Rezime moje upravo odbranjene doktorske disertacije (Fakultet dramskih umetnosti, Beograd, 2013, mentorka Enisa Uspenski).
Резиме
Владимир Коларић:
Филм и књижевност: Транформација књижевног текста
Ф. М. Достојевског у филмовима Живојина Павловића
У раду се истражује проблем односа филма и књижевности и филмске адаптације књижевног текста, а на примеру филмских адаптација српског редитеља Живојина Павловића заснованих на романима Ф. М. Достојевског. Већина филмова Живојина Павловића представљају адаптације књижевних дела, при чему је Павловић и сам био значајан прозни писац. Достојевски је једини књижевни аутор чија је дела Павловић адаптирао у два наврата: његов званично први филм Непријатељ (1965) представља адаптацију кратког романа Двојник, а последњи завршени филм овог редитеља, Дезертер (1992), адаптација је кратког романа Вечни муж. Аутор овог рада наглашава значај књижевног дела Достојевског за формирање и развој филмске поетике Ж. Павловића, и покушава да, служећи се открићима структуралне семиотике и појмом трансформације, заснује нови модел филмске адаптације књижевног дела.
Основни циљ рада је утврдити утицај књижевног текста Достојевског на формирање филмске поетике Ж. Павловића, док бисмо остале циљеве рада одредили као сагледавање значаја Павловићевих филмова насталих на основу текстова Достојевског; утврђивање оправданости и предности употребе модела трансформације у тумачењу односа филма и књижевности и проблема филмске адаптације књижевног текста; потврђивање значаја теоријске елаборације односа филм-књижевност и проблема адаптације, како у општем културном и теоријском контексту тако и у контексту естетике филма и онтолошког утемељења филма као уметности и медија.
Основна хипотеза рада се састоји у тврдњи о значајном утицају књижевног текста Достојевског на формирање филмске поетике Ж. Павловића, док се остале хипотезе тичу значајног обликовног и спознајног потенцијала Павловићевих адаптација Достојевског, могућности међусобног обликовног утисаја уметничких текстова различитих система, могућности појмовног утврђивања таквог утицаја, могућности и значаја примене појма трансформације на проблем адаптације, и друго.
У уводном делу рада аутор истражује основне методолошке и епистемолошке претпоставке истраживања проблема односа између филма и књижевности и проблема адаптације, у контексту општег појма науке, хуманистичких наука и наука о уметности. Одређујући хуманистичке науке као науке чији је предмет текст, аутор предлаже моделизацијски приступ уметности, односно одређење уметности као моделизације света, што даје значајне могућности научног истраживања уметности. Такође, аутор сопствено истраживање дефинише као истраживање у границама философије, метанауке и науке, као и истраживање усмерено најпре на феномен филма, што га сврстава у домен теорије филма, али и на општи појам уметности, што га сврстава у домен естетике, односно философије.
У поглављу посвећеном односу филма и књижевности аутор разматра најпре проблем међусобног односа уметности, преко појма компаративне естетике, али и истраживања аутора и феномена од кључног значаја на посматрани проблем (Аристотел, Лесинг, Сурио, Лангер, компаративна књижевност). Аутор затим даје детаљан преглед ставова најзначајнијих филмских теоретичара о проблемима односа филма и књижевности и проблему адаптације, са посебним освртом на англосаксонску традицију „теорије адаптације“ и руску традицију „естетике екранизације“, утврђујући њихове основне одлике. Овај преглед наглашава општи естетички значај излаганих теорија, као и њихов значај за утврђивање природе филма као уметности и медија.
