекцији и замамним сисама. Гиљем је, тог јутра, кад је освануо цртеж, свратио до госпође Бедрок, која је, како каже, била необично смирена, некако задовољна, као жена која има све што пожели и која је купила будућност, за мале паре.

,,Ако Гиљем жели да вам исприча, нећу се бунити. Верујте му, ако желите. Или немојте. Ваша стварˮ, тако нам је говорила Норма Бедрок, испред портрета, са цигаретом, нама, у фотељама.

,,Шта да нам исприча?ˮ

,,Не знам. Њега питајте.ˮ

 

,,Шта да вам испричам?ˮ Гиљем се већ задисао од ходања, и од приче.

,,У реду, испричаћу вам.ˮ

Није марила за оно што се око ње дешавало, тада, пре двадесет пет година, кад јој је било шездесет три, а њему, Гиљему, седамнаест. Понудила га је ликером од боровине и села наспрам њега, изазовно прекрстивши ноге.

,,Мислићете да сам луд.ˮ

,,Нећемо,ˮ рекао сам. ,,Видели смо је.ˮ

,,Дигао ми се. Пољубила ме је. Обавили смо то на поду, испред камина, превише сам се узбудио и нисам могао да свршим. Онда сам побегао. Ништа. То је прича.ˮ

После тога, обоје су нам то рекли, нико више није комуницирао са Нормом Бедрок. После тога, Норма Бедрок никад није изашла из куће. Двадесет пет година. Подрум је чувао своје тајне. По некима, у подруму је сахрањивала утопљену децу, по другима, одржавала оргије, по трећима, оним најлуђим, чувала  мумифицирани леш своје покојне ћерке, Моли Бедрок, утопљене у години Гиљемовог рођења, десет година од рођења водоинсталатера Меја, изгубљеног негде у Америци, заједно са женом, која никад више није посетила мајку, ни у Кендлу, ни касније, у кукавичјем гнезду, негде, кажу, у Шкотској.

 

(Језеро)

 

Језеро није било велико и са северне стране, као чичак на голубијем врату, пратила га је ретка борова шума, разједена од воде, сунца и соли, што ју је ветар доносио од Ирског мора, на домаку.

,,Обе су страдале овде. Није много дубоко. Научници нису открили никакве феномене који би узроковали повећану опасност за пливаче. Заправо, девојчице тешко да су пливале. Моли Бедрок утопила се почетком маја, а Мелиса Меј средином октобра. Овде вода није топла ни у августу, а у мају и октобру је ледена. Уосталом, обе су се утопиле обучене.ˮ

Био је светао дан. Умио сам се том водом. Освежавала је.

Поседали смо, на земљу, ту поред саме воде. Гиљем је са олакшањем одбацио пушку, протегао се и урадио неколико чучњева. Имао је повећи стомак, у својим четрдесетим, али је и даље био чврст.

,,Први покушај убиства догодио се пре 42 године, на јесен, после Молине смртиˮ, сећали смо се равног и заводљивог гласа Норме Бедрок, гласа што смо слушали заваљени у фотеље, гледајући њу, са цигаретом у кристалној муштикли, испред портрета, из младости.

,,Најпре је дошао неки прасац, начелник округа, шта ли, да утеши удовицу и самохрану мајку, а заправо је, погађајте, желео секс. Пљунула сам му у лице и рекла да смрди. Затим се десила непријатност са Кенетом. Направио је дете некој двадесетогодишњој цури. Имао је тек четрнаест и изгледао омамљујуће. Цура је, наравно, абортирала и леш закопала негде у шуми. Крила је, али у Кендлу се увек све знало, ништа необично, зар не? Забранила сам Кенету да излази са девојкама. Шта сам друго могла? Замислите, он је чак и желео то дете. Да буде ћерка и зове се Моли. Дете у четрнаестој, а та цура била је конобарица, и курва, шта би друго. Рекла сам му, уосталом, да то дете није његово. После тога, више није ни желео да изађе. Два-три пута, неке средњошколке, гускице без мозга и морала – а која па није таква – долазиле су му под прозор, и ја сам их терала. Шта друго да радим? Показао је да не уме да се контролише. Још је требало да му нека од тих гускица-вампируша заврти мозак и исиса крв, само му је још то фалило после губитка оца и сестриног утапања. Сироти Кенет. На крају, од тога је и умро, кажем вам. Превише је волео жене, и срце није издржало. Готово.ˮ

