Владимир
Коларић
ЧИТАЊЕ УМЕТНОСТИ
Милан
Р. Симић је писац који као да је осуђен да се до публике пробија кроз уске
канале, не само својим обитавањем у „провинцији“ и личној неконвенционалности и
неуклопивости у уобичајене системе контроле у нашој литерарној и културној
сцени, него и по томе што је најприсутнији у „маргиналним“ жанровима, какви су
афоризам и критика-есејистика. Али ти уски канали у његовом случају функционишу
као процепи у (само)задатим и наизглед непробојним механизмима конформирања и
контроле, који омогућавају да се његова изузетна стваралачка енергија пробије
још већом јачином.
„Дневник
читаоца 2“ (Агора, 2017) представља зборник приказа и есеја посвећених углавном
савременој српској књижевности. Како сам наслов сугерише, ради се о текстовима
редовног и посвећеног читаоца који књиге процењује из личне перспективе, а себе
ставља управо у скромну позицију читаоца, који није ту да пресуђује него да
дели и упућује, позива на читање и активан однос са прочитаним. Из такве позиције
проистиче и Симићево декларативно опредељење да пише само „позитивне“ критике,
односно само од оним књигама које га надахњују на одзив.
И
он заиста пише надахнуто, лепо, енергично, истовремено скроман и потпуно раван
или супериоран у односу на оне о којима пише, тако да вам просто ослади
савремену српску књижевност. Али не само то, он у њој открива многе теже
уочљиве стране, чак континуитете, који вас терају да јој се посветите много помније
него што бисте то по навици чинили, посвећујући пажњу већином класицима и
иностраним писцима.
Тако
и његова наклоност такозваним постмодерним ауторима није само генерацијско питање
нити априорно теоријско-идеолошко опредељење, него начин да говори о најскривенијем
у уметности, позив на трагање за начинима достојног одговарања на изазове
времена и литературом као простором духа.
Најбоље
есејистичке књиге су оне које су и саме изванредна литература, које се читају
као што се чита уметност. А ово је једна од њих.