У поглављу названом „Семиотички приступ проблемима односа филма и књижевности и филмске адаптације књижевне грађе“, аутор најпре детаљно излаже основне претпоставке структуралне семиотике и то истражујући три групе проблема: епистемолошке основе семиотике (Перс, Карнап, Хјелмслев); појмови структуре и система (Пијаже, Луман); појмови знака и језика, да би се касније усредсредио на проблеме филмске семиотике и детаљно излагање учења руске тартуско-московске школе (или круга) структуралне семиотике, које ће у наставку рада представљати појмовно-методолошки оквир истраживања. Појам трансформације аутор ће засновати најпре на основу Лотманових схватања појмова моделизације, текста и језика, као и нешто модификованих појмова система и структуре. Трансформација подразумава 1) системност, односно системску уређеност појава обухваћених процесом трансформације, као и системску уређеност самог процеса трансформисања, 2) процесуалност, која по себи произлази из системског карактера трансформације, 3) динамичност, као знаковну продуктивност и „полифоничност“ процеса, односно система трансформације. Транформацијом ћемо тако, у случају филмске адаптације књижевног текста, називати саму појаву, односно могућност трансформисања књижевног у филмски текст, затим сам процес адаптације, као и производ адаптације, па у том смислу термини трансформација, адаптација и екранизација могу бити схваћени као синонимни. Трансформацији, дакле, подлежу искључиво текстови (поруке), а не језици (кодови) и у датом производу трансформације значењски и структурално битни, као носиоци смисла, биће само они елементи текста који имају своју основу у одговарајућем коду, односно језику дате уметности. У процесу трансформације знакови подлежу преформулацији, тако што се 1) проналазе аналогони знакова одређеног знаковног система у знаковном систему у који се дати систем трансформише, односно у случају филма, проналазе се аналогони вербалних (конвенционалних и симболичких) знакова књижевности у конвенционално-иконичко-симболичком знаковном систему филма, и тако што се 2) знакови укључују у нови знаковни систем, чиме битно мењају своју природу, с обзиром да знак као изолована појава, истргнута из система, не постоји. Можемо рећи да су у процесу трансформације у случају филмске адаптације првостепено активни филмски код и књижевни текст, док су књижевни код и филмски текст другостепено активни (не и пасивни). Као семиотичка активност, трансформација књижевног текста у филмски припада, дакле, семиотици филма, па би предмет истраживања теорије адаптације био пре свега филмски текст-производ адаптације, као и сам процес који је довео до његовог конституисања, па је изучавање књижевног текста-предмета од другостепене важности са становишта теорије адаптације. Теорија адаптације проучава филмски текст настао као производ адаптације и филмски код према којем је дати текст организован, а који укључује и процес трансформисања књижевног текста у филмски, који се и сам у највећој мери тиче филмског кода. Предмет теорије адаптације је, тако, адаптација у сва три своја смисла: 1) као општа појава, која према томе припада естетици, 2) као процес „претварања“ књижевног текста у филмски, 3) као производ описаног процеса. Филмски код истражује се на тај начин на основу 1) уочавања инваријантних (језичких, кодовних) одлика система (структура) у изучаваном филмском тексту (тексту-производу), 2) истраживања посебности датог кода на основу релацијског испитивања филмског текста и филмског кода с једне и књижевног текста, посредно и књижевног кода, с друге стране, 3) уопштавајуће активности, која умогућава да се на основу постојећих знања о филмском коду и његовом односу према текстуалним трансформацијама, говори о феномену адаптације, као основи за конституисање појма адаптације као појма унутар система естетике као философске дисциплине. Адаптација није само уметнички, него и културни феномен, и феномен мишљења, у чему филмска адаптација има посебно место.
У четвртом поглављу рада („Достојевски и филм“) аутор истражује питање повезаности књижевне поетике Достојевског и поетике филмске уметности, већ уочено у теорији и потврђено честим филмским адаптацијама дела овог аутора. Тезе о повезаности Достојевског и филма заснивају на три основне тврдње: 1) да поетика Достојевског садржи одређене одлике карактеристичне за поетику филмске уметности; 2) да су филмске адаптације дела Достојевског значајно утицале на формирање филмског језика и поетике филмске уметности; 3) да дело Достојевског садржи митопоетске слојеве који је чине важном грађом за потребе филмских адаптација, што додатно потврђује постојање митопоетског слоја у филму, односно специфичну повезаност филма са митом. Аутор рада, позивајући се на различите изворе, истражује импликације оваквих претпоставки на разумевање дела Достојевског као и проблеме филмске адаптације тог дела.
У поглављу названом „Ж. Павловић у контексту односа филма и књижевности и филмске адаптације књижевне грађе“, најпре се истражују различити модели односа филмског дела Ж. Павловића са књижевношћу, као и Павловићево схватање тог односа. Аутор рада покушава да прецизно утврди Павловићев однос како према филму и књижевности, тако и према уметности уопше, да би га у поглавњу под називом „Трансформација књижевног текста Достојевског у филмовима Ж. Павловића“ суочио са схватањима Достојевског о уметности, изводећи на основу тога основне тачке сусрета поетика ова два аутора. Анализирајући Павловићеве филмске адаптације Достојевског, аутор изводи следећу схему уметничког процеса:
1. Предметна историјска стварност (сировина; нетекстовна и вантекстовна)
I поетска раван (означавање и селекција)
2. „Свет дела“ (материјал; текст)
II поетска раван (уопштавање и апстракција)
3. (идеја) [структура система]
„Модел света“ (текст; систем),
и разликује два основна типа филмске адаптације књижевног дела:
а) заснован на принципу изоморфизма, где се филмски знакови формирају и организују на основу комбинације, и припадају синтагматској оси, чији је поетски извод метонимија, а одговара поетској оријентацији ка језику, и
б) заснован на принципу аналогије, где се филмски знакови формирају и организују на основу селекције, и припадају парадигматској оси чији је поетски извод метафора, а одговара поетској оријентацији ка тексту.
