ХАСАН БЛАСИМ: Лудак са Трга слободе

Владимир Коларић

ЈУЖЊАЧКА УТЕХА

 

Приповедачи ирачког писца Хасана Бласима, у његовој збирци „Лудак са Трга слободе“ (Геопоетика, 2015, превод Српско Лештарић), стално осећају потребу да нас уверавају у истинитост својих прича, не толико због фантастичких, или потенцијално фантастичких мотива који су у њима присутни, већ због „настраности овога света“ коју тако огољено и уверљиво сведоче.

Ипак, та потреба је пре реторичка, сасвим у духу арапске прозе: тај реторички отклон, колико и фантастика, само су начини поетичког уобличења које би дошло уместо „крика ужаса“, оне једине могуће и замисливе реакције на описано, и што је најважније - на проживљено.

Како каже један његов јунак, „сваки човек има једну поетичку и другу, људску дужност“, где на пример брига о породици спада у људске дужности, а одбацивање мржње у поетичке. Поетичка дужност, дакле, подразумева неко уопштавање и идеју, али да ли је и људска дужност просто нешто „природно“, дато, што се подразумева? Јер, уче нас, све је у контексту.

Бласимов јунак ту недоумицу и ту разлику објашњава знатно суптилније, и неухватљивије: ми, каже, најчешће бркамо те две дужности и „не признајемо дијаболичну компоненту која усмерава обе“, јер, наставља - „ђавоље дужности подразумевају моћ да се заустави човек који је своје човештво усмерио ка провалији“.

Бласимове приче, као поетичко обликовање ужаса рата и избеглиштва, нису „алегорије ужаса“ ни идеолошки трактати, оне супериорно истражују границе и „остатке“ људског, сведочећи о тренуцима када човек може да се претвори у миша или сивог вука, или у демона, или чак у анђела, али за које човек није ни тај миш, ни вук, ни анђео или демон, већ човек, шта год да тај човек јесте.

Насиље је, Бласимовим речима, „кошмарно и нестварно“, и то је његова истина, а не јефтина, покровитељска и сентиментална алегорија. Оно је такво јер нас одваја од нас самих.

„Лудак са Трга слободе“ су приче о том одвајању, о том избеглиштву и том лудилу највећем од свих наших избеглиштава и лудила. О зачараности и изгубљености реалнијим од свега што иначе сматрамо реалним.

То искуство је  оно које Хасан Бласим покушава поетички да обликује и фиксира, а да притом избегне могућу „дијаболичну“ - а ми на Западу бисмо (редукционистички) рекли манипулативну и идеолошку, можда чак и транс-хуману - усмереност таквог захвата.

Ове приче зато не почивају на оном неуметничком и антиуметничком „вишку реалности“, који поетску логику подређује измаштаној логици стварног, већ поетичко сведочење и поетички адекват реалности саме, у свој њеној сложености, пуноћи, лепоти и ужасу, од које смо одавно побегли у утеху идеологија, малограђанштине или просте тупости.

Или у утеху насиља. Суочимо се с тим.