BOŠKO TOKIN: TERAZIJE

Vladimir Kolarić

 

NEKA ZVER KREPA

 

„Terazije“ Boška Tokina (1932; novo izdanje Ultimatum.rs, Bg, 2015) je najbolji roman o Beogradu, on je Beograd sam.

Grad, brzina, vrtoglavica, Istok-Zapad, film – to su elementi Tokinovog šika.

Ipak, srž ovog romana je slikanje onog obrasca korupcije i „kombinacija“, intriga, one niskosti koja je posledica nesposobnosti da se izgradi zajednica; one niskosti koja je takođe Beograd sam, niskosti koja je u korenu usahlosti, dosade i crnih lista, a čiji su neprijatelji ličnost i sloboda.

Danas – više nego ikad; u tome je aktuelnost ovog već drevnog romana, romana iz neke već druge epohe, postrevolucionarno stabilizovane, čijem globalnom raspadu još odavno prisustvujemo.

Ipak, ponovo ipak, njegova vrednost nije u tačnosti i uverljivosti slike sveta, nego u likovima koji se nad tom niskošću uzdižu, koji je neće, koji su joj neprijatelji. I koja je neprijatelj njima. Toliko da se sve vreme plašimo za njih, ali ujedno i shvatamo da je sve to oko njih, sva ta odvratna puzavost i potuljena nasilnost, sva ta gnusoba – jedno veliko ništa.

A jasno je, sada više nego ikada pre, jer je dogorelo do nokata, da ta zver mora biti uništena, da taj Levijatan i ta stoglava aždaja mora biti zatrta kako bi ičega bilo, kako bi ičega imalo smisla da bude. Kako bi ikoga od nas – kao ličnosti – bilo.

Protiv svake, i najmanje svoje slabosti, i u traganje za svakim izvorom energije koji nas može osnažiti i uzvisiti. Protiv sebe samih onakvih kakvi smo.

Jer ko se ugasi, postaje i sam deo tela tog čudovišta, te bezlične nakaze, tog ničega.

Ne bojmo se. To je najvažnije, i to je nešto što samo od (svakog od) nas zavisi. Neka zver već jednom (i konačno) krepa.

Duško Paunković: KEROVI

Vladimir Kolarić

 

JEDAN OD NAČINA DA SE BUDE SLOBODAN

 

Psoliko-svinjsko-humanoidna neodređenost Kerova iz knjige crteža Duška Paunkovića („Kerovi“, autorsko izdanje, 2015) ne računa na referencijalnost koliko na refleksivnost, ne upućuje na neku stvarnost i neko značenje koliko u samom činu recepcije sugeriše suočavanje sa sopstvenim likom i našim predstavama tog lika, ona dakle nema funkciju dvogleda ili durbina, već ogledala.

Sižejna struktura tih crteža je takođe građena na principu pogleda, odnosno refleksivnost je ugrađena u samu sižejnu strukturu crteža. Naš receptivni pogled je na taj način posredovan ovim „strukturalnim“ pogledom, i to na dva načina: funkcijom „onog koji posmatra“ i „onog koji reaguje“ ugrađenom u tipološki sklop sižea i, kao drugo, verbalno-ikoničkom referencijalnošću koje crteže postavlja u (vrlo širok) socijalno-kulturni kontekst njihove recepcije.

Paradoksalno, stoga, umetničko i spoznajno dejstvo ovih crteža počiva najpre na principu identifikacije, gde se mi ne identifikujemo sa Kerovima kao umetničko-spoznajnim modelima nas samih (i dakle svetom Kerova kao modelom našeg sopstvenog sveta), nego odmeravamo sopstveni identitet sa sopstvenim predstavama o njemu, a posredstvom sopstvenog „ogledanja“ u ovim vizuelno-verbalno-sižejnim strukturama, odnosno uz „pomoć“ ovih struktura.