,,Почело је да се прича, знате, на крају крајева, сасвим предвидљивоˮ, причао нам је Гиљем, испруживши се на трави, ознојен. ,,Да она спава са Кенетом. О томе се говорило. Да је затруднела и сахранила дете у подруму. Једне вечери, неки ловци су нашли леш још нерођене бебе, абортираног фетуса, вероватно Кенетовог и те конобарице, а можда и не. Причало се и о другим случајевима, сасвим вероватним. Тога увек има, знате. Затим је нестао неки младић, Кенетов вршњак, син богатог трговца, иначе. После се испоставило да је клинац побегао у Ирску, кад је отац посумњао да га мали поткрада. Али, за Норму Бедрок, већ је било касно. Замало. Руља се скупила, те јесени, право из локалног паба, и кренула са вилама, лопатама, бакљама, да линчује удовицу и њеног блудног сина. Ко зна шта су све намеравали. Полиција је, срећом, начула шта се спрема и у последњем тренутку спречила најгоре. Кућа је претрпела знатну штету, о врту да не говоримо, Норма је зарадила неколико озбиљних посекотина, а Кенет велику опекотину на левој руци. Некако се све смирило, тај начелник округа, ког вам је помињала Бедрокова, а за кога није искључено да можда заиста и стоји иза покушаја линча, убијен је у неком терористичком нападу. Кенет је отишао у Америку и завршио тамо права, док се Норма предала забораву, као и Кендл, у целини. Све до...ˮ

,,Све до случаја Мелисе Меј, каменица и насликаних ђаволаˮ, допунио је Дилан.

,,Двадесет седам година послеˮ, додао сам ја. Пре двадесет пет. Кад сам ја имао осам. Више него што имају моје девојчице, укупно. То нисам рекао.

,,Једно ми није јасноˮ, гласно је размишљао Дилан. ,,Суштински, ми спекулишемо. Третирамо Норму Бедрок скоро као злочинца, а злочина заправо и нема. Једини злочин био је угрожавање живота Норме Бедрок. Остало су приче. А ми смо дошли такође због приче. Због те девојчице-утваре, што се појављује у Области. Као да смо заборавили због чега смо овде. Да ли је ико икад помислио да смо на потпуно кривом путу?ˮ

,,Даˮ, проговорио је Доктор, први пут од када смо, са Гиљемом, кренули ка Језерима. ,,Али можда је, у овом случају, криви пут једини којим се стиже до циља, Дилане. Пре него што сам и стигао овамо, схватио сам да ће било какав рационални метод овде бити непримењив. Препустио сам се догађајима, и пред нама је све почело да се отвара, као никад. Ако је то погрешан пут, нема наде да ћемо икада изаћи на прави.ˮ

,,И зашто се поверила, баш нама, то не разумем? Нисам стекао утисак да је склона изливима искрености. Зашто досад нико, од толиких који су последња три месеца прошли кроз Кендл, није нањушио исти траг?ˮ Дилан је постављао питања Доктору, као радознали ђак, од другова задуживан да одвлачи пажњу наставника и скраћује време до краја часа.

,,Капетан Гиљем, као што знамо, одлично познаје госпођу Бедрок и, можда чак и несвесно, сугерисао нам је прави приступˮ, Доктор је деловао полетно. ,,Не верујем да би се стара госпа тако добровољно отворила пред мојом маленкошћу.ˮ

Гиљем је слегнуо раменима.

,,Не знам, господо, верујте, ни мени много тога није јасно. Можда сам само желео да помогнем старици. Превише је патила у животу. То нико није заслужио.ˮ

Гиљем је заћутао и поцрвенео, постиђен.

