Moja priča iz prve zbirke "Lutalice" (SKC Kragujevac, 2006).
Vladimir Kolarić
LICE
Nisam želeo da verujem da je to isto ono lice. Svetlo, plavooko lice koje sam toliko voleo. Ako je lice odraz duše, onda ta duša mora biti čista, zauvek. Kako to može da se promeni?
On, kog sam toliko voleo, vratio se. Lice – nije više bilo isto. Oči sužene, vilica oštra i četvrtasta, obrazi potamneli. Rođeni čisti, morali bi takvi i da umru, inače je svet pakao.
Spremio sam mu ono što najviše voli. Kuvar sam, ovde, u pozadini. Vole me, ispovedaju se. Umem da saslušam, ne osuđujem. Nosim ikonicu na grudima. Oni to ne znaju, ali noću se molim za njih.
On, gotovo dečak, odmah se vezao za mene. Po godinama, mogao sam mu biti otac. Voleo sam njegovo čisto lice i vedar govor. Podsećali su me na detinjstvo, na nešto još od pre rođenja. Na neku vedrinu i plavetnilo. Bio mi je uteha. Puno saznate o ljudima, kuvajući im. Bio sam slab na još golobrade dečake. Ponekad im kupim i keksa, za svoje pare. Hrana ume da bude tanka, a i šta je novac, makar i poslednji. Ljudi u ratu i u nevolji zadovoljni su malim, to je ono što ih razlikuje od ostalog sveta. Nema gramzivosti, sve je samo život. Dok jedu, osećaju sigurnost. Jedu pažljivo, nikad ne znaju da li će im taj obrok biti poslednji. Osećaju svaki zalogaj. Hrana je užasna, ali je hrana. Ponekad se pitaju šta čoveku još treba, osim tog zalogaja, mesta da se sedne, najbolje u hladu, pod trešnjom, uz cvrkut. Ali ni cvrkuta više nema, nema ptica. Proleti neka, visoko, više i ne obraćam pažnju. Posvećen sam hrani i dečacima. Za mene, ništa više ne postoji.
On, plavokosi, kao što rekoh, bio mi je uteha. Njega poslati u rat, to je kao zadaviti slavuja. To se ne radi. Ali, sve je moguće. Baš sve. To je jedna od stvari koje sam shvatio, ovde, kuvajući, među znojavim telima.
Njegova jedinica ušla je u neko selo. Nad selom se nadneo dim. Sreo sam jednog starca, našeg, jedinog našeg u tom selu. Udaljili su ga, pre paljevine. Njega, jedinog. Plakao je, želeo da se vrati. U vatru – u vatru. Pod nož – pod nož. Govorio je o zlu.
Vojnici su se vratili. Vratio se i on, među njima.
On – bez lica.
Neki ćute, neki se šale. On – nepomičan. Ćuti, gleda u tanjir. Nudim ga. Dosađujem. Pogleda me. O, Bože. Oprosti mi. To više nije on. Bežim. Šta drugo da radim?
Naučio sam da ne postavljem pitanja. Kuvam, i to je dosta. Ali...
Posmatram ga. Hoda kao lutka. Ničega više tamo nema.
Dolaze na večeru. Sedaju. Seda i on.
Posmatrao sam ga. Srušio se već posle drugog zalogaja. Otrov je delovao.
Prilazim mu. Podižem ga za kosu. Gleda me, ne vidi. Ništa. Isto kao pre. Lutka.
Glava pada na sto, poput panja. Tanjiri zazveče, zazvone, kao kraj. Još malo, doći će i ostali.
Prijaviću se.
Neka mi Bog sudi.
Vladimir Kolarić
LICE
Nisam želeo da verujem da je to isto ono lice. Svetlo, plavooko lice koje sam toliko voleo. Ako je lice odraz duše, onda ta duša mora biti čista, zauvek. Kako to može da se promeni?
On, kog sam toliko voleo, vratio se. Lice – nije više bilo isto. Oči sužene, vilica oštra i četvrtasta, obrazi potamneli. Rođeni čisti, morali bi takvi i da umru, inače je svet pakao.
Spremio sam mu ono što najviše voli. Kuvar sam, ovde, u pozadini. Vole me, ispovedaju se. Umem da saslušam, ne osuđujem. Nosim ikonicu na grudima. Oni to ne znaju, ali noću se molim za njih.
On, gotovo dečak, odmah se vezao za mene. Po godinama, mogao sam mu biti otac. Voleo sam njegovo čisto lice i vedar govor. Podsećali su me na detinjstvo, na nešto još od pre rođenja. Na neku vedrinu i plavetnilo. Bio mi je uteha. Puno saznate o ljudima, kuvajući im. Bio sam slab na još golobrade dečake. Ponekad im kupim i keksa, za svoje pare. Hrana ume da bude tanka, a i šta je novac, makar i poslednji. Ljudi u ratu i u nevolji zadovoljni su malim, to je ono što ih razlikuje od ostalog sveta. Nema gramzivosti, sve je samo život. Dok jedu, osećaju sigurnost. Jedu pažljivo, nikad ne znaju da li će im taj obrok biti poslednji. Osećaju svaki zalogaj. Hrana je užasna, ali je hrana. Ponekad se pitaju šta čoveku još treba, osim tog zalogaja, mesta da se sedne, najbolje u hladu, pod trešnjom, uz cvrkut. Ali ni cvrkuta više nema, nema ptica. Proleti neka, visoko, više i ne obraćam pažnju. Posvećen sam hrani i dečacima. Za mene, ništa više ne postoji.
On, plavokosi, kao što rekoh, bio mi je uteha. Njega poslati u rat, to je kao zadaviti slavuja. To se ne radi. Ali, sve je moguće. Baš sve. To je jedna od stvari koje sam shvatio, ovde, kuvajući, među znojavim telima.
Njegova jedinica ušla je u neko selo. Nad selom se nadneo dim. Sreo sam jednog starca, našeg, jedinog našeg u tom selu. Udaljili su ga, pre paljevine. Njega, jedinog. Plakao je, želeo da se vrati. U vatru – u vatru. Pod nož – pod nož. Govorio je o zlu.
Vojnici su se vratili. Vratio se i on, među njima.
On – bez lica.
Neki ćute, neki se šale. On – nepomičan. Ćuti, gleda u tanjir. Nudim ga. Dosađujem. Pogleda me. O, Bože. Oprosti mi. To više nije on. Bežim. Šta drugo da radim?
Naučio sam da ne postavljem pitanja. Kuvam, i to je dosta. Ali...
Posmatram ga. Hoda kao lutka. Ničega više tamo nema.
Dolaze na večeru. Sedaju. Seda i on.
Posmatrao sam ga. Srušio se već posle drugog zalogaja. Otrov je delovao.
Prilazim mu. Podižem ga za kosu. Gleda me, ne vidi. Ništa. Isto kao pre. Lutka.
Glava pada na sto, poput panja. Tanjiri zazveče, zazvone, kao kraj. Još malo, doći će i ostali.
Prijaviću se.
Neka mi Bog sudi.