Identifikacija ovde, stoga, nije pitanje predstavljanja bilo u njegovom tautološkom (simulacija) ili u dualističkom (fikcija) vidu, već pitanje identiteta kao takvog.

Ovi nepretenciozni, inteligentni i duhoviti radovi nam svojim primerom i postojanjem ukazuju na jedan od načina na koji se može biti slobodan.

Rouen Vilijams: DOSTOJEVSKI

Moj tekst objavljen u "Ruskom almanahu" 20, 2015.

Владимир Коларић

 

ОДЈЕЦИ НОВЕ РЕЧИ

 

Британски теолог и песник, архиепископ кентерберијски у пориоду 2002-2012. Роуен Вилијамс у књизи „Достојевски: језик, вера и књижевност“ (Хришћански културни центар и Zepter Book World, Београд, 2014, превод дела Rowan Williams: Dostoevsky – Language, Faight, and Fiction) очекивано разматра религијске аспекте дела овог великог руског писца, али у интердисциплинарном кључу, који поред теолошке, активира и истраживачке и интерпретативне перспективе из домена философије, естетике, психологије и теорије књижевности.

Вилијамс Достојевског посматра најпре као књижевносг ствараоца, не намећући му бреме философа, теолога или националног идеолога, и као таквог га посматра кроз призму, у двадесетом веку бар у оквирима академске теологије рекло би се повлашћене, егзистенцијалистичко-херменеутички обојене (ре)интерпретације библијског и светоотачког наслеђа, са нагласком на појмовима слободе, односа, избора, дијалога, сусрета, заједнице и, важније од свега, на појму личности у не-есенцијалистичком кључу, са ослонцем на (овде пре имлицитно присутно) уврежено схватање „кападокијског обрта“ у тумачењу античко-философског појма ипостаси.

У складу са тим, појмови језика и приче истичу конкретност, историчност и развојност људске овоземаљске егзистенције, а тиме и појма личности, док се отвореност и затвореност како књижевног тако и „животног“ (егзистенцијалног) наратива испитују у оквирима појмова слободе и спасења, са нагласком на могућности књижевно-уметничког представљања дејства благодати у људским животима и предметно-историјском свету. Паралела коју Вилијамс успоставља између књижевно-уметничког и божанског стваралаштва, поред испитивања улоге благодати како у људском стваралаштву тако и у Божијем деловању у свету и историји, темељи се и на лику и иконичности, што је тумачење којим се успешно одговара на различите недоумице повезане са истинским религијским карактером стваралаштва Достојевског, али и природом његовог уметничког поступка. У том смислу, разумљиво је да питање могућности уметничког представљања светости, односно светог човека, обожене личности, чини привилеговани аспект Вилијамсове интерпретације, а тиме и стваралаштва Достојевског у оваквој интерпретативној перспективи.

Лепота стила, прегледност структуре, беспрекорна појмовна прецизност и епистемолошка заснованост, трезвеност и дубина увида, али ништа мање и изузетно познавање на само стваралаштва Достојевског него и његовог историјског контекста, затим ванредна ерудиција и познавање руске културе, православног хришћанства и теологије, штите ову изузетну и драгоцену, истински дијалошку књигу од свих могућих застрањивања и помодности оног типа интерпретације који би данас могао да се учини већ превазиђеним, држећи је изван идеолошко-политичке колико и интерконфесионално-екуменистичке инструментализације, подједнако далеко од неисторичног академизма и „бега у ритуал“ колико и од еуфемистичког прилагођавања божанског откривења логици палости. Бојазан Достојевског да ли ће умети да изговори „нову реч“ оваквим књигама бива ако не обесмишљена оно свакако превладана, уз поновну потврду да је истинско стваралаштво као изрицање „нове речи“ увек и изнова могуће, па и у овом нашем времену које толико волимо да видимо као последње, односно као крај и затварање једног како историјског тако и сваког нашег појединачног, личног наратива. Бодро и надахњујуће нас одвраћајући од такве у основи „демонске“ перспективе, Роуен Вилијамс пише једну потребну књигу, књигу у прилог истинском миру, за какве, поново у нашем псеудо-апокалиптичком заносу, сматрамо да их је све мање.

