Moj tekst o doprinosu ruskih emigranata razvoju srpskog filma.
Vladimir Kolarić: Filmska delatnost ruskih emigranata u Beogradu i jugoslovenskim zemljama u prvoj polovini XX veka, u Zbornik radova Fakulteta dramskih umetnosti br. 13-14, 2008, str. 181-198. Opcija "pun tekst" na:
http://scindeks.nb.rs/article.aspx?query=ARTAU%26and%26kolari%25c4%2587%2bvladimir&page=0&sort=1&stype=0&backurl=%2fSearchResults.aspx%3fquery%3dARTAU%2526and%2526kolari%2525c4%252587%252bvladimir%26page%3d0%26sort%3d1%26stype%3d0
петак, 24. септембар 2010.
понедељак, 13. септембар 2010.
Odbrana umetnosti u KPGT-u
Premijera predstave Biciklist u režiji Ljubiše Ristića, a u okviru festivala "Junak našeg doba" u Šećerani, bila je istinski primer odbrane umetnosti na način samosvesno tretiranog avangardnog nasleđa, u ključu Ristićeve ideje Novog baroka. Jak doživljaj, dalek od standarda dominantno malograđansko-mediokritetske beogradske pozorišne produkcije, dao je priliku jednom broju mladih talentovanih glumaca da nauče nešto o istinskoj pozorišnoj glumi i izrazu.
Ova stvar, uzbudljivija od svakog rok koncerta i subverzivnija od svega što se može videti na našoj učmaloj kulturnoj sceni, razdražiće i uznemiriti mnoge, ali i onim pametnim i nežnim vratiti veru u umetnost.
Posle ovoga, kao ni posle "Porno bande" i "Srpskog filma", naprimer, niko neće imati izgovora za nemoć.
Opomena svima da se, uprkos svemu, uprkos svim nasilnicima, policajcima i glupacima, ne predaju.
Probajte, ovo je nešto za vas.
Ova stvar, uzbudljivija od svakog rok koncerta i subverzivnija od svega što se može videti na našoj učmaloj kulturnoj sceni, razdražiće i uznemiriti mnoge, ali i onim pametnim i nežnim vratiti veru u umetnost.
Posle ovoga, kao ni posle "Porno bande" i "Srpskog filma", naprimer, niko neće imati izgovora za nemoć.
Opomena svima da se, uprkos svemu, uprkos svim nasilnicima, policajcima i glupacima, ne predaju.
Probajte, ovo je nešto za vas.
уторак, 7. септембар 2010.
Priča: Film
Još jedna lepa priča, ovaj put o revolverima, filmu, poeziji i kurvama. Neko će prepoznati Godara, Melvilovog Samuraja, Selina, Limonova ili Dostojevskog, ali to u stvari nije bitno. Ako je priča "Amerika" bila za širu publiku, ova je, kao i ona sa nazivom "Noar", za sladokusce.
Владимир Коларић
ФИЛМ
Када је купио пиштољ од тог Црнца, најпре је дуго лутао Централ парком, по мрклој ноћи, чекајући да га неко нападне. Затим је набавио бело одело, како би привукао пажњу, али ни даље га нису дирали. Дружио се само са мушким курвама, то је најгори шљам на који је могао да налети. Није у њима тражио поезију, знао је да су олош, тражио је оштрицу ножа и метак у месо. Једном га је један од њих питао зашто је толико опасан и зашто жели да пуца за сваку ситницу. „Ја сам стар човек. Намам пуно времена“, одговорио је. „Онда је требало да будеш приватно њушкало. Упознао сам међу њима једног таквог.“ „Сигурно си му попушио“, одбрусио је и отишао у Централ парк.
Схватио је, ипак, да је филм нешто друго. Добош револвера када се окреће личи на филмску ролну. То му је дало шансу да ослободи речи, да сања о томе.
У биоскоп га је у почетку водила Биби, једна руска проститутка, коју је презирао. „Ви руске проститутке сигурно све мислите да сте светице“, рекао јој је, али она није марила. Када су ушли у биоскоп, рекла је: „Ово је моја кућа“. „Зар ти нису курва?“ одговорио је не погледавши је. „Понекад се крешем на седиштима“, насмејала се, али он није био сигуран да је искрена. Или ју је ту ипак нешто болело. Није могао да поднесе курву повређених осећања и изашао је на пола пројекције, оставивши је да сама одгледа филм до краја. После ју је ипак отпратио до куће, док је она све време причала о Тонију Монтани, а он није проговорио ни речи. „Хоћеш ли са мном?“ питала је испред улаза у малу, али лепу и чисту кућу. „Немој ми рећи да имаш бебу унутра?“ рекао је. „Откуд мени беба?“ изгледала је искрено зачуђена. „Јел изгледам тако? Треба ли да смршам?“ Само се окренуо и отишао, није могао то да поднесе. Позориште је презирао због глуматања, због тога је презирао и свет. Филм и поезија су били нешто друго, могли су да буду нешто друго.