На тај начин се процес адаптације укључује у општи уметнички, трансформативни процес моделизације света, и открива могућности и доприносе сваког појединачног производа адаптације на путу раста научног сазнања о филмском језику (коду) и филму као мишљењу, чиме се уједно на плану трансформација на релацији реченица-исказ, обједињују лингвистичке и логичке традиције структуралне семиотике.
У „Закључку“ аутор рада наводи следеће: Схема уметничког процеса, коју смо овде скицирали, суштински је усмерена на обрасце и могућности филмског мишљења и филмског језика, односно могућности филма да „говори“ о највећим проблемима нашег живота и света, и не само то – него и на могућности којима филм може да дејствује на тај живот и свет и, зашто да не, да га мења. Истраживање проблема адаптације тако је омогућило да говоримо о уметности на начин сталног дијалога са традицијом, али израженом искључиво кроз стваралачке личности, а где се „најгласније чују“ гласови Ф. М. Достојевског, Ж. Павловића и Ј. Лотмана. Наше „анализе“ стога су биле мишљење „са филмом“, о филму самом и уметности, али потенцијално и о свему ономе о чему се уопште може мислити, филмом или на било који други начин, макар то било и мишљење само. Било би добро када бисмо, после оваквог истраживања, прилог филмских дела Живојина Павловића развоју филмског мишљења, па тиме и филмској уметности, сматрали изузетно значајним, значајним у мери која видљиво превазилази границе културе у чијем су окриљу настала, и која, управо потврђујући вредности те културе, постају заједничко добро свих спремних да завире у бездани резервоар сазнања и тамо се суоче са свим оним са чиме се морају суочити, а најпре са самим собом.
Кључне речи: адаптација, екранизација, филм, књижевност, уметност, трансформација, структурална семиотика, текст, језик, Ж. Павловић, Ф. М. Достојевски, Ј. Лотман.
Резиме
Владимир Коларић:
Филм и књижевност: Транформација књижевног текста
Ф. М. Достојевског у филмовима Живојина Павловића
У раду се истражује проблем односа филма и књижевности и филмске адаптације књижевног текста, а на примеру филмских адаптација српског редитеља Живојина Павловића заснованих на романима Ф. М. Достојевског. Већина филмова Живојина Павловића представљају адаптације књижевних дела, при чему је Павловић и сам био значајан прозни писац. Достојевски је једини књижевни аутор чија је дела Павловић адаптирао у два наврата: његов званично први филм Непријатељ (1965) представља адаптацију кратког романа Двојник, а последњи завршени филм овог редитеља, Дезертер (1992), адаптација је кратког романа Вечни муж. Аутор овог рада наглашава значај књижевног дела Достојевског за формирање и развој филмске поетике Ж. Павловића, и покушава да, служећи се открићима структуралне семиотике и појмом трансформације, заснује нови модел филмске адаптације књижевног дела.
Основни циљ рада је утврдити утицај књижевног текста Достојевског на формирање филмске поетике Ж. Павловића, док бисмо остале циљеве рада одредили као сагледавање значаја Павловићевих филмова насталих на основу текстова Достојевског; утврђивање оправданости и предности употребе модела трансформације у тумачењу односа филма и књижевности и проблема филмске адаптације књижевног текста; потврђивање значаја теоријске елаборације односа филм-књижевност и проблема адаптације, како у општем културном и теоријском контексту тако и у контексту естетике филма и онтолошког утемељења филма као уметности и медија.
Основна хипотеза рада се састоји у тврдњи о значајном утицају књижевног текста Достојевског на формирање филмске поетике Ж. Павловића, док се остале хипотезе тичу значајног обликовног и спознајног потенцијала Павловићевих адаптација Достојевског, могућности међусобног обликовног утисаја уметничких текстова различитих система, могућности појмовног утврђивања таквог утицаја, могућности и значаја примене појма трансформације на проблем адаптације, и друго.
