NEMAČKA MLADOST / ĐAVO (Jean-Gabriel Periot, 2015 / 2012)

Vladimir Kolarić

 

SVINJE IZ SVEMIRA

 

 

 

Pored gomile ideološkog smeća, na beogradskom Festivalu autorskog filma ponekad vidimo i filmove vredne pažnje. Među takve svakako spadaju „Nemačka mladost“ (Une jeunesse allemande, 2015) i „Đavo“ (The Devil, 2012) Jean-Gabriel Periota, oba prikazana u okviru pratećeg programa Bande a Part, čiji je selektor Vladimir Perišić.

Izbor između pera i mača uvek se postavljao pred one koji žele da promene svet, kao što je uvek živa i tendencija da se umetnost brani njenim ukidanjem. Kako svako ko se bavi svetom i ko bi nešto hteo sa tim svetom želi da na neki način deluje na njega, pa da ga samim tim makar i neznatno promeni, tako se i instinktivni poriv svakog umetnika za samosvrhovitošću njegove delatnosti uvek iznova preispituje u svetlu koliko etičkog toliko i političkog stava o nesvodivosti umetnosti na estetsko. Teza o nužnosti angažmana umetnosti temelji se, u prvom koraku, na neprihvatanju pozicije odbacivanja sveta, a u drugom, na svođenju „svetskog“ na društveno.

Oba Periotova dokumentarca prate put jednog protesta protiv sveta, a u liku društvenog protesta, od pera do mača: kratki „Đavo“ u slučaju crnačkog radikalizma u Americi 60-ih, a dugomatražna „Nemačka mladost“ u slučaju (zapadno)nemačkog RAF, odnosno grupe Bader-Majnhof. Eksplicitno tretirajući pitanje umetničkog i umetnikovog izbora „od pera ka maču“, ovaj drugi u sedište postavlja pitanje slike i njene proizvodnje, pitajući se da li su uopšte moguće slike u savremenom (nemačkom) društvu i da li su moguće slike tog društva. Slikovnu samoreprezentaciju članova Bader-Majnhofa reditelj sučeljava sa reprezentacijom ove grupe od strane sistema, ipak, bez zaklanjanja iza lažne objektivnosti.

U osnovi, a bez obzira na naša politička, ideološka i estetička uverenja, oba filma nas jasno suočavaju sa pitanjem šta umetnik da čini kada mu se vlastodršci ukazuju još samo kao „svinje“ u čijim ciljevima se ne može prepoznati ni primesa uzvišenog, a u metodama ništa osim golog nasilja. Kako (i dalje) delovati u sistemu u kom već i sama činjenica zaposlenosti predstavlja kolaboraciju, i kao takvu merljivo etičko ogrešenje? Da li je u tom slučaju uopšte i moguće proizvođenje slika, a da njihova svrha ne bude samo i jedino opsluživanje sistema? I da li, najzad, umetnik ima pravo da se ponaša kao jedini koji bi, ne računajući najvišu kastu porobljivača (a koja je u dubokoj senci), još imao šta da izgubi? A možda je upravo u takvom stavu i ponašanju umetnika i problem svekolike savremene umetnosti, pa i filmske, čemu smo, između ostalog, svedoci na ovogodišnjem, koliko i svakom prethodnom, Festivalu autorskog filma.