ГОДИНА МАЈМУНА (Владимир Блажевски, 2018)

Владимир Коларић

Балканe мој: О филму „Година мајмуна“ Владимира Блажевског

За разлику од Кустуричиног „Подземља“, где „побуњени“ мајмун улази у тенк и отвара нову рунду хаоса међу житељима једног привидно уљуљканог и заштићеног света, у „Години мајмуна“ Владимира Блажевског (2018) бекство мајмуна Кокоа из зоолошког врта даје прилику за увид у друштвену структуру данашњег македонског, као и пост-југословенског, транзиционог, свебалканског расапа, али је и комични подстицај његовим заточницима да се побуне против таквог стања ствари, не толико ради „боље прошлости“ него у име сопственог људског достојанства.

Помињање Кустурице није тек узгредно, јер и у овом филму имамо маргиналце, јуродивце, „карневализацију“, бриколаж, додуше у једном смиренијем и сведенијем, у мањој мери „(нео)барокном“ издању него код чувеног редитеља. Багаж једног одавно етаблираног и тиме од „балканског“ редитеља очекиваног поетичког израза овде је понуђен у једном освежавајуће релаксираном облику, са непретенциознишћу и фином (само)иронијом која само потцртава емотивност и међуљудску топлину, што је очито био циљ, а што јесте највећа вредност овог филма.

Па тако чак и „југоносталгија“ овде није присутна као наметнути идеолошки конструкт, него је – поред улазнице за ка „региону“ усмерене фондове – пре представљена у виду физичких и менталних трагова једног поретка који је јунацима нудио какав-такав смисао њихових живота, уместо садашњости у којој (још) нису успели да нађу сопствени пут.

Наизглед парадоксално, коришћење препознатљивих и етаблираних формалних, иконографских или тематских поступака и образаца помаже овом филму да разгрне сву шуму пројектованих слика и менталних конструката која служи колонијалним господарима пожељном представљању наше врле стварности, и усредсреди се на оно најважније – ликове у њиховој људскости (или, у случају Кокоа, „мајмунскости“). Мајмун, који у једном тренутку носи униформу аустроугарског војника, тако асоцира на империјалне и колонијалне конструкте који и даље најдубље одређују судбину нашег дела света, затим на војника Швејка, али може да има улогу ауторове ироничне саморефлексије на припадност сопственог филма наслеђу такозване прашке школе.

И управо је то најлепше у ауторском приступу Блажевског, способност да иронија и ауторска самосвест буду у служби рецепцијске непосредности и дијалога са заједницом којој се обраћа, а која се не своди само на припаднике европских филмско-фестивалских елита, него бар у некој мери и овдашњем, свебалканском, напаћеном и (само)слуђеном народу, будећи на један вишеструко посредован начин, веру у снагу тог народа. Снагу која се, надајмо се, неће и надаље потврђивати само у пуком самоодржању, него и у стваралачкој изградњи, која би од нашег дивног Брега, бисера Евроазије - и у овом филму на свој начин прослављеног - поново створила место вредно пуног и поносног живљења.

А до тада, као и у овом филму, може се исказати нешто и помало застарелим и наметнутим језицима, из једне скромне, многих претензија лишене перспективе, уз услов да - опет као у овом филму - она никада не пређе границу доброг укуса и људског достојанства.  Најзад, сви смо ми само сироти људи, и све то нам је остало нису залудна маштања, него могућност да се помажемо, да се нађемо једни другима, а то је нешто што нам нико не може одузети.