Пролазио је поред неког пијаног клошара који је нешто мрмљао себи у браду. Разабрао је само: „Ждерање на учи мудрости“.
Срце му је тукло, схватио је да је због нечег повређен. Да би желео да је нешто у њему другачије. Схватио је: он не води херојски живот, он води живот лудака. Али то је трајало само тренутак. Спуштао се низ Централ парк по мрклој ноћи и људи су се склањали пред њим.
Владимир Коларић
ФИЛМ
Када је купио пиштољ од тог Црнца, најпре је дуго лутао Централ парком, по мрклој ноћи, чекајући да га неко нападне. Затим је набавио бело одело, како би привукао пажњу, али ни даље га нису дирали. Дружио се само са мушким курвама, то је најгори шљам на који је могао да налети. Није у њима тражио поезију, знао је да су олош, тражио је оштрицу ножа и метак у месо. Једном га је један од њих питао зашто је толико опасан и зашто жели да пуца за сваку ситницу. „Ја сам стар човек. Намам пуно времена“, одговорио је. „Онда је требало да будеш приватно њушкало. Упознао сам међу њима једног таквог.“ „Сигурно си му попушио“, одбрусио је и отишао у Централ парк.
Схватио је, ипак, да је филм нешто друго. Добош револвера када се окреће личи на филмску ролну. То му је дало шансу да ослободи речи, да сања о томе.
У биоскоп га је у почетку водила Биби, једна руска проститутка, коју је презирао. „Ви руске проститутке сигурно све мислите да сте светице“, рекао јој је, али она није марила. Када су ушли у биоскоп, рекла је: „Ово је моја кућа“. „Зар ти нису курва?“ одговорио је не погледавши је. „Понекад се крешем на седиштима“, насмејала се, али он није био сигуран да је искрена. Или ју је ту ипак нешто болело. Није могао да поднесе курву повређених осећања и изашао је на пола пројекције, оставивши је да сама одгледа филм до краја. После ју је ипак отпратио до куће, док је она све време причала о Тонију Монтани, а он није проговорио ни речи. „Хоћеш ли са мном?“ питала је испред улаза у малу, али лепу и чисту кућу. „Немој ми рећи да имаш бебу унутра?“ рекао је. „Откуд мени беба?“ изгледала је искрено зачуђена. „Јел изгледам тако? Треба ли да смршам?“ Само се окренуо и отишао, није могао то да поднесе. Позориште је презирао због глуматања, због тога је презирао и свет. Филм и поезија су били нешто друго, могли су да буду нешто друго.
Пролазио је поред неког пијаног клошара који је нешто мрмљао себи у браду. Разабрао је само: „Ждерање на учи мудрости“.
Срце му је тукло, схватио је да је због нечег повређен. Да би желео да је нешто у њему другачије. Схватио је: он не води херојски живот, он води живот лудака. Али то је трајало само тренутак. Спуштао се низ Централ парк по мрклој ноћи и људи су се склањали пред њим.
субота, 4. септембар 2010.
Ruski almanah broj 15 i Jelena Švarc
Novi broj Ruskog almanaha donosi čak tri teksta o filmu: pored mog, "Hrist i antihrist", o Caru Pavela Lungina, tu su i odlični tekstovi Dimitrija Vojnova ("Uspon ruskog populističkog filma") i Ivana Velisavljevića ("Filmovi Žorža Skrigina - Socijalizam sa ljudskim likom").
Iz broja izdvajam i sledeće:
- proza kontroverznog pisca čečenskog porekla Germana Sadulajeva;
- dnevnici najvećeg srpskog reditelja, ruskog emigranta Jurija Rakitina za mart i april 1941;
- tekst vrhunskog sovjetskog obaveštajca Pavela Sudoplatova, inače umešanog u atentate na Trockog i Broza, o tajnom ratu i diplomatiji 1941. godine;
- putopisi Sime Milutinovića Sarajlije iz Rusije;
- prepiska između Rastka Petrovića i Irine Aleksander;
Posebno izdvajam prevod poezije nedavno preminule velike pesnikinje Jelene Švarc (prevod Enisa Uspenski), čija je jedna knjiga poezije već izašla kod nas (Dela i dani monahinje Lavinije, Istočnik, Beograd, 1994, prevod Zlata Kocić). Iz te zbirke navodim jednu od mojih omiljenih pesama:
Mnogo snega napadalo na srce,
Pukao, slomio se led, uz huk.