Одличан превод Ангелине Мишине и Павла Рака додатно увећава квалитет и престижност овог издања и наглашава наопходност постојања ове књиге на српском језику.

 

 

 

 

 

RUSKI ALMANAH 20, 2015

Ruski almanah, pored Mostova i Pisma naš nesumnjivo najbolji časopis "za književnost i kulturu", i koji bi morao da služi za ponos svakoj iole samosvesnoj kulturi, a nadahnuće svakom društvu koje bi da pred sobom ima budućnost, u 20-om broju pored ostalog donosi dramu savremenog pisca Aleksandra Galjina, tekst velikog Šklovskog "Kineska novela. Pristupi", intrigantnu prozu M. Kučerske "Savremeni paterik: Štivo za klonule duhom" (podnaslov je npr. "Priča o pravoslavnom ježu"), satiričko-parodijsku prozu O. Senkovskog, poeziju Novikova, Adamoviča i Olejnikova (omiljena prevodilačka trojka Travica-Lukšić-D. Paunković), a od pozorišta je tu i tekst Davida Borovskog, saradnika J. Ljubimova.
U ovom broju nadražeg časopisa postoje i tri moja priloga, prevod lepog i pronicljivog teksta Ane Rezničenko o Beogradu, prikaz filma "Levijatan" Zvjaginceva i knjige arhiepiskopa kenterberijskog Rouena Vilijamsa o Dostojevskom. Tekst o Levijatanu je, a to je ne mala čast,  preuzet upravo sa ovog bloga (http://vladimirkolaric.blogspot.rs/2015/02/levijatan-andrej-zvjagincev-2014.html).

Nil Grifits: PATRLJAK

Vladimir Kolarić

 

„SVE BLIŽE SMISLU, I IZMEĐU DVE KRVI“

 

U romanu „Patrljak“ Nila Grifitsa (Fabrika knjiga, Beograd, 2006, prevod Aleksandra Bajazetov Vučen; Niall Griffiths: „Stump“, 2003) presan žargon kao da je najpre alibi za poetičnost, ali i jednu vrstu konkretnosti kojom kao da se prevladava ne samo poetička, nego i egzistencijalna bezličnost (u svetu dela) ali, reklo bi se, i imperijalna bezličnost, koja čoveku u njegovom životu nameće okove funkcionalnosti.

Pored nesporne pripadnosti britanskoj i literaturi engleskog jezika, Grifits čuva i svoj velški (keltski) identitet, ne u smislu folklornog egzotizma nego u smislu identitetske svesti koja počiva na pravu na razlikovanje, a koja se u sve većoj meri legitimizuje u uslovima multipolarnog sveta.

Kraj jednog kulturnog i najpre civilizacijskog modela ne naznačavaju samo nasilje i dosada, odnosno besmisao i beznađe, nego, a sada je već sazreo trenutak za tako nešto, jasno iskazana neverica prema imperijalnim naracijama, pre svega onima koje sugerišu izvesnu (redukovanu i iskrivljenu) predstavu čoveka, uz pravo na izgrađivanje sopstvene (identitetske) pozicije koja bi u jednakoj meri kao i ona imperijalna mogla da pretenduje na univerzalnost.

Grifitsovi likovi pate svesni svojih okova i svoje blokiranosti, čeznu, makar i kroz autodestrukciju i nasilje za svetlošču i za osloncem. Shvataju da moraju da nađu nove puteve ili da propadnu, jer se već i samo njihovo telo, i sam njihov mozak, opire nametnutim okvirima koji bi da kolonizuju ne samo spoljašnju nego u unutrašnju stvarnost svakog od nas. A kada se telo opire i kada se mozak opire, nastaje presudno doba.

