Konstantin Leontjev

Moj tekst o prozi Konstantina Leontjeva, objavljen u Ruskom almanahu br. 14.


Владимир Коларић



Између страха и наде


(Konstantin Leontjev: Romani, preveo Duško Paunković, Paideia, Beograd, 2008.)



Константин Леонтјев (1831 – 1891), у монаштву отац Климент, још у својим раним романима (Подлипке, У завичају, Други брак) гради ону слику света која ће га, макар постхумно, прославити као философа. За Леонтјева писање је средство сазнања и у том смислу постоји идентитет између његове уметности и философије, мишљење и писање су једно, а обоје се огледају и свој смисао налазе у делању. За њега смисао уметности није у проповеди, у подређивању оног уметничког призвања неком другом, само на први поглед узвишенијем и племенитијем. У својим романима Леонтјев сведочи средствима уметности, као што у медицини (његовом основном занимању) сведочи непосредним додиром са пацијентима, у философији словесношћу (логос), а у подвижништву благодатним смирењем. У свом уметничком писању Леонтјев није ни судија ни учитељ, него саучесник, он сведочи једнако о палости колико и о светом, сведочи о свом сопственом расколу, као и о расколу света у којем живи. За њега о том свету нема илузија: он је одабрао онај најтежи пут, да му илузије на требају. Потребна му је само истина, значи Бог. Он је онај од света презрени и одбачени који све одбацује ради једног, јединог потребног. Ту се крије величанствена Леонтјевљева бескомпромисност и разлог зашто су његови текстови, па и ови књижевни, и данас за све нас „тврда беседа“.

Романи објављени у овом првом тому његових Сабраних дела сведоче о лаганом и поступном, али фасцинатно дисциплинованом и усмереном пробијању ка чистоти мисли, речи и дела, ка чистоти „погледа“ који на најегзактнији начин сагледава и пројављује Божију творевину. Леонтјев се на изузетан начин ослобађа наслага културе, али не тако што је одбацује, него тако што је преображава и приноси Творцу. Свет и људи се могу волети једино онда када се схвати да они нису ништа, да сви ми нисмо ништа, да „пролази обличје овога света“. На томе почива отпор Леонтјева према сентиментализму и свакој лажи, и то је толико далеко од свих измишљотина о „светлом“ и „мрачном“ хришћанству, о сукобу византијског („филаретовског“) и руског („серафимовског“) православља (у кључу Берђајева), од свих оптужби о Леонтјеву као о „оцу Ферапонту“ руске књижевности и философије, па ваљда и православља уопште. У времену пометње и надолазеће катастрофе, сво Леонтјевљево сведочење било је у сврху трагања за људским ликом и Божијом истином. Не сувом истином испраних (протестанствујушчих) катихизиса, већ за истином живота, васкрсном истином.

Сагледавајући своје многобројне јунаке у свој њиховој телесној, душевној и духовној сложености, Леонтјев је један од ретких писаца способних да разумеју сву дубину хришћанског разумевања људске личности, оне подвојености и преласка од просепона до ипостаси, од маске ка лику, која толико диференцира хришћански свет (у времену) од нехришћанског. Апокалиптичка усмереност Леонтјевљевог света је управо она усмереност ка времену, која на најсавршенији начин пориче пагански дуализам, дакле оно схватање да Царство Божије, али заиста, није од овога света, да Царство Божије тек треба да дође, а да је све ово овде само предукус, пралик, икона. Како у хришћанству нема разлике између догматике и морала, ово порицање дуализма односи се подједнако на есхатологију, колико и на схватање људске личности.

Леонтјевљеви романи савршено детектују како плотска љубав прелази у „преображени ерос“, како романтичарски хероизам прелази у подвижничко тиховање, како отмена тежња за заједништвом против свих неправедника овога света прелази у тиху саборност, и како људски лик проналази себе тек у лику Христа. Леонтјев је потпуно човек свог времена, али који се (смиреним подвигом) пробија у вечност (из живота у живот, из света у свет, рекао би отац Јустин). Он у својој прози прави детаљан списак свега онога што у овом свету воли или против чега намерава да се бори и закључује да му заправо ништа од тога није потребно. Лепота света коју Леонтјев приказује у својим романима управо је резултат таквог отменог и узвишеног, али лишеног гордости сазнања. Отуда и хумор, који из романа у роман постаје све релаксиранији и чистији, не умањујући захтев за озбиљношћу живота, за схватањем живота као озбиљне ствари у којој ништа није мање важно, а на којем се толико инсистира у првом роману (Подлипке).

У основи, Леонтјевљево „црквено“ православље (као да некакво другачије уопште постоји) и његов поглед на свет, па и његова „слика света“ изражена у уметности, почивају на учењу Леонтјевљевог духовног оца, великог учитеља љубави, оптинског старца Амвросија, о животу који се у овом свету непрекидно одвија између страха и наде, где пренаглашаваље сваког од два пола води паду и удаљености од Бога. Далеко од сваке „еуфемистичке“ теологије , али и од сваког „псевдозилотског“ махнитања, Леонтјевљеве (и Амвросијеве) погледе једнако успешно колико и они сами дефинише двадесетовековни старац Силуан (светогорски Рус), речима дубоког христолошког смисла: „Држи ум у аду и не очајавај“. Леонтјев зна да се треба бојати само Бога, да ће хришћанство неминовно доживети историјски пораз и да је наша нада у Царству Небеском. Овај аутентични хришћански оптимизам који Леонтјев сведочи свим својим делом у основи се темељи на живом искуству војујуће Цркве и на христоваскрсним речима, обећању: „Не бој се, мало стадо“.