Iz dubine mračne napukline
Isplivao suri Anđeo-Vuk.
Sav zagrcnut, zacenjen sav,
Zavija - mi li, vi li -
Obgrlismo se - celu vaseljenu
Zavijanjem smo obavili.
Zavijanjem združenim sprali
Klanice, zatvore, bolnice.
I miša sirotog u rupi,
Svakog bližnjeg, umrlog lice
I staricu u dvorištu, u šupi.
I uzdrhtala je žalost,
Zatalasala se tuga. Na smenu
I nečujna se radost
Nanadno, naglo prenu.
Anđele suri, Anđele-Vuče,
Zavijajmo sad na lunu bledu,
Nemoj me ostaviti samu
U ponoć sedu.
Iz broja izdvajam i sledeće:
- proza kontroverznog pisca čečenskog porekla Germana Sadulajeva;
- dnevnici najvećeg srpskog reditelja, ruskog emigranta Jurija Rakitina za mart i april 1941;
- tekst vrhunskog sovjetskog obaveštajca Pavela Sudoplatova, inače umešanog u atentate na Trockog i Broza, o tajnom ratu i diplomatiji 1941. godine;
- putopisi Sime Milutinovića Sarajlije iz Rusije;
- prepiska između Rastka Petrovića i Irine Aleksander;
Posebno izdvajam prevod poezije nedavno preminule velike pesnikinje Jelene Švarc (prevod Enisa Uspenski), čija je jedna knjiga poezije već izašla kod nas (Dela i dani monahinje Lavinije, Istočnik, Beograd, 1994, prevod Zlata Kocić). Iz te zbirke navodim jednu od mojih omiljenih pesama:
Mnogo snega napadalo na srce,
Pukao, slomio se led, uz huk.
Iz dubine mračne napukline
Isplivao suri Anđeo-Vuk.
Sav zagrcnut, zacenjen sav,
Zavija - mi li, vi li -
Obgrlismo se - celu vaseljenu
Zavijanjem smo obavili.
Zavijanjem združenim sprali
Klanice, zatvore, bolnice.
I miša sirotog u rupi,
Svakog bližnjeg, umrlog lice
I staricu u dvorištu, u šupi.
I uzdrhtala je žalost,
Zatalasala se tuga. Na smenu
I nečujna se radost
Nanadno, naglo prenu.
Anđele suri, Anđele-Vuče,
Zavijajmo sad na lunu bledu,
Nemoj me ostaviti samu
U ponoć sedu.
среда, 1. септембар 2010.
Konstantin Leontjev
Moj tekst o prozi Konstantina Leontjeva, objavljen u Ruskom almanahu br. 14.
Владимир Коларић
Између страха и наде
(Konstantin Leontjev: Romani, preveo Duško Paunković, Paideia, Beograd, 2008.)
Константин Леонтјев (1831 – 1891), у монаштву отац Климент, још у својим раним романима (Подлипке, У завичају, Други брак) гради ону слику света која ће га, макар постхумно, прославити као философа. За Леонтјева писање је средство сазнања и у том смислу постоји идентитет између његове уметности и философије, мишљење и писање су једно, а обоје се огледају и свој смисао налазе у делању. За њега смисао уметности није у проповеди, у подређивању оног уметничког призвања неком другом, само на први поглед узвишенијем и племенитијем. У својим романима Леонтјев сведочи средствима уметности, као што у медицини (његовом основном занимању) сведочи непосредним додиром са пацијентима, у философији словесношћу (логос), а у подвижништву благодатним смирењем. У свом уметничком писању Леонтјев није ни судија ни учитељ, него саучесник, он сведочи једнако о палости колико и о светом, сведочи о свом сопственом расколу, као и о расколу света у којем живи. За њега о том свету нема илузија: он је одабрао онај најтежи пут, да му илузије на требају. Потребна му је само истина, значи Бог. Он је онај од света презрени и одбачени који све одбацује ради једног, јединог потребног. Ту се крије величанствена Леонтјевљева бескомпромисност и разлог зашто су његови текстови, па и ови књижевни, и данас за све нас „тврда беседа“.