Slika prirode u ovom delu počiva na truležnosti, ali slika čoveka na nemirenju sa tom truležnošću, a usled nemirenja sa dominatnom individualističkom „baš me briga“ i „tako mu i treba“ psihologijom i ideologijom u odnosu prema ljudskoj ličnosti i društvu. Ljudska ličnost bi morala da se izgrađuje kroz odgovornost i brigu, kroz ipak jednu formu prihvatanja sveta, kao možda ne „dobrog“, ali „našeg“ sveta. Takođe, i kroz prihvatanje telesnosti i krvi: možda ne prihvatanje smrti i mirenja sa njom, ali ipak u pravcu želje za prevladavanjem (preosmišljavanjem) smrti, ako je moguće već sada i ovde. To je u osnovi ono što ovaj Grifitsov roman čini izuzetnim unutar savremene produkcije: suočavanje sa realnošću a ne iluzijama, otvorenost ka zaranjanju u, makar i sasvim nepoznatu, istinsku realnost, gde bi čovek trebalo da bude čovek, ono što je negde oduvek slutio da bi trebalo da bude.

Prevod Aleksandre Bajazetov Vučen srpsko izdanje ovog romana čini unikatnim.

 

GILLIAN FLYNN: Sharp Objects

Vladimir Kolarić

 

OBRAZAC I INVENCIJA

 

 

 

Američko književno i filmsko tržište je zapravo tržište priča: od onog koji se bavi pisanjem očekuje se da smišlja dobre priče ili da takve priče pronalazi i uspešno ih prevodi na jezik određenog medija. Priča se kasnije uobličava u skladu sa izvesnim sklopom pripovedačkih, a tek potom žanrovskih konvencija i standarda. Preplitanje obrasca i invencije ima primarno receptivnu motivaciju, i kao takvo se u osnovi zasniva na komunikaciji sa određenim modelom čitaoca i njegovim receptivnim iskustvom, odnosno horizontima očekivanja.

Prvi roman Gillian Flynn, autorke proslavljenog trilera „Gone Girl“, a pod naslovom „Sharp Objects“ (2006), počiva na trilerskoj matrici čiji je subjekat novinarka u potrazi za pričom, a koja se radi istrage ubistva dve devojčice vraća u mesto svog porekla. Slučaj koji istražuje, za novinarku Camillu Preaker nije, kako je to u ovakvim narativima uobičajeno, tek u odnosu analogije već pre tautologije sa gradivnim traumama soptvenog detinjstva i mladosti. Istraga ne donosi dakle tek posrednu i analognu spoznaju koja akterki pomaže da reši sopstvene egzistencijalne i psihološke probleme čije je poreklo u porodičnoj prošlosti, već najdirektniju spoznaju, odnosno direktno suočavanje sa izvorom sopstvenih problema, a koji su, podrazumevano, bazično identitetske prirode.

Postupak lažnog navođenja je vešto i inventivno sproveden, pa napadno narativno i semantičko sugerisanje krivca (ubice) biva neuverljivo pre iz estetskih, dakle receptivnih, nego iz logičkih i empirijskih razloga. Ukratko, ako bi prihvatili da je pravi i jedini ubica onaj na koji se (od strane narativne instance) „upire prstom“, ušli bismo u potpuno novi žanr, što bi podrazumevalo znatno veći stepen suspenzije neverice i prihvatanja uslovnosti nego što očekujemo od ovakve vrste proze, a koja se od početka (samo)identifikuje kao ona vrsta popularne i žanrovske literature koja se po stepenu realističke evokacije i motivacije, kao i značenjske višeslojnosti, smatra „višom“ unutar konteksta u osnovi (prema američkom modelu) tržišno orijentisane literature.

„Udvajanje“ krivca usmerava priču ka najbitnijem, porodičnoj istoriji, i ka bazičnom problemu glavne junakinje da se odredi prema svom porodičnom nasleđu i da svoje dalje izbore gradi na punoj svesti o njegovom karakteru i sopstvenoj odgovornosti prema tome.