,,И још нештоˮ, наставио је Метузалем, ,,Горски зна да ретко сањам. Док смо се возили ка Кендлу, спавао сам. И сањао. Девојчицу у белом, са вуковима. Гледала ме је молећиво. По телу јој је трчао скарабеј.ˮ

,,Кад је муж госпође Бедрок страдао у саобраћајној несрећиˮ, поново се укључио Гиљем, ,,негде на Континенту, у извештају се налазио један необичан детаљ. Бедрок је био сам у колима, био је одличан возач, а пут нимало опасан. Истрага је утврдила да га је нешто уплашило и да је тако слетео. Поред његовог смрсканог тела, у колима су нађена и три згњечена скарабеја. Тога се не бих ни сетио да поново нисам прегледао извештаје из тог времена, потакнут Дилановим интересовањем за Бедрокове.ˮ

,,Показаће нам се. Ако се неком покаже, показаће се нама.ˮ

То је био Гручо. Гледали смо га зачуђено. Слегнуо је раменима.

,,Не знам. Тако ми се чини.ˮ

Поустајали смо и кренули. Укочили смо се од лежања, на земљи. Сећао сам се Норме Бедрок, у оној кући, са мирисом мошуса. Певала нам је, за клавиром, Дилану и мени, и док смо силазили, та песма нас је пратила. Певала је:

,,Побегни у неку заборављену ноћ и буди

Док год траје тама, моја, као месец сјајна дружица;

Тамо где више ни шапат се не чује – рај почиње,

Тамо ван сваког сећања,

Подигни наш дом.ˮ

Песма је одзвањала у ушима, и ја сам се питао у какву је то ноћ побегла Норма Бедрок, и сећао сам се, колико год бежао од патетике, сећао сам се дома, изгубљеног, и мене бившег, једног од бивших – Владимира Милановича Свјатогорског. И девојчица, надам се – неутопљених.

 

(Вук)

 

Вече се већ спуштало, кад смо кренули, натраг, ка Кендлу. Област је била пуста, нисмо видели никог, ни птице. Језера су била тиха, затворена пред погледима, а ваздух миран, болестан.

Тада смо угледали вука. Изашао је из шумарка, стао и гледао нас, са безбедне удаљености. Млад, здрав вук. Застали смо. А онда, ниже, на чистини, према граду, стајала је, појавила се, као ниоткуда, девојчица, десетогодишња и белокоса, у белој спаваћици. Гледала нас је. Нико се није померао. Ни вук. Кретало се једнино сунце, све црвеније.

Девојчица се брзо окренула, и потрчала, лаког корака, доле, ка Кендлу, као деца кад се играју, као кад кажу ,,чик, ухвати меˮ, као кад су весела.

Потрчали смо за њом. Вук се није померао. Само нас је пратио, погледом. Гиљем је за сваки случај био између нас и вука, са пушком, док смо трчали.

Повремено би је губили из вида, у тој трци, али бу увек поново искрсавала, као да нас пожурује, незадовољна спорошћу нас, старих. Вука више није било, нигде.

 

(Врата)

 

Наравно, трка се завршила на ободу Кендла.

Наравно, пред кућом Норме Бедрок.

Наравно, девојчице нигде није било.

Врата споредног улаза била су отворена и њихала су се, иако ветра није било.

Сунце је већ сасвим изашло.

 

(Скарабеј)

 

Ако је ово био криви пут, онда никада нећемо стићи на циљ. Ни један други пут неће се отворити.

Само смо се погледали и ушли. Дилан и ја.

Гурнули смо врата, лагано, врховима прстију.

Унутра, кућа је била испуњена мирисом мошуса. И још нечег. Мирисом подрума.

Тишина.

Само су се врата подрума њихала, отворена, иако није било ветра.

Ако се од некуд појави госпођа Бедрок, ништа нећемо рећи. Ништа се није могло рећи.

,,Тамо где више ни шапат се не чује...ˮ

Али овде није почињао рај. Слутили смо то. И били смо у праву.

Ако је ово криви пут, никада више нећемо бити у праву.

Знали смо и то.

Један скарабеј журио је према подруму, према мраку, пред нама.

 

(Мумија)

 

Стрме степенице водиле су у мрак и у мирис плесни.

Силазили смо, пажљиво. Рука ми је несвесно ишла ка џепу мантила. Сигурност браунинга била је хладна као лед.

