Представа РАНИ ЈАДИ Луке Пиљагића

Владимир Коларић

Представа РАНИ ЈАДИ Луке Пиљагића према књизи Данила Киша

Нисам очекивао да ћу некада глумити Едуарда Сама, али што рече Лука Пиљагић, аутор и извођач представе "Рани јади" према књизи Данила Киша - живот је пун изненађења.

А свака Лукина представа јесте изненађење, јер је живот, а не поза, фолирање, јефтин прорачун. Тако је, овај глумац избрушен КПГТ-ом ради самосталне представе често инспирисане лектиром, које између осталог изводи и у школама, али то нису устајале, наменске и рутинске изведбе по принципу "шта деца знају*, већ пунокрвно и живо позориште, са живим глумачким присуством и активном разменом са публиком. Такво које деци може омилити како позориште тако и лектиру, а свакако им понудити јединствено искуство, које код неких од њих нечим можда и заискри.

Тако сам и ја, вечерас у Полету, уз помоћ полуцилиндра, погурен и симулирајући да имам штап неко време фигурурао као алтер-его Кишовог оца, док се мој млађи син неочекивано наглумио и после био веома задовољан, понесен.

Лука снажно и потресно дочарава тешка времена, губитке и страдања, али и рађање уметника, а пре свега цело његово извођење дочарава људску племенитост која је у потреби да се осмисли и изрази и оно најтеже и најважније и то подели са другима, верујући да ће они то моћи да приме.

У варварству нашег времена, овакве ствари су драгоцене, колико год наизглед мале и скромне, јер сведоче да уметност још може бити људски додир и сусрет, нешто изнад рачунице и присиле.

У сивилу овдашње свакодневице, овако нешто је драгоцено јер сведочи да се може и без отаљавања, бирократије и препотенције, да се може чисто и полетно, ведро и отворено, што би ваљда уметност макар понекад требало да буде.

Подразумева се да је то ризично, али живот је, како рекосмо, пун изненађења, а од нас зависи како ћемо да реагујемо на њих, отварајући се или не за оно што нас она могу научити о себи или о другима.

НЕБОЈША ПЕТКОВИЋ о роману ДОКТОР МЕТУЗАЛЕМ Владимира Коларића

Небојша Петковић

О РОМАНУ "ДОКТОР МЕТУЗАЛЕМ" ВЛАДИМИРА КОЛАРИЋА

Ако је веровати онима који боље познају опус Владимира Коларића (а и синопсису на полеђини корица) овде је реч о последњем делу трилогије, која на специфичан начин прати догодовштине главног јунака и наратора књиге – Валдемара Горског. Горски је, како то и сам за себе каже већ на првим страницама, својеврсни доктор Вотсон, још својеврснијем детективу, необичне интуитивне моћи, других специфичности и љубави према јагодама у меду, доктору Метузалему. Ко је пак доктор Метузалем неће нам у потпуности бити откривено, мада се неспорно алудира на најстарије поменутог човека старозаветне књиге Библије, сина Енохова, оца Ламехова и деде праведног Ноја, који је на земљи поживео читавих 969 година.

Њих двојица путују из приче у причу, од случаја до случаја, у Европи блиске будућности која се кити префиксом Слободна, иако је осликана у ироничној декадентности; хипертрофираној верзији ове садашње. С криминалом у њој бакће се свеприсутни Еуропол, истина недовољно ефикасно, јер у помоћ мора да позове чувеног и мистериозног детектива.

Метузалем и Горски трагају за Човеком без лица, за кога се до краја, благодарећи посмодернистичком, надреалном и апстрактном начину приповедања, не зна је ли само фантазмагорија или стварна претња. Горски, наш наратор, пореклом Рус, а помало и Србин, једини је преживео напад Човека без лица и овај га походи у сновима. Ту је и фамозна Хелена Валднер, директни егзекутор оцвале аристократије Европске, која је додуше, иако декадентна и бајата, и даље у врховима тог симулакрума некадашње моћи, напарфемисане и добро обучене, но престареле проститутке Европе; јединог континента који то заправо никада није био.

Њихове згоде су пуне фантастичности и бизарности, мешају се стварност и сновиђења, израњају неочекивана савезништва и још невероватнијеа непријатељства. Ту је мноштво симболизма и референци – попут Непокореног града, који није, како то наше сећање из доба СФРЈ датира Загреб (јер је тај град могао бити непокорен само у машти телевизијских ревизиониста из Титове епохе), већ онај прави и једини, Бели. Мада се експлицитно не тврди, то нам потврђује место где су се некад ловиле кошуте, а сада снимају филмови. Ту је и један од инспектора Еуропола који помаже двојици јунака, а који се зове Хијеронимус Блок, што је мешавина познатог ренесансног сликара (али и детектива) и инспектора Блока, из Скотланд Јарда, онога који Дилану Догу представља оно што Гордон значи Бетмену.

Кроз несвакидашње и зачудне пустоловине и супротстављање антагонистима, роман, без претензија крајње озбиљности, преиспитује и политичке, социолошке и филозофске поставке на којима почива савремено западно друштво (опседнутост евробирократије претњом десничарског екстремизма, чак и кад је сасвим јасно да опасност стиже са супротне идеолошке стране). Тако у једној од последњих прича имамо логореичну исповест преосталог припадника француског племства, тајног наследника Бурбона, који говори о још тајнијим намерама повратка хришћанске монархије, кроз везе паневропских династија несталих у побунама и револуцијама, а против мрске републике, тог симбола десакрализације човечанства. Не може се до крај утврдити ауторов афинитет спрам ове или оне теорије, већ се све то доживљава као општи пад и деконструкција, нешто између комедије и трагедије, што на крају оставља утисак да за то и не треба да маримо. Оно што јесте битно лично је искупљење и спасење.

И то све време спознајемо кроз Горског.

Иако наслов књиге упућује на Метузалема, ово је заправо роман који говори о Горском. О његовој фрустрацији остављањем породице, пројектованом кроз слику две плаве девојчице о којима непрестано размишља; О његовим лутањима, не само у докторовој служби, већ и духовним, те посрнућима у телесним насладама и потреби да се из свега тога избави. Као прави Рус Достојевског у њему су две опозитне природе – она која тежи самоуништењу у насладама тела и она која би да се врати себи и излечење иште у исповести. Роман се и завршава у савршеној Коларићевој парафрази достојевштине – кроз разговор са децом на тргу, сусрету са просјаком којем у замену за књигу житија светог равноапостолног Владимира дарује свој капут; у повратку дому, Русији и својим девојчицама.