Владимир Коларић: 2 ПРИЧЕ О СВЕТОМ САВИ

Владимир Коларић

 

СВЕТИ САВА И ВУКОВИ

Чобанин Небешко је управо брао крушке кад се појавише вуци. Небешко скочи на дрво и вукови га опколише. Очи су им блистале. Небешко је рачунао колико дуго може да издржи на дрвету.

Тада се појави Свети Сава и позва вукове. Вукови се окупише око Саве, који им је нешто говорио. Небешко се још није усуђивао да сиђе и почне да бежи, стигли би га.

«Реци им да ме не кољу, свече», довикну чобанин Сави.

Сава се не осврну. Небешку је постајало све теже да се одржи на грани.

Тада се на рубу пољане појави јагње и вуци појурише да га растргну. Сава Небешку даде знак да сиђе.

«Што их пусти да закољу јагње, свече?» упита Небешко, чим се нашао на земљи.

«То су вуци. Таква им је природа, Небешко», одговори му мирно Сава. «Да нису заклали јагње, заклали би тебе. Него, пожури ти, Небешко, јагње им није довољно.»

Чобанин отрча, врати се у село, а Свети Сава настави својим путем.

Нико се у селу није жалио да му је заклано јагње.

 

 

ЦРНО ЈЕЗЕРО

Сиђох с планине, прођох кроз тисову шуму, нађох се крај црног језера. Дувао је слаб ветар, вода се није померала, нигде није било живота.

«Какво је ово језеро, Бујане?» упитах сапутника и хтедох да се умијем.

«Не прилази тој води. Погледај.»

Бујан баци кошпицу шљиве у језеро и она нестаде, не остављајући никакав траг на површини.

«Ако убациш нешто живо, исто ће тако бити», објаснио је Бујан.

«Иза тога постоји прича, зар не, Бујане?» седох у траву, поједох шљиву.

«Увек постоји.»

Ту је био манастир, у који је једном свратио Свети Сава, као просјак. Нико у манастиру није га препознао, а Сава се понашао као најобичнији путник-богомољац. Манастир је био богат, али Сава примети да за сиротињу одвајају само симболично. Монаси су јели печене пилиће и срнетину, а њему дадоше само сувог хлеба. Кад дође петак, цео манастир је мрсио, осим Саве. Изобличише га као лицемера и истераше на ледину.

Дође Сава и догодине у исти манастир. Све беше пропало, виноград уништен, стока поцркала, монаси су живели на хлебу и на води.

Свети Сава поче да им говори о Божијој Промисли. Калуђери га зграбише, свезаше и поново бацише на ледину.

«Ти си нас проклео, сиротињо, па сад се патимо ко најгори олош. Јеси ли задовољан?» рекоше му и Сава продужи.

«Можда је то превелико искушење за браћу. Треба им помоћи», помислио је Сава. Преко свог брата, краља Стефана, учинио је да манастир добије велику помоћ и догодине Сава поново сврати.

Не примише га, истераше га чим је ушао.

«Завист је најгори грех, бедо. Просјаци и сиротиња су завидљиви, па их зато не примамо.»

Сава прође кроз тисову шуму, попе се на врх.

Доле, уместо манастира, већ је лежало црно, непомично, отровно језеро.

Сава забоде штап у земљу и помоли се за душе монаха.

«Помолимо се и ми», рекох Бујану и помолисмо се.

 

 

ГОДИНА МАЈМУНА (Владимир Блажевски, 2018)

Владимир Коларић

Балканe мој: О филму „Година мајмуна“ Владимира Блажевског

За разлику од Кустуричиног „Подземља“, где „побуњени“ мајмун улази у тенк и отвара нову рунду хаоса међу житељима једног привидно уљуљканог и заштићеног света, у „Години мајмуна“ Владимира Блажевског (2018) бекство мајмуна Кокоа из зоолошког врта даје прилику за увид у друштвену структуру данашњег македонског, као и пост-југословенског, транзиционог, свебалканског расапа, али је и комични подстицај његовим заточницима да се побуне против таквог стања ствари, не толико ради „боље прошлости“ него у име сопственог људског достојанства.

Помињање Кустурице није тек узгредно, јер и у овом филму имамо маргиналце, јуродивце, „карневализацију“, бриколаж, додуше у једном смиренијем и сведенијем, у мањој мери „(нео)барокном“ издању него код чувеног редитеља. Багаж једног одавно етаблираног и тиме од „балканског“ редитеља очекиваног поетичког израза овде је понуђен у једном освежавајуће релаксираном облику, са непретенциознишћу и фином (само)иронијом која само потцртава емотивност и међуљудску топлину, што је очито био циљ, а што јесте највећа вредност овог филма.

Па тако чак и „југоносталгија“ овде није присутна као наметнути идеолошки конструкт, него је – поред улазнице за ка „региону“ усмерене фондове – пре представљена у виду физичких и менталних трагова једног поретка који је јунацима нудио какав-такав смисао њихових живота, уместо садашњости у којој (још) нису успели да нађу сопствени пут.

Наизглед парадоксално, коришћење препознатљивих и етаблираних формалних, иконографских или тематских поступака и образаца помаже овом филму да разгрне сву шуму пројектованих слика и менталних конструката која служи колонијалним господарима пожељном представљању наше врле стварности, и усредсреди се на оно најважније – ликове у њиховој људскости (или, у случају Кокоа, „мајмунскости“). Мајмун, који у једном тренутку носи униформу аустроугарског војника, тако асоцира на империјалне и колонијалне конструкте који и даље најдубље одређују судбину нашег дела света, затим на војника Швејка, али може да има улогу ауторове ироничне саморефлексије на припадност сопственог филма наслеђу такозване прашке школе.

И управо је то најлепше у ауторском приступу Блажевског, способност да иронија и ауторска самосвест буду у служби рецепцијске непосредности и дијалога са заједницом којој се обраћа, а која се не своди само на припаднике европских филмско-фестивалских елита, него бар у некој мери и овдашњем, свебалканском, напаћеном и (само)слуђеном народу, будећи на један вишеструко посредован начин, веру у снагу тог народа. Снагу која се, надајмо се, неће и надаље потврђивати само у пуком самоодржању, него и у стваралачкој изградњи, која би од нашег дивног Брега, бисера Евроазије - и у овом филму на свој начин прослављеног - поново створила место вредно пуног и поносног живљења.

А до тада, као и у овом филму, може се исказати нешто и помало застарелим и наметнутим језицима, из једне скромне, многих претензија лишене перспективе, уз услов да - опет као у овом филму - она никада не пређе границу доброг укуса и људског достојанства.  Најзад, сви смо ми само сироти људи, и све то нам је остало нису залудна маштања, него могућност да се помажемо, да се нађемо једни другима, а то је нешто што нам нико не може одузети.