Љиљана Гајовић
Имагинарни светови у романима Владимира
Коларића
Измаштани светови у романима Владимира Коларића
заузимају различите просторне перспективе, у зависности од непредвидљивог
кретања његових јунака. Што је стил једноставнији, а у последњем роману Џеси и ја јесте, то су зачудније промене
у основој линији приповедања. Све делује крајње уобичајено, али заокрети и
зауставно време тих промена неочекивано доводе у питање првобитно разумевање
приче. У књизи Џеси и ја време постоји у перцепцији јунака;
један од њих носи и име самог писца, и оно пролази углавном у онлајн
комуникацији између писца и двојице његових пријатеља Американаца,
перспективног манекена и филмског редитеља. Виртуелни свет у коме су се нашли
надилази једноставне преписке и избацује на површину тескобе, погрешне
претпоставке, давне потребе за унутрашњим променама, разумевањем света и
изласка из свакодневне зачаурености. Једно од многих питања којима се бави
Коларић у овом и другим својим романима јесте – где је граница између
имагинације, виртуелног и реалног света?
„Ако би нестало струје и свих тих сигнала који
премрежавају свет, мислио сам, и он би просто нестао, као да га никад није ни
било, осим у нашим сећањима, мислима или сновима… али зар и сад има разлике?“
У књизи Џеси и
ја, Коларић као један од ликова, супротставља духовност у православном
смислу савременим образовним и културним моделима Запада, који су, ипак,
утицали на формирање његове личности, и
на тај начин преиспитује истинитост прећутаних размишљања о себи и другима, али
и других о себи. Један од његових пријатеља рећи ће то донекле отворено у
једном тренутку:
„Знам да си политички против (неких савремених западних
тенденција), то ми је јасно, не мислим да лажеш и глумиш, али то би некако
требало да прати и естетика, психологија, духовност, и све у том смислу,
разумеш шта хоћу да ти кажем?“
Коларићеви разговори са два у потпуности различита
лика, Џесијем и Камденом, осветљавају много више од очекиваног, узносе његов
интимни простор на ниво на коме има места за непроживљена искуства сразмерна
увек присутној меланхолији. Оно што читаоцу пружа осећај суочавања са новим и
другачијим јесте нека врста невине отворености према свету, традицији,
проживљеном и ишчекиваном. Преиспитивање кроз друге, макар они били и
измаштани, ослобађа писца било какве спутаности правилима жанрова које вешто
користи дајући својој прози поетичку разиграност. Флуидно приповедање присутно
и у карактеризацији јунака оставља утисак да се говори о познатом, које је као
такво већ одређено, што би непажљивог читаоца могло да заведе и уведе у поље
превише самоувереног прихватања нарације, слојевите и на моменте неухватљиве. У
овој књизи добијамо оно што нам недостаје у животу, непрекидан низ отворене
комуникације, мисли, размене, суочавања са собом без тескобне празнине.
Ауторова дилема тако постаје и једна од дилема његовог романескног алтер ега:
„Престани да од свега видиш знак или приказу. Престани да
у свакоме видиш оно што би волео да у њему нађеш. Престани да у другима видиш
само пројекције својих промашаја и жеља. Престани да од других правиш лутке у
свом позоришту, ликове у свом сну. Престани, говорио
је у себи Коларић.“
Чак и размишљања о смрти која су увек нужно повезана
са питањима смисла, не крећу се линијом страха, пораза, неутешности. Сви ликови
пролазе кроз процес, њихове животне и стваралачке кризе међусобно се преламају
и дају ширу слику не само личних већ и светских историјских и културолошких
превирања.