Доле је било неколико комада старог намештаја. Дилан је укључио батеријску лампу.

На старом, излизаном орману висила је, урамљена и прашњава, фотографија белокосе десетогодишње девојчице. Оне коју смо видели, уочи заласка сунца.

Не знам зашто сам то урадио.

Отворио сам орман.

,,Стотину му вампира!ˮ

Легенда је била истинита. Подрум је чувао тајну. Орман.

И у орману.

Мумифицирани леш.

Мумифицирани леш утопљене Моли, Моли Бедрок, из Кендла, утопљене у години рођења капетана Гиљема, десет година од рођења водоинсталатера из Ланкастера, Меја.

Не.

Леш одрасле особе. Леш одрасле жене.

,,Упознајте се, господо.ˮ На врху степеништа, висока и усправна, у полутами, госпођа Бедрок изгледала је као некаква перверзна мешавина паганског хермафродитског свештеника и провинцијског англиканског проповедника, опчињеног предстојећим Армагедоном.

,,Упознајте Норму Бедрок.ˮ

Онда је поновила, сигурна да нисмо добро чули.

,,Упознајте моју мајку. Норму Бедрок.ˮ

,,Моли...ˮ прошапутао сам, гледајући час у слику, час у свештеницу, изнад нас.

Тада се свештеница повукла, натраг у светлост, а на нас су јурнули скарабеји, из мумије, са свих страна, испод намештаја, из пукотина у зидовима.

Дилан је вриштао. Вриштао је неконтролисано, отресајући бубе са себе, и испустивши лампу која се разбила, о под.

Ја сам се први снашао и ухватио га за руку, водећи га према излазу.

Дилан ме је ударио, мислећи да сам буба. Снажно, по рамену.

Зграбио сам га за рамена и гледао га у очи.

,,Идемо, Дилане. Нису отровни, смири се, побогу човече! Нису отровни!ˮ

Погледао ме је. Као да ме тек тада препознао. Пустио је да га водим. Трчали смо уз степенице, газећи скарабеје и отресајући их са одеће, косе, са лица.

Излетели смо, захвални на светлости.

А тамо испред камина, у фотељама, већ су седели госпођа Бедрок и Доктор Метузалем, једно наспрам другог.

Гледали смо их, као случајни пролазници. Хватали смо ваздух. И са ваздухом, мирис мошуса, и уља, свог тог уља, на сликама.

Седели су мирно, као да пију чај.

,,Мрзела сам је. Све те мушкарце које је доводила.ˮ

,,То свакако није било пријатно, госпођо Бедрок. Отац вам је погинуо непосредно пре тога.ˮ

,,И њега сам мрзела. Нисам била љубоморна, ако то мислите. Мрзела сам је, јер сам ја желела све те мушкарце. Имала сам десет година и све их желела, незасито.ˮ

,,Имали сте мушкарца пре тога?ˮ

,,Никог. Осим мог оца.ˮ

,,Шта сте урадили?ˮ

,,Бојао се инсеката. Имао је фобију. Ставила сам му балегаре под седиште.ˮ

,,А госпођа Норма Бедрок?ˮ

,,Погрешила сам. Рекла сам јој шта сам урадила. Затворила ме је у подрум.ˮ

,,И, шта сте јој урадили... Моли?ˮ

,,Ја нисам Моли. Ја сам и Норма и Моли.ˮ

,,Шта сте јој урадили?ˮ

,,Нисам ја. Кенет је. Гурнуо је низ степенице проклету курву. Онда смо се волели. У подруму. Он ми је био други.ˮ

,,Волели сте га?ˮ

,,И он ме је оставио. Остала сам сама. Са проклетом курвом. За цео живот.ˮ

,,Господин Меј, водоинсталатер, отац утопљене Мелисе Меј. Пре двадесет и пет година. Шта се тада десило?ˮ

,,Ништа. Не знам. Само је дошао. Хтео је секс. Имао је огроман курац.ˮ

,,Ко је девојчица?ˮ

,,Моли.ˮ

Из даљине, са брда, вукови су завијали.

 

(Скафел Ин)

 

У Скафел Ину, јели смо изнутрице, печурке и млечни пудинг. Вирусу није било ни трага.

