Владимир Коларић
МАЛА ОД
ВРТЕШКЕ
Александра Миланковића нисам упознао преко књига,
већ преко фејсбука, и ту ми се учинио као један одмерен, паметан и изузетно
суптилан, чак нежан човек. Ту сам прочитао и понеку његову песму, и личила ми
је некако на њега, онаквог каквог сам га пројектовао.
Од детињства сам развио гордост писца, уверење
како уме да процени људе, како му је интуиција и емпатија развијенија него код
већине. А временом сам, можда највише из пристојности и страха да је све
то само надменост, почео да сумњам у своје процене, да потискујем тај
први доживљај, и да рационализујем. И то је функционисало, нарочито да одложи и
стиша неку реакцију, која би некога могла да повреди. Понекад и претерано
усхићење или пристрасност, која би некога могла да збуни и уплаши. У спознајном
смислу - тешко да је донело било шта добро.
И коначно сам прочитао једну књигу Александра
Миланковића, његову последњу, „Мала од вртешке“ (СКЦ Крагујевац и Арт Врт,
Београд, 2016) и она се потпуно уклапала у овакву естетику стварности и
естетику човека, у то поимање човека и света једним тајанственим чулом, које
имају или су га макар развили само поједини, а који су међусобно више него
сестре и браћа: да виде нешто у човеку и свету што обично око не може видети, а
да то није нужно оно што се зове трансценденцијом.
Писао сам о рату, добро. Рат је мој проклети
литерарни брат, сапутник којег моје речи саме налазе. Али нисам писао о рату
онако како је у овим песмама писао Александар Миланковић. Да га не видим као
тако скромног, поклонио бих му се. Није фраза.
Одавно нисам читао овако добре песме, а Миланковић
има још читавих пет књига!
А да пишем о томе „о чему“ је ова књига, о рату и
детету, рату у детету, детету у рату, о судбини лепоте и судбини речи док около
звижде меци, о песнику као записничару, али не обичном записничару него
записничару који плаче - не желим; све је то у овим песмама, и ја бих ту био
вишак; тим пре што се и сам песник труди да у својим песмама не буде вишак.
О кругу, о колу, који би можда био у стању да
окружи и да заокружи и да савлада сав тај хаос, о неком шуму кружења од некуд и
од некада који нас подсећа на нешто а да ни сами не знамо шта - о томе тек
нећу. Постоје ствари које се могу изразити само језиком песме.
Нема коментара:
Постави коментар