Романи објављени у овом првом тому његових Сабраних дела сведоче о лаганом и поступном, али фасцинатно дисциплинованом и усмереном пробијању ка чистоти мисли, речи и дела, ка чистоти „погледа“ који на најегзактнији начин сагледава и пројављује Божију творевину. Леонтјев се на изузетан начин ослобађа наслага културе, али не тако што је одбацује, него тако што је преображава и приноси Творцу. Свет и људи се могу волети једино онда када се схвати да они нису ништа, да сви ми нисмо ништа, да „пролази обличје овога света“. На томе почива отпор Леонтјева према сентиментализму и свакој лажи, и то је толико далеко од свих измишљотина о „светлом“ и „мрачном“ хришћанству, о сукобу византијског („филаретовског“) и руског („серафимовског“) православља (у кључу Берђајева), од свих оптужби о Леонтјеву као о „оцу Ферапонту“ руске књижевности и философије, па ваљда и православља уопште. У времену пометње и надолазеће катастрофе, сво Леонтјевљево сведочење било је у сврху трагања за људским ликом и Божијом истином. Не сувом истином испраних (протестанствујушчих) катихизиса, већ за истином живота, васкрсном истином.
Сагледавајући своје многобројне јунаке у свој њиховој телесној, душевној и духовној сложености, Леонтјев је један од ретких писаца способних да разумеју сву дубину хришћанског разумевања људске личности, оне подвојености и преласка од просепона до ипостаси, од маске ка лику, која толико диференцира хришћански свет (у времену) од нехришћанског. Апокалиптичка усмереност Леонтјевљевог света је управо она усмереност ка времену, која на најсавршенији начин пориче пагански дуализам, дакле оно схватање да Царство Божије, али заиста, није од овога света, да Царство Божије тек треба да дође, а да је све ово овде само предукус, пралик, икона. Како у хришћанству нема разлике између догматике и морала, ово порицање дуализма односи се подједнако на есхатологију, колико и на схватање људске личности.
Леонтјевљеви романи савршено детектују како плотска љубав прелази у „преображени ерос“, како романтичарски хероизам прелази у подвижничко тиховање, како отмена тежња за заједништвом против свих неправедника овога света прелази у тиху саборност, и како људски лик проналази себе тек у лику Христа. Леонтјев је потпуно човек свог времена, али који се (смиреним подвигом) пробија у вечност (из живота у живот, из света у свет, рекао би отац Јустин). Он у својој прози прави детаљан списак свега онога што у овом свету воли или против чега намерава да се бори и закључује да му заправо ништа од тога није потребно. Лепота света коју Леонтјев приказује у својим романима управо је резултат таквог отменог и узвишеног, али лишеног гордости сазнања. Отуда и хумор, који из романа у роман постаје све релаксиранији и чистији, не умањујући захтев за озбиљношћу живота, за схватањем живота као озбиљне ствари у којој ништа није мање важно, а на којем се толико инсистира у првом роману (Подлипке).
У основи, Леонтјевљево „црквено“ православље (као да некакво другачије уопште постоји) и његов поглед на свет, па и његова „слика света“ изражена у уметности, почивају на учењу Леонтјевљевог духовног оца, великог учитеља љубави, оптинског старца Амвросија, о животу који се у овом свету непрекидно одвија између страха и наде, где пренаглашаваље сваког од два пола води паду и удаљености од Бога. Далеко од сваке „еуфемистичке“ теологије , али и од сваког „псевдозилотског“ махнитања, Леонтјевљеве (и Амвросијеве) погледе једнако успешно колико и они сами дефинише двадесетовековни старац Силуан (светогорски Рус), речима дубоког христолошког смисла: „Држи ум у аду и не очајавај“. Леонтјев зна да се треба бојати само Бога, да ће хришћанство неминовно доживети историјски пораз и да је наша нада у Царству Небеском. Овај аутентични хришћански оптимизам који Леонтјев сведочи свим својим делом у основи се темељи на живом искуству војујуће Цркве и на христоваскрсним речима, обећању: „Не бој се, мало стадо“.
Владимир Коларић
Између страха и наде
(Konstantin Leontjev: Romani, preveo Duško Paunković, Paideia, Beograd, 2008.)
Константин Леонтјев (1831 – 1891), у монаштву отац Климент, још у својим раним романима (Подлипке, У завичају, Други брак) гради ону слику света која ће га, макар постхумно, прославити као философа. За Леонтјева писање је средство сазнања и у том смислу постоји идентитет између његове уметности и философије, мишљење и писање су једно, а обоје се огледају и свој смисао налазе у делању. За њега смисао уметности није у проповеди, у подређивању оног уметничког призвања неком другом, само на први поглед узвишенијем и племенитијем. У својим романима Леонтјев сведочи средствима уметности, као што у медицини (његовом основном занимању) сведочи непосредним додиром са пацијентима, у философији словесношћу (логос), а у подвижништву благодатним смирењем. У свом уметничком писању Леонтјев није ни судија ни учитељ, него саучесник, он сведочи једнако о палости колико и о светом, сведочи о свом сопственом расколу, као и о расколу света у којем живи. За њега о том свету нема илузија: он је одабрао онај најтежи пут, да му илузије на требају. Потребна му је само истина, значи Бог. Он је онај од света презрени и одбачени који све одбацује ради једног, јединог потребног. Ту се крије величанствена Леонтјевљева бескомпромисност и разлог зашто су његови текстови, па и ови књижевни, и данас за све нас „тврда беседа“.
