Vladimir Kolarić
SMRT MILADINA SJEKLOĆE
Poreklo Miladina Sjekloće po majci bilo je poljsko.
Miladin Sjekloća je nosio somotsku jaknu sa visokom kragnom.
Krio se. Svi su se zaverili protiv njega.
Žigalo ga je u grudima, i otišao je u bolnicu. Čim je ušao čuo je razgovor sestre i doktora, neuspešno sakrivenih iza poluotvorenih vrata.
«Nema mu spasa.», rekao je doktor.
Znao je da govore o njemu.
Kad su ga prozvali, ušao je podignute glave.
«Izvolite. Gde vas boli?» mirno je pitao lekar, starac.
«Znate vi dobro.»
«Kako mogu da znam? Prvi put vas vidim.»
Miladin Sjekloća je podsmešljivo ćutao.
«Vi ste Miladin Sjekloća?»
Doktor je gotovo sricao.
«Eto, vidite da znate.»
«Piše u knjižici. Miladin Sjekloća. Odakle ste vi poreklom? Ja sam Sikirica.»
Miladin Sjekloća je izašao. Napustio je bolnicu. Napolju je bio sunčan dan.
Na zidu pored tramvajske stanice visile su umrlice. Na jednoj je stajala petokraka, seda glava i ime: Miladin M. Sikirica.
Iscepao je plakat.
«Šta to radite, gospodine?»
Čovek u mantilu i sa šeširom na glavi, gledao ga je pravo u oči.
Miladin Sjekloća je uleteo u tramvaj.
Ako mogu ovako brzo da trčim, onda je sve u redu, mislio je. Ne, žiga. Žiga.
Tinejdžerka sa alkicom u nosu ustupila mu je mesto.
Kako me samo gleda. Svi su protiv mene, mrmljao je Miladin Sjekloća.
Nije želeo da uznemirava ženu. Prvo je ispričao par viceva. Već dugo nije pričao viceve. Onda ju je zamolio da sednu.
«Požuri, zagoreće mi sarma.»
Žena je ipak sela, brišući krpom ruke.
«Ne brini, Milka. Sve sam već smislio. Još danas ću napisati testament. Stan će ostati tebi. Ništa ne brini.»
Milka je ćutala.
«Znaš da lekari ništa ne znaju. Ali ja znam njih.»
«Bio si kod lekara?»
Milka ga je gledala pravo u oči. Spustio je pogled.
«Milka, nadam se da sam ti bio dobar muž.»
Milka je ustala.
«Sarma će biti gotova do dva. Možeš li da čekaš?»
Miladin Sjekloća je razmislio.
«Bolje mi naseci malo parizera. I hleba. Može i onog sira, samo malo. Znaš da jedem ko vrabac. Čisto da prebrodim do ručka.»
Jutros je pojeo samo tri pržena jaja i tek malo salame sa senfom. Ono malo džema i pavlaku ne računa.
Prvi je digao slušalicu.
«Majka ti je sigurno rekla.»
«Šta?», pitao je sin, užurban, kao i uvek.
«Za mene. Ništa.»
«Bolestan si?»
«Malo.»
«Drži se, stari. Nego, daj mi kevu.»
Milka je preuzela slušalicu. I dalje je smrdela na sarmu.
Miladin Sjekloća je legao na krevet, obučen. Nije imao običaj da to radi.
«Hoćeš kafu?», pitala je Milka, posle telefonskog.
«Daj.»
Nije mu se pila, ali nije hteo da razočara Milku. Uvek mu je bila dobra žena.
«Prošetaću», rekao je, predveče.
Milka je gledala seriju.
Miladin Sjekloća je šetao. Hteo je da pomazi psa lutalicu. Pas je zarežao.
Svi su protiv mene, govorio je, nečujno, Miladin Sjekloća.
U kafani nema nikog poznatog. U trafici već odavno ne radi Slavka, sa kojom je voleo da porazgovara.
Pijaca je još bila otvorena. Bilo bi lepo kupiti lubenicu, sesti na stepenište i tu je pojesti.
Niko nije prodavao lubenice.
Prošlo je vreme lubenica.
Miladin Sjekloća je krenuo kući.
Lopta mu je proletela tik ispred nosa. Dečak se nije čak ni osvrnuo. Uzeo je loptu i krenuo nazad ka igralištu. Na igralištu je bilo još tri dečaka.
Miladin Sjekloća je zgrabio malog. Bacio ga na beton. Lopta se otkotrljala.
«Ko si ti? Ko si ti?», urlao je na dečaka.
Dečak je otrčao. Igralište je ostalo pusto. Miladin Sjekloća je prošao kroz vratnice rukometnog gola i stao na centar. Udisao je punim plućima. Mesec, kao da se stvarao iz vazduha.
«Ne boli», rekao je, glasno, «Više me ne boli.»
Kamenica je doletela posle neka dva minuta. Pogodila je Miladina Sjekloću pravo u glavu, razbila mu naočare. Miladin Sjekloća je pao.
Ležao je u bolnici. Sin ga je poljubio u glavu i izašao. Niko od unuka nije se ni pojavio. Milka mu je donela kuvanu piletinu, iako zna da on voli pohovanu.
Svi su protiv mene, zaključio je Miladin Sjekloća.
(Iz zbirke "Lutalice", SKC Kragujevac, 2006)
Нема коментара:
Постави коментар