петак, 16. децембар 2016.

LJUBAVNI SLUČAJ (Preditor, 2016)


Владимир Коларић

СТВАРАТИ И МИСЛИТИ

 

Римејк је обично ствар комерцијалног прорачуна, а може сведочити и о зрелости културе способне за продуктиван дијалог са сопственим наслеђем. Пошто о комерцијалном ефекту не може бити ни речи, „Љубавни случај“ у извођењу полазника филмске школе Предитор, као римејк филма „Љубавни случај или Трагедија службенице ПТТ“ Душана Макавајева из 1967, свакако је пре ово друго, а иницијално је део едукативног процеса школе којом руководи Милутин Петровић.

Поетика овог филма је, очекивано, изведена из поетике филмова какве је до сада радио Милутин Петровић са сарадницима, а које је, уз филмове још неких редитеља-редитељки, Саша Радојевић именовао као „гаражне“. Та поетика је од старта изнуђена продукционим условима какве подразумева прављење филмова без институционалне подршке и комерцијалних очекивања, али поред ове нагативне, садржи и позитивне одреднице које бисмо у најширем смислу могли одредити као метафилмске и то у оба значења овог термина: освештеност поступка и медија („ово је филм“) и референцијалност („филм о филму“), при чему под категоријом референцијалности можемо подразумевати подједнако филм чији је фокус на процесу или неком аспекту процеса прављења филма или филм настао као метатекст извесног прототекста, који је и сам филм, група филмова, жанр, ауторски опус и слично.

Као што нас је Макавејевљев филм суочавао са својим временом, терајући нас да сами изводимо закључке који ни за нас саме не морају бити нимало пријатни, и његов римејк нас суочава са бедом наше колонијалне садашњице, локалне транзиционе и планетарне глобализацијске лешине оног света за који су нас убеђивали да је најбољи од свих могућих светова, односно да је „крај историје“. А рубна егзистенција је увек пре бедна него подстицајна и то овај филм не крије, безобразно и безобзирно (ех, да је још безобразније и безобзирније!) укрштајући све те различите дискурсе, слике, пројекције, које нас бомбардују, колонијализују умове и тела, загађују нам свест, чине нас већ и самим себи неподношљивима.

А сва та монтажна играрија као да чита, непосредно попут неког естетичког ЕЕГ-а, нашу располућену свест, све већи јаз између стварности, нашег доживљаја стварности и нашег доживљаја самих себе (ма ко то били „ми“), суочавајући једне са другим све сулудија виђења како наше историјске, тако и егзистенцијалне стварности.

Живимо у медијској (већ и у постмедијској) ери, и овде је више него код Макавејева „медијског посредовања“ и објективизације тог посредовања, односно медијасфере која је и сама постала инстанца свести, знаковно-материјални носилац свести, па и њен својеврсни корелат, овај пут са претензијом пре на „глобалност“ него на универзалност.

Такође, нема само монтажне „делинеаризације“ супротстављене класичном наративу и класичном просторно-временским схемама, већ и паралелизма и пробабилизма у моделовању стварности, кроз удвајање и релацијску комбинаторику мушко-женских љубавно-сексуалних парова.

Замерати овом филму продукционе услове у којима је настајао, потенцирати његову наменску природу или трагати за техничким несавршеностима, било би неинтелигентно и неукусно. Онај ко би овај филм описао и тиме дисквалификовао изразима попут дилентатизма и аматеризма не би откривао само сопствено незнање и неукус, него и страх од даха слободе који је у њему присутан.

А од овог филма су можда највише добили глумци, од којих већина није често у прилици да игра на филму или им је ово први пут, иако су професионални глумци. Љума Пенов је већ ведета „гаражног филма“ и овде је најбоља до сад: њена специфична еротичност, артифицијелна и иронична, али и врло сензуална и телесна у исти мах, овде је нашла себе. Албин Салиховић је откриће, а Анђелко Берош и Марина Буквички смели и култивисани, фотогенични и еротични како се мало ко у српском филму, тој апотеози свакојаког провинцијализма и насиља, усуђује.

Петар Митровић, Даниела Ћеранић, Горана Цветковић, Јелена Антонић, Зорица Светличић, Ђорђе Цвијановић, Сава Рељин, Алекса Борковић и Миле Крсмановић, аутори или „колективни аутор“ овог филма (укључујући и сценарио у сарадњи са Аном Родић), надам се да су свесни или да ће макар постати свесни привилегије учења уметности и заната на оваквом материјалу и у оваквом процесу, у ком није срамота стварати и мислити.

Јер није све, најзад, у поетици и естетици, него и у етици и психологији оних који филмове стварају. Где нема живота, не може бити ни уметности.

Нема коментара:

Постави коментар