У уводном делу рада аутор истражује основне методолошке и епистемолошке претпоставке истраживања проблема односа између филма и књижевности и проблема адаптације, у контексту општег појма науке, хуманистичких наука и наука о уметности. Одређујући хуманистичке науке као науке чији је предмет текст, аутор предлаже моделизацијски приступ уметности, односно одређење уметности као моделизације света, што даје значајне могућности научног истраживања уметности. Такође, аутор сопствено истраживање дефинише као истраживање у границама философије, метанауке и науке, као и истраживање усмерено најпре на феномен филма, што га сврстава у домен теорије филма, али и на општи појам уметности, што га сврстава у домен естетике, односно философије.
У поглављу посвећеном односу филма и књижевности аутор разматра најпре проблем међусобног односа уметности, преко појма компаративне естетике, али и истраживања аутора и феномена од кључног значаја на посматрани проблем (Аристотел, Лесинг, Сурио, Лангер, компаративна књижевност). Аутор затим даје детаљан преглед ставова најзначајнијих филмских теоретичара о проблемима односа филма и књижевности и проблему адаптације, са посебним освртом на англосаксонску традицију „теорије адаптације“ и руску традицију „естетике екранизације“, утврђујући њихове основне одлике. Овај преглед наглашава општи естетички значај излаганих теорија, као и њихов значај за утврђивање природе филма као уметности и медија.
У поглављу названом „Семиотички приступ проблемима односа филма и књижевности и филмске адаптације књижевне грађе“, аутор најпре детаљно излаже основне претпоставке структуралне семиотике и то истражујући три групе проблема: епистемолошке основе семиотике (Перс, Карнап, Хјелмслев); појмови структуре и система (Пијаже, Луман); појмови знака и језика, да би се касније усредсредио на проблеме филмске семиотике и детаљно излагање учења руске тартуско-московске школе (или круга) структуралне семиотике, које ће у наставку рада представљати појмовно-методолошки оквир истраживања. Појам трансформације аутор ће засновати најпре на основу Лотманових схватања појмова моделизације, текста и језика, као и нешто модификованих појмова система и структуре. Трансформација подразумава 1) системност, односно системску уређеност појава обухваћених процесом трансформације, као и системску уређеност самог процеса трансформисања, 2) процесуалност, која по себи произлази из системског карактера трансформације, 3) динамичност, као знаковну продуктивност и „полифоничност“ процеса, односно система трансформације. Транформацијом ћемо тако, у случају филмске адаптације књижевног текста, називати саму појаву, односно могућност трансформисања књижевног у филмски текст, затим сам процес адаптације, као и производ адаптације, па у том смислу термини трансформација, адаптација и екранизација могу бити схваћени као синонимни. Трансформацији, дакле, подлежу искључиво текстови (поруке), а не језици (кодови) и у датом производу трансформације значењски и структурално битни, као носиоци смисла, биће само они елементи текста који имају своју основу у одговарајућем коду, односно језику дате уметности. У процесу трансформације знакови подлежу преформулацији, тако што се 1) проналазе аналогони знакова одређеног знаковног система у знаковном систему у који се дати систем трансформише, односно у случају филма, проналазе се аналогони вербалних (конвенционалних и симболичких) знакова књижевности у конвенционално-иконичко-симболичком знаковном систему филма, и тако што се 2) знакови укључују у нови знаковни систем, чиме битно мењају своју природу, с обзиром да знак као изолована појава, истргнута из система, не постоји. Можемо рећи да су у процесу трансформације у случају филмске адаптације првостепено активни филмски код и књижевни текст, док су књижевни код и филмски текст другостепено активни (не и пасивни). Као семиотичка активност, трансформација књижевног текста у филмски припада, дакле, семиотици филма, па би предмет истраживања теорије адаптације био пре свега филмски текст-производ адаптације, као и сам процес који је довео до његовог конституисања, па је изучавање књижевног текста-предмета од другостепене важности са становишта теорије адаптације. Теорија адаптације проучава филмски текст настао као производ адаптације и филмски код према којем је дати текст организован, а који укључује и процес трансформисања књижевног текста у филмски, који се и сам у највећој мери тиче филмског кода. Предмет теорије адаптације је, тако, адаптација у сва три своја смисла: 1) као општа појава, која према томе припада естетици, 2) као процес „претварања“ књижевног текста у филмски, 3) као производ описаног процеса. Филмски код истражује се на тај начин на основу 1) уочавања инваријантних (језичких, кодовних) одлика система (структура) у изучаваном филмском тексту (тексту-производу), 2) истраживања посебности датог кода на основу релацијског испитивања филмског текста и филмског кода с једне и књижевног текста, посредно и књижевног кода, с друге стране, 3) уопштавајуће активности, која умогућава да се на основу постојећих знања о филмском коду и његовом односу према текстуалним трансформацијама, говори о феномену адаптације, као основи за конституисање појма адаптације као појма унутар система естетике као философске дисциплине. Адаптација није само уметнички, него и културни феномен, и феномен мишљења, у чему филмска адаптација има посебно место.