,,Не разумем. Како је било ко могао да помеша старицу и њену ћерку?ˮ Гиљем је и даље био слуђен.

,,Онда... Значи... Не смем ни да помислим. Ја сам, значи, био са Моли. Она је имала двадесет седам. Немогуће. Веровао сам да спавам са бабом. Добро очуваном, превише добро очуваном, али бабом. Господе. То ми је био први пут. И једини. Боже мој.ˮ

,,Добродошли у ноћну мору.ˮ Гручо је наздравио, црним пивом.

,,Лепо нам је рекла, драги Гиљемеˮ, Дилан је утученог полицајца заштитнички потапшао по рамену. ,,Лепо је рекла. Она је и Норма и Моли.ˮ

,,Како је то могуће?ˮ Гиљем је већ био сасвим пијан.

,,Није. Није могуће. Наздравимо у то имеˮ, рекао сам и испио добар гутљај црног пива. Пиво је смрдело на коњску пишаћу.

Само је Гручо ћутао.

И Доктор је одлучио да наздрави. Соком од јабуке.

,,Моли је коначно пронашла начин да се врати кући. И себи. Пут којим смо ишли, био је прави. У то име...ˮ

Наздравили смо. Газда, са повезом преко ока, већ нас је гледао попреко, са безбедне удаљености.

Онда је коначно проговорио и Гручо:

,,Него, једно ме мучи.ˮ

Погледали смо га. Ишчекивали.

,,Где ли је нашла све те скарабеје?ˮ

 

Промоција романа АВАНТУРЕ ПОБЕДНИКА Владимира Коларића у СКД (снимак)

Снимак промоције романа Владимира КОларића АВАНТУРЕ ПОБЕДНИКА у Српском књижевном друштву, 26. 10, 2021. Говоре Предраг Црнковић и аутор.

https://www.youtube.com/watch?v=1id9lgt3MfM 

Владимир Д. Јанковић о роману АВАНТУРЕ ПОБЕДНИКА Владимира Коларића

 Песник и преводилац Владимир Д. Јанковић о роману АВАНТУРЕ ПОБЕДНИКА:

"Да Владимир Коларић није старији писац од Мишела Уелбека, неко би можда и могао помислити да је зајахао талас уелбековштине, па се поиграва полним органима и драшка читаоце жељне узбуђења. Но, он је старији писац од нареченог Француза, јер Коларић је, годину-две пре него што ће Уелбек објавити Проширење подручја борбе, већ са свог лозничког прозора гледао како се подручје борбе шири по левој обали Дрине, младим очима купећи одсјаје злослутних ратних ватри, ушима пабирчећи хитролет танади која завршава што у месу, што у душама. Јесте Ерос бог-покровитељ овог његовог романа, али немојте ништа очекивати пре него што Авантуре победника узмете у руке -- реално гледано, немате појма шта вас чека па макар били и читалачки Нострадамус. Коларић еротици приступа на начин који представља интригантну, каткад гротескну, каткад, опет, шокантну синтезу научног и уметничког; на махове стичете утисак да није писац писац тог дела, већ да дело пише лик; прецизан је и кад је занесен, циничан и кад је обезглављен. Али оно најважније: ова књига се чита као да сте опет у средњој школи и стварно волите да читате. Јер она има битан квалитет, оно заправо једино важно својство које књига мора да има да би била добра: занимљива је."

Александар Марић о роману ФИЛИП ОД ЗЛАТА Владимира Коларића

 Песник Александар Марић је о роману ФИЛИП ОД ЗЛАТА написао:

"У књизи Владимира Коларића Филип од злата, аутор слика потрагу за архетипом замишљеног себе. Та потрага започиње у детињству сусретом са дечаком Филипом, за кога све време нисмо сигурни да ли постоји у реалности или је плод уобразиље главног јунака који носи исто име и презиме са аутором.

Композиција овог кратког романа, готово је филмска, а неке слике, или филмски речено описани кадрови као да су реминисценције великих остварења златног доба европског филма. Коларић о свему говори отворено, било да је фокус на духовном или на телесном.

