Владимир Коларић
ПАРАНОИЧНИ
ЈОВ
Куга нашег времена су фармацеутске компаније, а реакција
савременог Јова на неиздрживу патњу је параноична; уместо да своје (лажне?) пријатеље-саветодавце
поучи да су „наши критеријуми погрешни“, он их убија.
Дебитантски дугометражни играни филм „Повратак“
Предрага Јакшића, са учешћем иконичних америчких глумаца Лазара Роквуда, Ника
Манкуса, Мајкла Пареа и Џона Севиџа, као и занимљивог избора домаћих глумаца и „камео“
појава, већ је и старту занимљивији од већине филмова текуће српске продукције:
то је неспорно филм који „о нечему говори“, има идеју и трага за неким
смисловима, па чак у некој мери оперише и са „подтекстом“, што је појам за који
сумњам да добар део овдашњих редитеља и драматурга уопште зна шта значи.
Прича о фармацеуту српског порекла, који се из
Америке враћа у своје родно село гоњен грижом савести због прљавих послова у
које је била укључена компанија у којој је радио, као и због расула сопствене
породице, али можда и од оних за које може бити незгодан сведок, при чему га у
завичају ипак стиже нечиста америчка прошлост, што од њега прави вишеструког
убицу - није грађена ни на кодовима жанровског ни на (идеолошким) матрицама
фестивалског, такозваног „ауторског“ филма. Попут „ауторског“, филм инсистира на
идејности, „атмосфери“ и аутентичности-субјективности а не типизованости
израза, док се попут жанровског филма не одриче нарације, наглашене
семиотичности и релативно континуалне монтаже, као и ослањања на филмску
традицију.
Као што филм, и поред интер и метатекстуалних
слојева повезаних најпре са глумцима и „појавама“ који са собом носе пртљаг
својих професионалних и животних биографија, у основи није посмодернистички и
филмофилски пастиш, тако ни надоумица о вези за границом између реалности и
илузије, односно природом и „оправданошћу“ јунакове параноичности, није
третирана у маниру „халуцинопоетика“, већ у основи психо-реалистички.
Експлицитно позивање на библијски текст, претећа
и предапокалиптичка семантизација и атмосфера простора који је протагониста
изабрао са сопствено уточиште или искупљење, поред поетичког лука на линији
локално-глобално, даје филму извесну значењску и идејну ширину, као и
стилско-поетичку аутентичност, повремено и упечатљивост, не само у контексту тренутне
српске продукције. Глумачко тело Лазара Роквуда успешно презентује рањеност
конкретне људске егзистенције насиљем и обманама „овога света“, који се,
самоскривљено и самоумишљено или не, од почетка претећи и готово инстинктивно
непријатељски односи према главном јунаку.
Ипак, недореченост митопоетског модела заснованог
на књизи о Јову, неодређеност праве природе и усмерености пародијског и
иронијског поступка примењеног у филму, нарушавање драматуршко-драмског
континуитета анегдотално-епизодичним уметцима и повремена визуелно-кинестетичка
одступања од проверених принципа филмског језика, мањи су проблем од извесне
недорађености ликова, узрокованим пре недостацима у редитељском вођењу глумаца
него драматуршком поставком. С обзиром на значај који главни лик има у оваквом
поетско-драматуршком моделу, ово битно нарушава рецепцију и естетско-идејне
домете филма.
То је штета, јер овај филм је, с обзиром на
идејне и естетске потенцијале, несумњиву посвећеност у извођењу и слободарско-истинољубиви етос, заиста
могао бити као ниједан други. Остаје ми да се, пре свега као гледалац, надам да
ће у свом следећем филму, а таквог би морало да буде, Предраг Јакшић порадити на свом редитељском раду са глумцима.
