Moja priča napisana pre 7 godina, o mladom muslimanu u Parizu, u sklopu veće celine objavljenaa u časopisu "Tisa".
Vladimir Kolarić
ABDUL
„Vlada je
dobio svoje parče torte.“
(Emanuela
Busolati: Vlada uči reči)
Probudili su ga Said, Ibrahim i
sunce. Sunce je baš nisko u ovim soliterima, da ga dotakneš.
„Ajde, rokaju se sa murijom.“
I, Abdul je krenuo, majka je nešto
vikala za njim, valjda što nije oprao zube, ili tako nešto, ali on je krenuo.
Sjurili su se, lift nije radio, ali oni su se sjurili. Lift često nije radio,
ali Abdul, Ibrahim i Said nisu marili za to.
Napolju je stvarno bio haos: murija
rešeta vodenim topovima, suzavci, neki naši zapalili kola i polupali izloge,
tako braćo...
Ibrahim je neodlučan.
„Čekaj, da stavimo neke šalove,
ugušićemo se.“
Ali Ibrahim je pička, govore mu to i
kreću napred, na muriju.
„Hej, pogledaj kakav novi tenk
imaju“, pokazuje Said Abdulu. To nije tenk, to su borna kola, ali svejedno,
Abdul odlučuje da se popne na njih. Kaže to Saidu i Ibrahimu. Said kaže:
„To, brate.“
Ibrahim kaže:
„Nemoj, čoveče.“
Abdul se penje, juri, sve je klizavo
od vodenih topova i flaša kojima su gađali borna kola. Abdul pada, ne zna više
za sebe.
U bolnici se nad njega nadnosi lepa
plavokosa sestra.
„Ovde je tvoja mama, Abdule.“
„Joj, nemojte, molim vas.“
Ali majka ulazi. Ljubi ga, daje mu
sok. Abdul sleže ramenima, prihvata, šta da se radi.
Majka kaže:
„U kraju pričaju da si heroj.“
I tako je Abdul postao heroj.
Kada je Abdul pročitao svoj sastav,
svi su ćutali. Svi osim gospođe Gaspar, naravno.
„Da li je ovo autobiografska priča,
Abdule?“
„Auto... šta?“
„Da li je to priča o tebi? Da li se
sve to baš tebi dogodilo?“
„Pa... Ja sam Abdul.“
„Nekada pisci nadevaju svoje ime
likovima iz svojih dela, iako pričaju o izmišljenim događajima.“
„Ja ne lažem. Ja nisam lažov.“
„U redu, Abdul, znam da nisi lažov.
Ima li ko nešto da kaže o Abdulovom radu?“
I naravno, javila se Žaklina.
„Mislim da je Abdulov rad snažan
krik protiv rasne i socijalne diskriminacije u savremenom društvu. Čak se
naslućuje i element polne diskriminacije, pošto slutimo da Abdulova majka po
ceo dan provodi u kuhinji i da je njena uloga u porodici tradicionalna.“
„Odlično, Žaklina. A šta podrazumeva
tradicionalan uloga žene u porodici?“
Abdul više nije mogao da sluša,
ionako ništa ne bi razumeo. Samo je hteo da piše o onome što mu se dogodilo,
kako je postao heroj, ne shvata čemu sve te priče.
Ali Žaklina ga je zaustavila posle
škole. Nikada mu ranije nije ni prišla.
„Razgovarala sam sa roditeljima i
možeš da dođeš kod nas na večeru.“
Još je rekla adresu i otišla.
Said i Ibrahim su ga gurkali.
„Dobra je, ima dobre sise.“
„Oćeš da nam pričaš kako je bilo?“
Abdul je sedeo i jeo neku veliku
šiljatu ribu. Žaklinina majka mu se svo vreme cerila.
„Vi ste tako fin mladić, Abdule. Šta
nameravate dalje?
„Dalje?“
„Mislila sam posle škole, Abdule.
Kad završite školu.“
„Nameravam da upišem prava“, tresnuo
je što mu je prvo palo na pamet.
„Zaista?“
„Abdul dobro poznaje krivični
zakonik“, uskočila je Žaklina.
„U mom kraju svi ga dobro poznaju.“
Gurnuo je prste duboko u ždrelo i
odatle izvukao ogromnu kost.
„Ovo je moglo da me ubije“, rekao
je.
„Ma ne, preterujete, Abdul“, rekla
je gospođa. Bila je usplahirena.
Abdul je pogledao u Žaklinu.
„Riba je bila odlična“, rekao je.
„Pričajte nam, Abdule, kako ste
postali heroj“, pitao je otac, očuvan, u plavom džemperčiću.
„Ništa lakše. Prosto sam razbio par
pubova i gotovo.“
„To je divno“, rekla je Žaklinina
majka.
„Mislite da je divno?“, pitao je
Abdul.“Ako bih ja sad prevrnuo ovaj sto i silovao vam Žaklinu pred očima, da li
biste zvali policiju?“
„Zvali bismo, ali ne razumem,
Abdul...“
„Da li i dalje mislite da je to bilo
divno?“
Nastao je muk. Abdul je ustao.
„Ne brinite, neću vam silovati
ćerku. Ne bih je ni taknuo. Imamo mi mnogo boljih od nje, tamo u kraju. I još
nešto: nikoga nisam povredio. Samo sam skočio na borna kola. To nije bilo
herojstvo, već obična dečja igra.“
Izašao je napolje, u svežu noć. Bio
je ponosan na sebe.
Ujutru su ga ponovo probudili
Ibrahim i Said. Ovaj put nije bilo sunca, dan će biti tmuran.
„Kreći, budalo.“
„Šta si se uspavao.“
„Uradite nešto sa svojim životima,
ljudi.“
„Abdul, šta je to sa tobom?“
„Šta ti je ovo?“
„Kuran Časni“, rekao je Abdul.
„Šta ti je uradila ta kurva? Ili je
to od onog pada? Šta je s tobom, Abdul?“
„Pogledajte se. Imate ogledalo i
pogledajte se.“
Pogledali su se, Ibrahim i Said,
obojica.
„Omršo sam nešto“, rekao je Said.
„Ja imam podočnjake. A i ne imao...“
„Idite odavde. Vratićete se kad
budete shvatili o čemu govorim.“
„Abdul, ti nisi više naš.“
„Idite. Volim vas.“
Abdul je rekao majci:
„Majko, od sad ćeš se pokrivati“
Abdul je pustio bradu. U kraju su
počeli da ga zovu terorista. Ali Abdul je samo želeo nešto da uradi sa
svojim životom. Shvatio je da u životu uvek nekoga služite. Pa zašto onda
služiti ljudima, umesto Bogu? Bog vas neće terati da se penjete na borna kola,
da pušite travu, da jebete ludače po haustorima, da idete na večere glupih
bogataša, da se ponižavate. Bog vam kaže: „Tako treba i, ako možeš, izvrši. Ja
znam kako treba i kažem ti. Jer ja sam te stvorio.“
Abdul nikada nikog nije imao, sad
ima Boga. Abdul nikada ništa neće dobiti od ovog odvratnog društva, ali od Boga
će dobiti sve.
Abdul kreće u dan, minare sija na
jutarnjem suncu, Pariz mu se čini sve manji.
Uskoro će sve to nestati.