Иако главни јунак В. К. трага за својим другим ја, идеализованим сопством, и при томе се и самозаљубљује, интересантан је и развој самог Филипа. Филип се појављује као анђео светлости, откривење нечега што би могло бити више, откривење могућности да се буде бољи, сјајнији, узвишенији, да би се одмах затим почео претварати у присуство, телесност, а потом опет нестао. Кроз потрагу за несталим идеалом разоткрива се и друга паралелна личност коју главни јунак В. К. има у себи и која не би могла за себе да каже „Ја сам В. К. и добар сам човек…“.

На крају потраге Филип се од светлог анђела, преко модела идеалног човека претвара у палог анђела, који живи у подруму, окружен различитим антиквитетима, у потпуној самообмани. На крају, главни јунак се као са неког ходочашћа враћа кући, задовољан, целовит и даље В. К. који о самоме себи, путовању и својим пројекцијама сведочи, путопише, опет као неко сасвим други."

Роман ФИЛИП ОД ЗЛАТА Владимира Коларића

 

У роману „Филип од злата“ Владимира Коларића (Поетикум, 2021) главни јунак, Владимир Коларић, креће из Београда у Париз у потрази за својим другом из детињства, Филипом, који га је призвао у сновима. На путу, који је истовремено унутрашње трагање и путовање кроз пре свега европску културу, главни јунак среће терористе, револуционаре, припаднике опскурних тајних друштава, сопствене и Филипове двојнике и неодентификоване ентитете, који можда постоје а можда и не. Да на крају ни сам не би схватио да ли је заправо нашао Филипа или није, али уз наду да је, ипак и можда, пронашао бар делић себе.

Роман такође представља и нашу, српску и балканску причу, унутрашњи раскол између Истока и Запада, који главни јунак као да увиђа тек кад се упусти у имагинаријум Запада и суочи се са његовом тамном сенком или са привидом који нам Запад подастире као своју суштину.

 

„Моја потрага за Филипом почела је у зиму.

Кристина и Димитрије ништа нису знали о томе. Ћутао сам. Нису ме питали. Кад се заврши, све ће бити другачије. Увек је могуће почети из почетка.

Јер, шта рећи? Петогодишњем детету о љубави, верној жени о слободи?

Зовем се Владимир Коларић и добар сам човек. Прича почиње кад и снег. Циљ је увек неко, а не нешто.“

 

„Од српских писаца читао сам оне који су највише превођени, на првом месту Милорада Павића. Али посебно ми се допада како пише Владимир Коларић.“

ГЕРМАН САДУЛАЈЕВ

 

„Не могу да објасним метод који Коларић користи у писању. Али знам да на мене изузетно делује.“

ПЛАТОН БЕСЕДИН

Владимир Коларић: АВАНТУРЕ ПОБЕДНИКА (роман)

 Владимир Коларић: Авантуре победника (Пресинг, 2021)

 

Нови роман Владимира Коларића „Авантуре победника“ (Пресинг, едиција Yugo_лит, уредник едиције Предраг Црнковић) прати одрастање и освајачке подвиге Јована, српског Дон Жуана данашњице. Заводећи жене широм Европе, он као да покушава да заведе Европу саму, са свом њеном културом, историјом и скривеним токовима, док на крају остаје неизвесно ко је у тој игри заправо заведен и побеђен. Роман са елементима еротике, трилера, фантастике, ноара и декаденције, прича је о духовној потрази, превазилажењу унутрашњих и колективних расцепа и могућности изрицања сопственог гласа.

 

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе и преводилац, аутор прозних збирки „Луталице“, „Рат љубави и друге приче“, „Тајна пурпурних зора“, и теоријских књига „Хришћанство и филм“ и „Хришћанство и уметност“.

"После уводних страница овог еротског пикарског романа, први импулс је да Обломов (додуше, мало отреситији) среће Маркиза де Сада. Има нечег деветнаестовековног у ових стотинак страница волуптуозне потраге за духовношћу, која се састоји колико од рвања по кревету, толико и од шпијунских ескапада, које су можда само „мекгафин“ за једну православну метаноју. На крају би се могло рећи – Лоренс Дарел среће Чарнојевића."

Предраг Црнковић