Романи објављени у овом првом тому његових Сабраних дела сведоче о лаганом и поступном, али фасцинатно дисциплинованом и усмереном пробијању ка чистоти мисли, речи и дела, ка чистоти „погледа“ који на најегзактнији начин сагледава и пројављује Божију творевину. Леонтјев се на изузетан начин ослобађа наслага културе, али не тако што је одбацује, него тако што је преображава и приноси Творцу. Свет и људи се могу волети једино онда када се схвати да они нису ништа, да сви ми нисмо ништа, да „пролази обличје овога света“. На томе почива отпор Леонтјева према сентиментализму и свакој лажи, и то је толико далеко од свих измишљотина о „светлом“ и „мрачном“ хришћанству, о сукобу византијског („филаретовског“) и руског („серафимовског“) православља (у кључу Берђајева), од свих оптужби о Леонтјеву као о „оцу Ферапонту“ руске књижевности и философије, па ваљда и православља уопште. У времену пометње и надолазеће катастрофе, сво Леонтјевљево сведочење било је у сврху трагања за људским ликом и Божијом истином. Не сувом истином испраних (протестанствујушчих) катихизиса, већ за истином живота, васкрсном истином.
Сагледавајући своје многобројне јунаке у свој њиховој телесној, душевној и духовној сложености, Леонтјев је један од ретких писаца способних да разумеју сву дубину хришћанског разумевања људске личности, оне подвојености и преласка од просепона до ипостаси, од маске ка лику, која толико диференцира хришћански свет (у времену) од нехришћанског. Апокалиптичка усмереност Леонтјевљевог света је управо она усмереност ка времену, која на најсавршенији начин пориче пагански дуализам, дакле оно схватање да Царство Божије, али заиста, није од овога света, да Царство Божије тек треба да дође, а да је све ово овде само предукус, пралик, икона. Како у хришћанству нема разлике између догматике и морала, ово порицање дуализма односи се подједнако на есхатологију, колико и на схватање људске личности.
Леонтјевљеви романи савршено детектују како плотска љубав прелази у „преображени ерос“, како романтичарски хероизам прелази у подвижничко тиховање, како отмена тежња за заједништвом против свих неправедника овога света прелази у тиху саборност, и како људски лик проналази себе тек у лику Христа. Леонтјев је потпуно човек свог времена, али који се (смиреним подвигом) пробија у вечност (из живота у живот, из света у свет, рекао би отац Јустин). Он у својој прози прави детаљан списак свега онога што у овом свету воли или против чега намерава да се бори и закључује да му заправо ништа од тога није потребно. Лепота света коју Леонтјев приказује у својим романима управо је резултат таквог отменог и узвишеног, али лишеног гордости сазнања. Отуда и хумор, који из романа у роман постаје све релаксиранији и чистији, не умањујући захтев за озбиљношћу живота, за схватањем живота као озбиљне ствари у којој ништа није мање важно, а на којем се толико инсистира у првом роману (Подлипке).
У основи, Леонтјевљево „црквено“ православље (као да некакво другачије уопште постоји) и његов поглед на свет, па и његова „слика света“ изражена у уметности, почивају на учењу Леонтјевљевог духовног оца, великог учитеља љубави, оптинског старца Амвросија, о животу који се у овом свету непрекидно одвија између страха и наде, где пренаглашаваље сваког од два пола води паду и удаљености од Бога. Далеко од сваке „еуфемистичке“ теологије , али и од сваког „псевдозилотског“ махнитања, Леонтјевљеве (и Амвросијеве) погледе једнако успешно колико и они сами дефинише двадесетовековни старац Силуан (светогорски Рус), речима дубоког христолошког смисла: „Држи ум у аду и не очајавај“. Леонтјев зна да се треба бојати само Бога, да ће хришћанство неминовно доживети историјски пораз и да је наша нада у Царству Небеском. Овај аутентични хришћански оптимизам који Леонтјев сведочи свим својим делом у основи се темељи на живом искуству војујуће Цркве и на христоваскрсним речима, обећању: „Не бој се, мало стадо“.
Пријавите се на:
Постови (Atom)