субота, 26. новембар 2016.

ЈАЛМАР СЕДЕРБЕРГ : ДОКТОР ГЛАС


Владимир Коларић

„Не, ја сам створена да будем гажена“

 


За његове критичаре патријархат није само један цивилизацијски и културно дубоко укорењен систем моћи и насиља, односно пракса насиља утемељена на моћи као доминацији и контроли, већ сама структура тог система, дубинска структура скривена испод културно-цивилизацијских наслага, толико дубоко да представља можда крајњи домен подложан „нормализацији“ историјски и културно развијаних идеолошких конструката.

Изванредан роман шведског писца Јалмара Седерберга, написан 1905. године „Доктор Глас“ (Агора, Нови Сад, 2016; превод Доријан Хајду) на изузетно прецизан начин разоткрива патријархат управо као ту „дубинску структуру“ људских односа, али као и једну врсту дискурса и језика, и то извотопереног језика, која људе не усмерава толико перформативним фукцијама „наредбе“ и „наговора“, већ једном врстом „појмовне збрке“, која је способна да једно здраво људско биће избезуми до те мере да изговори - „Не, ја сам створена да будем гажена“. И да жали за тим што је онда, као девојка, избегла силовање, јер би се тако, у складу са конвенцијама тог и таквог поретка, можда и удала за силоватеља, који би свакако био бољи муж од овог - пастора - сада.

А најгоре, тај пастор није чак ни лицемер, он Исусом и грехом млати по вољи, где стигне, јер сматра да је то сасвим легитимно оружје у једном поретку моћи у ком он заузима, макар у локалним оквирима, сасвим солидно место. И да је тај његов Исус подједнако добро оружје као и било које друго, а он је ионако само слуга тог и таквог Исуса, па греха и одговорности у њему нема.

И наравно, у палом свету нема довољно љубави, нема је у мери која би одредила и мотивисала све наше, па и најмање, односе и пориве, и зато је све то тако тешко. Јер кад би „све било пуно љубави“, само од себе, без наше одговорности, без избора... Али, тога нема.

Зато се држимо готових односа као апсолута, а када нам постану неиздрживи наседамо на лажљиве говоре усмерене против других људских бића, посежемо за рушењем, насиљем, самодеструкцијом, само да би нашли било какав, па и најмањи, смисао, или што је још горе, своју улогу у том и таквом свету, јер свако мора имати неку улогу. Да не буде само да смо постојали, него да смо и живели, а како ће ико знати, па и ми сами, да смо живели, ако немамо управо то - улогу?

„Човек жели да буде вољен, у недостатку тога жели да му се диве, у недостатку тога да га се плаше, у недостатку тога да га се гнушају и да га презиру. Жали да код људи изазове некакво осећање. Душа се грози празнине и жели контакт по сваку цену.“

А тај патријархат, ако и када његова критика није само још један од идеолошких конструката, могао би да буде једно од имена за сам овај пали свет, „свет овај“ за који нам се, у нашем цивилизацијском и људском поразу, чини да нема а можда никада није ни било нити ће бити лека.

Наравно да лек није ни убиство, ни самоубиство, ни самонагација, самогашење било које врсте; нико се за то не залаже, а ако се и залаже, на речима, то онда нису ни речи, већ само крик очаја. А шта онда јесте, ако нешто уопште јесте  и може да буде лек? Јер доктор Глас, који би да је „сам себи закон“ и извршава убиство како би „ослободио жену“, је само фикција, и зато није овај роман нихилизам, већ оно на шта указује и против чега се бори. Али где је ту уметност, и шта је уметност (у) свему томе, а да при томе остане уметност?

„У младости сам често размишљао“, говори о себи и за себе доктор Глас, „благо онима који су били тамо, који су учествовали. Који су нешто могли да дају, а не само да узимају. Тако је самотно ходати са јаловом душом. (...) Песник  нисам могао постати. (...) познајем неколико писаца и уметника. (...) Они су само очи и уши и руке. (...) Песници, јесу ли они заиста законодавци времена? Бог ће га знати. Ипак, чини ми се да тешко да тако делују. Пре мислим да су они инструмент по коме време свира. (...) А шта сам ја? Чак ни толико. Немам сопствених очију. (...) Чини ми се да сам и сам сенка која је желела да постане човек.“

А цинични пријатељ му, у духу древне идеологије надчовека, одговара: „Постоје три врсте људи - мислиоци, пискарала и стока. У пискарала, истина, потајно убрајам већину оних који се називају мислиоцима и песницима, док већина пискарала спада у стоку. Посао мислиоца је да нађе истину. (...) (Али) истина је попут сунца: њена вредност зависи искључиво од праве удаљености од нас. Ако би мислиоцима било пуштено на вољу, они би нам планету усмерили право на сунце и све нас спржили. Не чуди што њихово делање повремено стоку уплаши толико да повиче: угасите синце, до ђавола! Ми пискарала за задатак имамо да очувамо исправну и корисну удаљеност од истине, (...) да мислиоце заштитимо од беса стоке, а стоку од превеликих доза истине“.

И како сад да тај мислилац не буде ни медиокритет, јер то није нимало секси, а ни „плава звер“, јер то уме да буде опасно и оптерећује савест; то је питање. У сваком случају, и то се не може избећи, морамо умети са маскама, јер маске су наша права и непосредна стварност, уз могућност да за нас постану и стварност уопште: „А и те маске! Сви су под маскама. Што је најгоре, то им је и највећа предност. Не бих волео да их видим без њих. Да, ни сам не бих волео да се покажем без маске. Не њима!“

„А коме онда?“, пита се напослетку убица, доктор Глас, и остаје без одговора. Остаје сам снег, његова белина и хладноћа, реална хладноћа и жуђена белина, белина нашег од смрти и суда уплашеног бића.

„А коме онда?“ Може ли уопште уметност да да тај одговор?

 

Нема коментара:

Постави коментар