У четвртом поглављу рада („Достојевски и филм“) аутор истражује питање повезаности књижевне поетике Достојевског и поетике филмске уметности, већ уочено у теорији и потврђено честим филмским адаптацијама дела овог аутора. Тезе о повезаности Достојевског и филма заснивају на три основне тврдње: 1) да поетика Достојевског садржи одређене одлике карактеристичне за поетику филмске уметности; 2) да су филмске адаптације дела Достојевског значајно утицале на формирање филмског језика и поетике филмске уметности; 3) да дело Достојевског садржи митопоетске слојеве који је чине важном грађом за потребе филмских адаптација, што додатно потврђује постојање митопоетског слоја у филму, односно специфичну повезаност филма са митом. Аутор рада, позивајући се на различите изворе, истражује импликације оваквих претпоставки на разумевање дела Достојевског као и проблеме филмске адаптације тог дела.
У поглављу названом „Ж. Павловић у контексту односа филма и књижевности и филмске адаптације књижевне грађе“, најпре се истражују различити модели односа филмског дела Ж. Павловића са књижевношћу, као и Павловићево схватање тог односа. Аутор рада покушава да прецизно утврди Павловићев однос како према филму и књижевности, тако и према уметности уопше, да би га у поглавњу под називом „Трансформација књижевног текста Достојевског у филмовима Ж. Павловића“ суочио са схватањима Достојевског о уметности, изводећи на основу тога основне тачке сусрета поетика ова два аутора. Анализирајући Павловићеве филмске адаптације Достојевског, аутор изводи следећу схему уметничког процеса:
1. Предметна историјска стварност (сировина; нетекстовна и вантекстовна)
I поетска раван (означавање и селекција)
2. „Свет дела“ (материјал; текст)
II поетска раван (уопштавање и апстракција)
3. (идеја) [структура система]
„Модел света“ (текст; систем),
и разликује два основна типа филмске адаптације књижевног дела:
а) заснован на принципу изоморфизма, где се филмски знакови формирају и организују на основу комбинације, и припадају синтагматској оси, чији је поетски извод метонимија, а одговара поетској оријентацији ка језику, и
б) заснован на принципу аналогије, где се филмски знакови формирају и организују на основу селекције, и припадају парадигматској оси чији је поетски извод метафора, а одговара поетској оријентацији ка тексту.
На тај начин се процес адаптације укључује у општи уметнички, трансформативни процес моделизације света, и открива могућности и доприносе сваког појединачног производа адаптације на путу раста научног сазнања о филмском језику (коду) и филму као мишљењу, чиме се уједно на плану трансформација на релацији реченица-исказ, обједињују лингвистичке и логичке традиције структуралне семиотике.
У „Закључку“ аутор рада наводи следеће: Схема уметничког процеса, коју смо овде скицирали, суштински је усмерена на обрасце и могућности филмског мишљења и филмског језика, односно могућности филма да „говори“ о највећим проблемима нашег живота и света, и не само то – него и на могућности којима филм може да дејствује на тај живот и свет и, зашто да не, да га мења. Истраживање проблема адаптације тако је омогућило да говоримо о уметности на начин сталног дијалога са традицијом, али израженом искључиво кроз стваралачке личности, а где се „најгласније чују“ гласови Ф. М. Достојевског, Ж. Павловића и Ј. Лотмана. Наше „анализе“ стога су биле мишљење „са филмом“, о филму самом и уметности, али потенцијално и о свему ономе о чему се уопште може мислити, филмом или на било који други начин, макар то било и мишљење само. Било би добро када бисмо, после оваквог истраживања, прилог филмских дела Живојина Павловића развоју филмског мишљења, па тиме и филмској уметности, сматрали изузетно значајним, значајним у мери која видљиво превазилази границе културе у чијем су окриљу настала, и која, управо потврђујући вредности те културе, постају заједничко добро свих спремних да завире у бездани резервоар сазнања и тамо се суоче са свим оним са чиме се морају суочити, а најпре са самим собом.
Кључне речи: адаптација, екранизација, филм, књижевност, уметност, трансформација, структурална семиотика, текст, језик, Ж. Павловић, Ф. М. Достојевски, Ј. Лотман.
Нема коментара:
Постави коментар