У "Џепним теоријама" Нарциса Алиспахића

Главна улога у првој епизоди феноменалног серијала аутора Нарциса Алиспахића:

https://www.youtube.com/watch?v=RPibT_QKFqk&feature=share

Хиполит на Екерману!

Моја најбоља драма ХИПОЛИТ у часопису Екерман (Eckermann):

http://eckermann.org.rs/article/hipolit/

ПРЕТПОСТАВКА НЕВИНОСТИ (Јелена Марковић, 2018)

Владимир Коларић

Невиност и заштита

Не постоји препрека да се сними филм у Србији, ако је снимање филма оно што заиста желите, а не игре моћи. Јелена Марковић је жив пример за то - „Претпоставка невиности“ је чак четврти дугометражни филм који је режирала, у мало је рећи немогућим условима.

Ако желите да снимите филм, борићете се, радићете нешто до чега вам је заиста стало, али узимајући у обзир све околности, не ићи на све или ништа него користећи сваку прилику.

Па тако ћете и од филма у продукцији школе глуме, снимљеног као педагошко и маркетиншко оруђе, направити озбиљно дело, уметнички, занатски и интелектуално супериорније од већине филмова у садашњој српској продукцији.

„Претпоставка невиности“ је римејк чувеног филма „12 гневних људи“ Сиднија Лумета, према сценарију Реџиналда Роуза, врхунског примера драмског филма, у ком је драматичност основни структурални и поетички принцип - то је она врста филмске драматургије коју, на пример, афирмише Дејвид Мамет у својим филмовима и, на српски нажалост до неупотребљивости лоше преведеној књизи „Бамби против Годзиле“.

Таква драматургија подразумева јасан драмски сукоб и прецизно вођене ликове, што је, поред широке референтности филма, био добар избор за овај, иницијално наменски рађен филм.

Филм није насилно осавремењиван нити фикционално прилагођаван локалном контексту, што би било и немогуће с обзиром на битно другачији судски систем између Србије и САД, већ је питање условности, као и питање продукцијских околности (финансије и узраст глумаца-полазника школе глуме), решено захваљујући метафилмском принципу, односно јасном свешћу да се ради о филму.

Али овде метафилмски принцип не умањује снажан, у основи фикционални доживљај филма - напротив, он нас ослобађа непотребног баласта који намеће како „логика стварног“ тако и нормализована конвенционалност доминантних филмских форми.

У том смислу, филм који говори о 12, овај пут поротница, које одлучују о животу и смрти младића оптуженог за убиство оца, има и формално покриће да се залаже за примат љубави над законом и да указује на дуг и одговорност који сви имамо једни према другима, јер формална средства која користи нису употребљена у сврхе моћи, односно моделовања манипулативних идеолошких апстракција, већ у као средства посредовања нечег личносног и људског, који од почетне (и подразумеване) нетрпељивости сасвим мотивисано води ка међусобном загрљају.

Наглашавам, ако нисам био довољно јасан - метафилмски оквир у овом филму био је неопходан да би отворио врата истинској фикцији, односно дао могућност да се у ограниченим продукцијским условима направи пунокраван, узбудљив и драматичан филм, у ком дијалошки принцип не укида поетичку идентификацију, а интерактивност имагинацију.

Филм који вас се тиче, јер вашу спољашњу и унутрашњу стварност не представља огледално него суштински - то је ваш свет, то сте ви, заробљени у својим играма моћи, сујетама и свакодневној заробљености, али и ви у ономе што бисте волели да заиста јесте, и што бисте могли да будете.

Одавно нисмо видели узбудљив и драматичан српски филм са озбиљно вођеним и грађеним улогама и беспрекорним ритмом режије. А још мање филм за који не слутите да жели да вас, на овај или онај начин, убеди у нешто што у основи никако не бисте волели да будете убеђени. Па ето, нада долази са рубова, па макар то биле и приватне школе глуме.

Као што видите, предузетништво итекако има своје врлине. Нећу говорити о нади коју доноси младост и сличном фразама, али од нечег се једном мора почети. За почетак од тога да волимо и да умемо да радимо оно што радимо. И да то, заиста, радимо.

Језик савремене руске идеологије!

Објављен зборник "Језик и (псеудо)особеност" у издању Карловачких дана слободне мисли, са мојим текстом "Језик савремене руске идеологије". Зборник у целини на:

https://www.academia.edu/35602845/Vladimir_Kolari%C4%87_Jezik_savremene_ruske_ideologije

Интервју на Стању ствари!

Интервју са мном, Милош Милојевић:

https://stanjestvari.com/2018/01/06/milojevic-kolaric/

Интервју за Нови Полис!

Интервју са мном, поводом књиге "Хришћанство и филм", Бојан Томић за Нови Полис:

http://www.novipolis.rs/intervju/31549/herojstvo-sinova-svetlosti.html

КАРИН ФОСУМ: Кад ђаво држи свећу

Владимир Коларић

Ђаволи у њој

Роман „Кад ђаво држи свећу“ норвешке списатељице Карин Фосум (Самиздат Б92, 2017) није худанит, и читалац од почетка зна много више од ликова, укључујући ту у детективе. Закључивањем истражитеља до те мере управља случај, да читава истражна процедура може да делује пародично. Ипак, циљ Карин Фосум није пародија, али ни метажанровска самосвест или проширење граница жанра. Такође, њено изузетно књижевно дело не може бити препознато искључиво у контексту ауторки какве су Патриша Хајсмит или П. Д. Џејмс, за које се каже да им је психологија важнија од заплета, и да се тиме наводно приближавају литератури главног тока, шта год то значило.

Може се рећи да Карин Фосум жанровским конвенцијама приступа слободно, не у смислу да их третира произвољно, него да их користи као средства за постизање циљева који нису жанровски – ако жанровске циљеве сведемо на задовољавање или провоцирање очекивања читаоца одређене књижевне врсте, што наравно не мора априорно бити лишено спознајних и естетичких импликација.

Њени циљеви такође нису сведени на литерарно посредовање одређених идеја или виђења човека и људског друштва, већ су пре искуствени и метафизички. Проблем њених јунака и генератор зла у њеним романима није просто отуђеност, као константа социјалне позиције модерног (западног) човека, нити психолошка истрауматизованост у контексту породице, шире друштвене заједнице или институције, већ пре један суштински однос јунака према животу, свету, другим људима и самом себи.

Ђаво држи свећу, рекла би Карин Фосум, када човек одустаје и повлачи се из живота, када диже руке од других и самог себе, када више не зна због чега и због кога живи. Ђаво нам осветљава пут само онда када се крећемо ка умору и одустајању, ка равнодушности и незаинтересованости, ка одрађивању својих дана како би умрли пре смрти и тако ваљда вечно трајали, у смрти. А знамо шта то значи.

То је дакле онај метафизички аспект њених романа. А онај искуствени је у одсуству апстрактних идејних или поетичко-естетичких схема, где се допушта да наратив структуришу не само априорни модели стварности или људског постојања у свету, него и тело и време, чија варљивост има сасвим други квалитет од варљивости илузије: они су заиста ту и немогуће их је превазићи укидањем већ само преображајем, не магијом самообмане него односом, поновним и оживотвореним односом према самој конкретности нашег постојања, и постојања свих других људи и бића на земљи - тих бесконачних самстава.