Sinoć sam (28. 2. u Kući Đure Jakšića) prvi put uživo slušao pevanje Srđana Asanovića, i to je bio izuzetan događaj, nešto o čemu svakako mora biti reči u blogu sa ovim naslovom. Asanović je savršeno uspeo da izbegne sve zamke "etna", bilo kvazi-modernizaciju (koja vodi neprimerenom sinkretizmu), bilo "poziranju" drevnosti (što vodi kiču). Ovakav stepen čistote, gde se gube razlike između subjekta i objekta, onog koji peva, pesme i slušaoca, retko se viđa u umetnosti, mada uvek predstavlja njen (makar implicitan) cilj. Duhovno i duševno zdravlje (i telesno, svakako) potrebno za ovakvo stvaralaštvo je danas retko, i govori o velikoj smirenosti, askezi i ljubavi, i nikako nije stvar formule o zbiru rada i telenta, što je danas najčešće vrhunac u razumevanju motivacije umetničkog stvaranja. I ne inspiracija (šta god to značilo), nego posvećenost je ono što je u umetnosti važno, i zašto ne i "sveto" (bar u onom smislu koji ga je pominjao Vjač. Ivanov). Jer, ovde Srđanovo izvođenje nije bilo samo događaj, ono je bilo "mesto", prostor nečega "drugog", "drugačijeg" od onog iz čega smo došli, a da je to bilo postignuto bez bilo kakvih spoljnih, grubih efekata, koji bi navodno trebali da sugerišu "ritualnost" ili bilo šta slično. Asanović je prosto bio domaćin (ali i dom sam) koji je pevao i objašnjavao pesmu, ujedinjujući svoj dar i svoje takođe veliko znanje, a da bi na kraju, pozivom na zajedničku pesmu (sa publikom) na delu ostvario svoju koncepciju umetnosti, pokazavši, baš tako, na delu, u doživljaju i iskustvu, da umetnost i danas može posedovati potencijale zajedništva i isceljenja. Odsustvo poze, licemerja i niskosti, spoj opušteno-prisnog i uzvišenog činilo je ovaj poj retko otmenim iskustvom, koje nas je podjednako suočavalo sa sopstvenom bedom i niskošću, kao što nas je bez trunke gordosti pozivalo na rast, podsećalo na naš istinski ljudski lik.
Нема коментара:
Постави коментар