Moj tekst o filmu Boris Riži Alione Van der Horst, objavljen u Ruskom almanahu broj 16, 2011. U ovom broju, pored ostalog, može se pročitati i sjajna proza Viktora Dragunskog i Figl-Migla, poezija Aleksandre Petrove, Henrika Sapgira i Igora Irtenjeva, drama Anatolija Gavrilova, i posebne poslastice u vidu teksta Olge Matič o ljubavnom trouglu oko Bloka, rada N. Jevrejinova o telesnim kaznama u Rusiji, filosofskog dijaloga Grigorija Skorovode i (posebno preporučujem) teksta Alekseja Arsenjeva o Vasiliju Šuljginu. Izuzetno su značajni i rad Tanje Popović o Lazi Kostiću, Vide Golubović o Milošu Moskovljeviću i uspomene iz Rusije Mileta Savića, koje nam predstavlja istoričar Miroslav Jovanović. O filmu, pored mog teksta, tu je i još jedan (ali vrlo vredan) tekst Ivana Velisavljevića o Čehovu u jug. filmu. Uz priloge A. Mokrousova o slikaru Levitanu, prevod sjajnog teksta S. Rahmanjinova o prelid cis-molu, kratke i duhovite priloge Žarka Milenića i Alekseja Slapovskog, to ovaj broj Almanaha, očekivano, čini izuzetno bogatim.
Владимир Коларић
Поетска победа Алионе ван дер Хорст
У Музеју Југословенске кинотеке, 16. маја 2011. одржана је промоција збирке изабраних песама Бориса Рижија у преводу Светислава Травице и издању Фонда „Принцеза Оливера“, под насловом У Русији се растаје заувек (Београд, 2011). На промоцији су поред преводиоца и издавача, Оливере Шарановић, учествовали писац и филмски теоретичар Владимир Коларић, глумац Милош Влалукин, супруга преминулог песника Ирина Књазева и редитељка филма Борис Рижиј, приказаног после промоције, Алиона ван дер Хорст.
Борис Рижиј (1974-2001) је популаран и цењен руски песник генерације перестројке, разапете између одрастања у социјализму и хаоса деведесетих, генерације павићевских „идиоритмика“, која ни у једном времену и простору није пронашла свој дом. Одрастао у криминализованом окружењу Јекатеринбурга, Рижиј овој генерацијској подвојености додаје и сопствену подвојеност између „хулиганства“ и поезије, али и на једном дубљем, поетском и онтолошком нивоу, између живота (љубави) и смрти, што је чест мотив у његовој поезији. Назван „песником-хулиганом“, али и „монахом поезије“, Рижиј о себи и свом времену сведочи живим и јасним поетским језиком, необично зрелим за песника који је свој живот прекратио тако рано.
Документарни филм холандске редитељке руског порекла Алионе ван дер Хорст, Борис Рижиј (Boris Ryzhy, 2008, 60 минута), осветљава управо ову личну и генерацијску, у Рижијевој поезији поетски преображену, подвојеност, откривајући кроз лик песника, али и његових најближих, историјске, друштвене и културне противречности савремене, „транзицијске“ Русије. Користећи различите изворе филмске слике (непосредно бележење префилмске стварности, документарни видео и аудио материјал, дигитални „ријалити“ снимци мобилним телефоном) и различите поступке документаристичког „поиесиса“ (интервју, активни и пасивни репортажни снимак, поетска визуелизација), ауторка ни једног тренутка не одустаје од примата људског лика, као у визуелно-иконичком, тако и у метафоричком смислу, допуштајући да контекст и сва припадајућа „значења“ проистекну из саме „радње“ (праксис) и „заплета“ (митос), из самог поетског „склопа“ овог беспрекорно структурираног и стилски прецизног филма, у ком нема места проивољности и где све води вероватном и нужном, оној „свеповезаности“ и „свеприсутности“ којом поетска логика увек побеђује измаштану логику „стварног“. Као и песништво Бориса Рижија, овај филм се не боји оне мере заноса и радости којом се трансцендира и поетски преображава логика „стварног“, у уметности иначе изговор за немоћ. Овај, у неку руку „несавремени“ поетски изазов у документарном филму је тим већи, али то је уједно и једино истинско поље његовог деловања. Тек у том светлу, метафора „ослобађања“ са краја филма (Артјом и миш), добија свој пуни смисао.
Владимир Коларић
Поетска победа Алионе ван дер Хорст
У Музеју Југословенске кинотеке, 16. маја 2011. одржана је промоција збирке изабраних песама Бориса Рижија у преводу Светислава Травице и издању Фонда „Принцеза Оливера“, под насловом У Русији се растаје заувек (Београд, 2011). На промоцији су поред преводиоца и издавача, Оливере Шарановић, учествовали писац и филмски теоретичар Владимир Коларић, глумац Милош Влалукин, супруга преминулог песника Ирина Књазева и редитељка филма Борис Рижиј, приказаног после промоције, Алиона ван дер Хорст.
Борис Рижиј (1974-2001) је популаран и цењен руски песник генерације перестројке, разапете између одрастања у социјализму и хаоса деведесетих, генерације павићевских „идиоритмика“, која ни у једном времену и простору није пронашла свој дом. Одрастао у криминализованом окружењу Јекатеринбурга, Рижиј овој генерацијској подвојености додаје и сопствену подвојеност између „хулиганства“ и поезије, али и на једном дубљем, поетском и онтолошком нивоу, између живота (љубави) и смрти, што је чест мотив у његовој поезији. Назван „песником-хулиганом“, али и „монахом поезије“, Рижиј о себи и свом времену сведочи живим и јасним поетским језиком, необично зрелим за песника који је свој живот прекратио тако рано.
Документарни филм холандске редитељке руског порекла Алионе ван дер Хорст, Борис Рижиј (Boris Ryzhy, 2008, 60 минута), осветљава управо ову личну и генерацијску, у Рижијевој поезији поетски преображену, подвојеност, откривајући кроз лик песника, али и његових најближих, историјске, друштвене и културне противречности савремене, „транзицијске“ Русије. Користећи различите изворе филмске слике (непосредно бележење префилмске стварности, документарни видео и аудио материјал, дигитални „ријалити“ снимци мобилним телефоном) и различите поступке документаристичког „поиесиса“ (интервју, активни и пасивни репортажни снимак, поетска визуелизација), ауторка ни једног тренутка не одустаје од примата људског лика, као у визуелно-иконичком, тако и у метафоричком смислу, допуштајући да контекст и сва припадајућа „значења“ проистекну из саме „радње“ (праксис) и „заплета“ (митос), из самог поетског „склопа“ овог беспрекорно структурираног и стилски прецизног филма, у ком нема места проивољности и где све води вероватном и нужном, оној „свеповезаности“ и „свеприсутности“ којом поетска логика увек побеђује измаштану логику „стварног“. Као и песништво Бориса Рижија, овај филм се не боји оне мере заноса и радости којом се трансцендира и поетски преображава логика „стварног“, у уметности иначе изговор за немоћ. Овај, у неку руку „несавремени“ поетски изазов у документарном филму је тим већи, али то је уједно и једино истинско поље његовог деловања. Тек у том светлу, метафора „ослобађања“ са краја филма (Артјом и миш), добија свој пуни смисао.
Нема коментара:
Постави коментар