Političke konotacije ovog romana, naročito u domenu razobličavanja duboko fundiranih mehanizama moći kao dominacije i kontrole u američkom i zapadnom društvu i kulturi, iako donekle konvencionalne i predvidljive, ipak su nezanemarljive i podrazumevaju priličnu meru različitih oblika identitetske osvešćenosti njegove autorke.

Iako preporučivana od strane Stephena Kinga, ova knjiga ipak ne poseduje onu meru slobode u rukovanju pripovedačkim i žanrovskim konvencijama karakterističnu za Kingove bolje romane, pa samim tim ni tu meru literarnog uživanja ni spoznaje. Ipak, „Sharp Objects“ su dobar proizvod tekuće američke tržišno usmerene produkcije, održavajući njene najviše standarde.

 

 

 

German Sadulajev: JA, ČEČEN

Vladimir Kolarić

 

ZAR?

 

Svaki rat neizbežno postaje mit, pa se u svakom vremenu postavlja pitanje kako uopšte pisati o ratu. Jer mit je već obavio posao umesto pisca, taj u osnovi prevodilački posao, pa čemu onda, šta bi uopšte bio predmet takvog pisanja – rat ili mit? Krečenje grobova u vidu osvežavanja mitologije, priče o malim ljudima u teškim vremenima, dekonstrukcija mita? Čemu, pitaće se ozbiljan pisac, a ne fondaš, na propagandista.

German Umaralijevič Sadulajev svoju zbirku povesti i pripovedaka o ratu „Ja, Čečen“ (Draslar partner, Beograd, 2014, prevod Žarko Milenić), a što je vidljivo već iz naslova, zasniva na problemu identiteta. Kod ovog autora čečensko-ruskog porekla, upravo je rat i sve ono što rat podrazumeva uopšte i postavio pitanje identiteta. Da nije bilo rata, ne bi bilo ni njegovog čečenskog identiteta, a ova se proza upravo bavi procesima formiranja takvog identiteta, prst-u-oko identiteta u kontaktu savremene Rusije. Ipak, Sadulajev odbija egzotizam takve identitetske pozicije i svoju spisateljsku poziciju čvrsto zasniva u kontekstu i prema kriterijumima ruske književnosti.

Ova, kako sam pisac insistira, poetsko-dokumentarna proza, sa uplivom usmenih pripovedačkih i pesničkih tradicija, koliko i odzivima na veliku rusku književnost, je, kako god, jedan od vrhunaca savremenog pisanja na ruskom jeziku.

Pravo naroda na slobodu i poreklo (imenovanje) bi moralo da bude neprikosnoveno, koliko i pravo pojedinca-subjekta na traganje za sopstvenim identitetom-identitetima i njegovim-njihovim imenovanjem. Ove osvežavajuća i nadahnjujuća proza je najbolje svedočanstvo ovakve slobode i ovakve istine, kao i svedočanstvo o značaju i smislu pisanja i umetnosti u današnje vreme. Ova umetnost dakle nije prevod bilo kog ideološkog i inog apriorizma, prevod bilo čega osim onoga čega književnost jedino može biti prevod. A to je valjda neka celina, neko iskustvo-doživljaj, neka ličnost. Prevod valjda kao svedočanstvo, a ne zadatak, kao sloboda a ne datost. A i takav izbor, autentičan umetnički izbor je svakako neka politika, i to onakva kakva bi politika uopšte morala biti.

Nikome ne poricati pravo na postojanje i svest o tom postojanju (identitet), znati da smo svi u nekom smislu jedno, to je  valjda nešto što bi moralo da postoji u svakoj umetnosti, u svakom umetniku. Zar to nije najvrednije nasleđe velike ruske literature? Zar to nije najveća vrednost ove knjige, knjige ovog, ipak, Čečenina? Zar to nije najvrednije nasleđe svega što smo ikad postigli, uradili i sagradili, čitavog ljudskog roda, pa i svega živog uopšte? Zar?