ДАВИД И ЈА (Лука Пиљагић, Полет, 2016)

Владимир Коларић

ПАНК КОЧИЋ

 

Наш пораз је, између осталог, и у том фолклорном, шала-комика, свечана-академија приступу сопственом наслеђу, том репресивном мртваштву којим се успешно дезактивира свако дејство и сваки значај најслободарскијих слојева ове културе, а која је најбоља, и која је уопште култура, онда када је слободарска.

Јер слободарство, поред застрашујуће одговорности,  подразумева и једно лудило, безобразлук, непокорност, лудизам. Не манипулацију и оков више, репресивну органицистичку метафизику народњаштва, чији је врхунац управо представа малог („простог“) човека из народа - пука машина терора која ништи и негира сваког појединца, сваки његов покрет, глас, сваки његов покушај да се већ и самим тим правом на покрет и на глас супротстави неизбежној судбини покоравања, помирености са животом који је само мука и тупо клање, кад је већ притисло толико да не може да буде ни илузија.

А код Луке Пиљагића, у његовој - у истинском панк ставу - театарској обради Кочићевог „Јазавца пред судом“ („Давид и ја“, у кафе-галерији Полет) нема тога, већ само јадног понижаваног човека појединца у жрвњу безочне репресије, али и даље човека, и даље појединца. Који, и ако је метафора, и ако је гласноговорник, и ако је тип - ипак и пре свега самим својим присуством и захтевањем права на то присуство опонира мртвилу помирености, манијаштву жељних власти и манијакалном систему оних који власт желе толико да су заборавили на себе саме, чак и не зажаливши због тога.

Пиљагић својим извођењем активира слободарски потенцијал овог великог текста српске традиције, дајући нам наду да се још нешто може, да овај кукавичлук и уштројеност нису све што нам је преостало. Да нешто, ипак, зависи и од нас самих.