Лик Џесија је повод за промишљање различитих мотива и
уверења. Он сам је у процесу промене и у тај процес увлачи Владимира и Камдена,
филмског редитеља. Џеси је млад, манекен лепог стаса, притом и музичар – дакле
има и стваралачку димензију. Сличан је јунаку из Коларићевог романа Филип од
злата. Оличава, мада у мањој мери
(Џеси је стварнији), идеал, неухватљив јер
подразумева потрагу за собом, за својим идеалним ЈА које је немогуће
достићи, јер како се каже у овом роману –
„Знање о нама нисмо ми.“
Џеси је у већој мери идеал схваћен као мотивација,
покретач. Камден жели да сними филм о свом младом пријатељу Алертону са Џесијем
у главној улози; фотограф Фалучи прави добре фотографије тек када му је Џеси
модел; Мили Пирс, Џесијева пријатељица из школских дана, успева да скупи
храброст да живи живот уметнице тек када га сретне после доста година, а
Владимир Коларић посвећује му чак и роман. Занимљиво је на који начин,
разговором са Џесијем, Владимир преиспитује веру. Младић који живи и ради у
свету за који бисмо помислили да је далеко од таквих преиспитивања, показује се
као једноставнији и стварнији у својој вери и замера Владимиру на превише
теоријском схватању Бога.
Пријатељ ће
Владимиру ту врсту преиспитивања себе описати на следећи начин:
„Али сва та инфантилна занесеност популарном културом,
посебно та занесеност пријатељством, и то мушким, сви ти младићи у твојим
књигама… код тебе су етика и естетика једно, односно, једно се све време
претапа у друго, а етичан си онолико колико ствараш.“
Када се стигне на терен уметничког стварања, ту су
нестабилности присутне код свих, па и код Џесија који жели да напусти
манекенски посао и посвети се музици јер, како Камден каже у једном тренутку:
„Уметници су као птице небеске. Живе од чега стигну.“
Све ликове из различитих разлога привлачи уметност,
као један од видова ослобађања од страха, отуђености и празнине.
„Мислим, речи и слике нису затвор, нису ланци којима
окивамо људе, него их ослобађамо, и себе кроз то ослобађамо. Правимо неке
светлосне резове у њима, који им допуштају да изађу напоље или да скину
љуштуру.
Не мислим да манипулише, наравно, него у смислу да смо
сви ми различити са различитим људима.“
„Коларић је жртва сопствене имагинације‘, чуо сам и тргао
се из сна.“
Мрак, ништавило, дефетизам, увек су са друге стране,
изазовни у најнегативнијем смислу, чак и у периодима склада и светлости.
Маштање и креативност као начини надограђивања реалности једино могу да
премосте понор између свакодневице и неминовности одласка са овог света и
сталне меланхолије коју она узрокује. Људски живот је крхка креација и због
тога га Коларић, својим необичним и инспиративним приповедањем, провлачи кроз
перцепције више ликова, кроз путовања по земљама света и различита историјска
доба, потврђујући његову непостојаност, али истовремено и виталност. Та
виталност исказује се преко умних способности које омогућавају вишеструко
умножавање реалног и измаштаног искуства. Себе објективно доживљавамо као тело,
а субјективно као ум, заправо све што доживљавамо је аспект нашег сопственог
бића. Преко уметности ум ће у једном тренутку престати да разликује стварно од
измишљеног и тај тренутак је простор за раст кроз игру, за Коларићеву узбуркану
прозу.
„Реалност је оно што ти створиш, рекао је, оно што
призовеш у постојање, то ми као људи можемо и то је наш прави задатак.“
„Појединац може да промени све у тренутку, не појединац у
либералном смислу, наравно, као пуки зупчаник демократске машине и честица
биомасе, него као херој и свети краљ, онај у којем се стичу све енергије које
су у том тренутку потребне за један темељан, онтолошки преокрет, а тај тренутак
треба искористити, јер ко зна колико после треба чекати да се стекну сви услови
за тако нешто.“
Као што се каже у роману Џеси и ја, човек је у стању да себе поништи али и самооствари, али
га несигурност чини психолошки и онтолошки нестабилним; несигурност као страх
од поништавања, али и стварања које је пре свега привилегија божанског у нама и
изван нас. „Камден је са осмехом наставио како му се понекад чини као да ни
Џеси ни Алертон у ствари не постоје, него да смо их нас двојица само измислили,
као што стварамо своје књижевне или филмске ликове.“
Све су то узроци сталне устрепталости, запитаности и
непрекидних трагања јунака Коларићевих романа, како у Џеси и ја, тако и у Доктору
Метаузалему, Филипу
од злата и Авантурама
победника. Сви су у некој врсти авантуристичког узбуђења и очекивања док
пролазе кроз убрзане радње које се надреално смењују у једном жанровском
вртлогу (детективски, политички, пикарски, психолошки, филозофски и
футуристичко – дистопијски). Ликови у Коларићевој прози пролазе кроз све фазе
промене и слободног опредељења, што
романе овог писца чини изазовним и занимљивим, али не само у смислу
забаве већ и у покушајима читаоца да се прикачи на тај захуктали воз, који
готово нестварно прелази удаљене просторе и временске дистанце.
