ДМИТРИЈ ДАНИЛОВ: ПРЕКИДАЧ

Владимир Коларић

„Лепо је кад се људи / Сећају човека“

 

Сећам се како ме је, када сам деведесетих дошао на студије у Београд, једно чекање трамваја испред СКЦ-а, управо сам звук трамваја који се приближава, уз све те људе и сву ту непоновљиву светлост, у тренутку објаснило и Београд и музику „Дисциплине кичме“, коју у основи нисам разумео све док је нисам препознао у том звуку, који као да ми је једном заувек све објаснио.

И како сам на студијама написао кратки филмски сценарио само на основу утиска једног обичног недељног јутра на Новог Београду, ни у чему посебног, али за мене тако значајног, тако преображавајућег, да ми и данас, када га се сетим, затрепери срце од неке пријатне хладноће. И не знам да ли би га се сећао да га нисам записао, да га нисам преобразио у једну стварност који није тек тренутна или нам се бар чини да није; да запис није тек гробница за доживљај, читуља, него да и чува нешто од њега, што га увек може поново активирати, макар и у сасвим промењеном виду, у складу са вашим тренутним стањем, тренутним животом, доживљајем света... варењем.

Поезија руског песника, прозаика и есејисте Дмитрија Данилова (1969), у збирци „Прекидач“ (Паидеиа, Београд, 2016, превод Душко Паунковић) слободним стихом фиксира (Руси воле да користе тај израз) управо овакве мале, незнатне епифаније наше текуће урбане свакодневнице, оне неприметне ствари, „мале и убоге“, ту неприметност и ту пролазност саму.

Песнички глас у сталном покрету пише о граду, земљи, свету у покрету, покрету просторном и временском, покрету измештања и покрету пролажења и заборава. Ипак, ове поезија не слави болест ни једне од свих могућих носталгија, она није предвидљива мистика и метафизика што овешталом симболиком тежи да „трансцендира“ досаду свакодневнице; она не идеологизује и не мистификује, већ посматра и пева, трзаје нашег временитог бића, трзаје наше појединачности у једном дивном и застрашујућем свету, нашег живота који живи само догод и само онда када је тај свет за њега истовремено и диван и застрашујућ.

Зашто нас неки људи радују, чак и ако их само овлашно окрзнемо оком у пролазу, зашто нам неке зграде, неки предели, нагоне на плач, макар и ружни и за нас небитни, обични и необележени нашим сопственим сећањем и искуством, нашим "бићем".

Оно одсуство које испуњава градове, она лепота истовремене блискости и усамљености, оно што ћемо, иако сасвим-сасвим небитно, заувек памтити, то би и „о томе“ би могла да буде ова поезија нашег тренутка и свих наших тренутака, свих оних тренутака за које бисмо волели да су наши. Трагање - речима, срцем, слухом, додиром, јер и додира мора бити - за световима који се дотичу, за самим тим дотицањем-спајањем-раздвајањем, присутвом-одсуством, руска поезија у својој најдубљој и најбољој традицији - као таква.