Vladimir Kolarić
SA
SILAMA NEMERLJIVIM
Naravno, čak i srpski
vrapci znaju da onovremeni raspad metafizike nije značio njen nestanak, već
njeno umnožavanje, kao što svaki komad razbijenog stakla sebe i dalje vidi kao
celinu – jer isto je sunce koje mu daje odsjaj, zar ne? Tako je u naša doba
metafizika našla uporište u klasi, rasi/naciji i tržištu, a šta nas dalje čeka, to ćemo tek da vidimo.
Ipak, mnogi su se tokom
ta poslednja dva veka, uzmimo, opirali lažnom jedinstvu/celovitosti i još
lažnijoj utešnosti metafizike, tragajući za iskustvom transcendencije i samim
tim za čovekom, koga čovekom i čini upravo to iskustvo trancendencije. U praksi
se, pak, naročito kada je umetnost bila u pitanju, pre zapravo tragalo za
iskustvom realnosti, ispred koje je ta podla (puj, daleko bilo!) metafizika
razastrla zavesu pojma.
Aldžernon Blekvud (1869-1951)
je, kako to ekspertski objašnjava Dejan Ognjanović u pogovoru srpskom izdanju
njegovih pripovedaka („Vrbe“, Orfelin izdavaštvo, Novi Sad, 2015, prevod Sava
Kuzmanović), svoju poetiku temeljio na ambivalenciji „između strave i
strahopoštovanja“, odnosno iskustvu uzvišenog, sublimnog, kao „ambivalentnom
osećanju čoveka pred silama koje ga prevazilaze, i čija ogromnost i moć
podsećaju na sopstvenu smrtnost i ograničenost“.
Čovekov doživljaj prisustva „Drugog“,
kao sile koja ga ontološki prevazilazi, u vremenima pre sekularističke opustošenosti
poznat kao „strah Božiji“, a kasnije zamenjen mešavinom straha i (nemoćnog)
divljenja pred bezmerjem materijalnog kosmosa, kod ovog britanskog pisca posredovan
je prirodom. Priroda ovde kao da nije toliko reprezent ljudske (i svetske)
palosti ili (za čoveka) uznemirujuće animalnosti, koliko je „podsećanje“ na
izgubljenu celovitost čoveka i sveta, na žuđenu i tajnovitu celinu stvarnosti.
Suočavajući čoveka sa svešću o njegovoj radikalnoj pojedinačnosti i time i sa
istinom postojanja, priroda je medijum one strave koja najdublje izbezumljuje
na sopstvenu pojedinačnost nespremnog, a od transcendencije izolovanog
(modernog?) čoveka. Strah od prirode je strah od nestanka obezličenjem i
rastelovljenja utapanjem pojedničanosti sopstvenog tela i telesnog postojanja u
cirkularnost prirodnih procesa. Želja da se „silama nemerljivim“ prida kakva-takva
konkretnost i lik (ikonička želja!) za (ovakvog) čoveka rezultira tek umnožavanjem
čudovišta, od kojih je svako neuhvatljivije i bezličnije od drugoga, u čemu i
jeste najveća istina ovih i ovakvih umetničkih svetova. Pored „prostornih“,
Blekvud ispituje i „vremenske“ dubine stvarnosti, u čemu se, u pripovetci „Silazak
u Egipat“ gotovo sasvim doktrinarno poziva na Gurdžijeva.
Više od pitanja
materije, Blekvudove osnovne intencije se kreću ka pitanjima svesti, odnosno
pitanju odnosa čoveka prema celini sveta i stvarnosti koja ga okružuje, a koje
usvaja kao sopstveni svet i sopstvenu stvarnost. Od prirode i „kriterijuma“
ovog odnosa upravo i zavisi da li će ovo usvajanje odigravati kao strava ili
kao strahopoštovanje, kao divljenje – a najzad i možda – i kao radost i ljubav.
U tome i jeste smisao svog ovog našeg već više nego dvovekovnog rvanja sa ostacima
metafizike, i svega onoga što vidimo, i što su nas učili da vidimo, kao usud modernog
čoveka. Ponekad nam se čini – i svega onoga što jesmo. A što možda baš i ne bi
morali da budemo.
Нема коментара:
Постави коментар