„Три дана је сасвим довољно, три дана је довољно за
све на овом свету. Ово место није ничији чаробни брег, него гробље, момче. Само
гробље. А крај је близу“, каже један од ликова.
Дух Мановог Чаробног
брега својим немиром испуњава душевни свет Коларићевих јунака. Филип од
злата, донекле и Џеси, појављују се као сенке дечака Тађа из новеле Смрт у Венецији којим је, као симболом
лепог, у сваком смислу опчињен књижевник Ашенбах. У позадини тог идеализма је
слика декаденције и посрнућа. И Ханс Касторп из Чаробног брега суочава се са безвременим тренутком пропадања епохе,
духовних и културних вредности.
Три недеље проведене у санаторијуму у Бергхофу, уочи Првог
светског рата, Хансу Касторпу биле су довољне да све изгледа као један дан.
Данас су, како се наглашава у роману Џеси
и ја, за све на овом хистеричном и нестабилном свету довољна три дана.
Можда ће ове аналогије зазвучати као натегнуте, али извесна подударања у
схватању живота и смрти макар су лако препознатљива. Коларићев „чаробни брег“ је виртуелни свет из
кога, као људи од крви и меса, сви покушавамо да се извучемо држећи се, ипак,
макар једним прстом на тастатури за његове ивице, неспособни да га сасвим
напустимо али и у потпуности прихватимо, исто колико и станари Мановог Чаробног брега санаторијум. Владимир
Коларић је, наравно, писац потпуно другачијег, лежернијег стила неупоредивог са
било којим са савремене домаће књижевне сцене. Тај наизглед лагани
наратив без удубљивања у филозофске теме, ипак носи све особине нашег времена у
коме су стварни и литерарни светови све неухватљивији у свом убрзаном
суноврату. Због тога су у романима Владимира Коларића од великих опасније
постале мале издаје, јер свакодневно издајемо пријатеље, принципе и сами себе.
Како наћи смирење, изборити се са својим унутрашњим и спољашњим демонима,
питање је којим се бави писац, то јест његови јунаци. Један леп цитат из књиге Џеси и ја суштински додирује ону
невидљиву нит која лелуја између очајања, помирености и душевне ведрине:
„Аутобус се коначно покренуо, и ја сам гледао димњаке у
даљини, црвено-бели, нисам могао да одвојим поглед од њих, док ми се глава
благо млатила у ритму песме. Плакало ми се и било ми је лепо. Из овог аутобуса
нећу излазити, и он ће ме одвести право кући.“
Препуштање таквим тренуцима савршене једноставности и
лепоте или лепоте у једноставности доноси нам мир, љубав и даје способност
разумевања других. Када човек духовно сазри, схвата да оно што не може да у
потпуности обликује према својој мери, не мора да му смета уколико осуду према
било коме или чему препусти вишој сили, то јест Богу. То не значи да би требало
да постане инертан, већ да се преко духовности и уметности уздигне довољно високо да може да
сагледа целину, а не само појединости. Тако
ће и мале издаје остати само мале, неће се претворити у неутешну жудњу за
дубоким замишљеним пријатељствима нити у незадовољство собом, или сликом себе у
очима других.
Романи Владимира Коларића су дубоко хумани и
ослобађајући, имагинарни светови у њима као кроз сито просејавају глупости,
зло, несавршености и неправде овога света, несталног као што је и људски живот.
Важно је препознати тренутке у којима ћемо бити у стању да, ганути лепотом
видимо себе, како Коларић каже, у аутобусу у коме нам је лепо и који ће нас
одвести право кући, кући која симболизује наше душевно уточиште и извор утехе и
животне виталности.
Љиљана Гајовић је новинарка РТС.
Текст је првобитно објављен на сајту Књиговање
на: https://knjigovanje.weebly.com/knjige/imaginarni-svetovi-u-romanima-vladimira-kolarica
