Владимир Коларић
Са Фиделом,
па шта буде
У последње време сам се, стицајем околности -
дружећи се са великим кубанским писцем Франсиском Лопесом Сачом и упознајући младог
философа Хорхеа Гонсалеса Ароху, као и припремајући испоставило се сјајну
трибину о кубанској култури данас - више бавио културом ове интересантне земље.
Такође, проучавајући теологију ослобођења, а одраније колонијализам и рађање
неолибералног монструма из крви латиноамеричких народа, боље упознавање са историјским
искуством Кубе ми се чини све
неопходнијим за разумевање данашњег света и нужном трагању за алтернативама.
Тако је дошло и до упознавања са јединим филмом
насталим у српско-кубанској продукцији, документарцем „Са Фиделом, па шта буде“ (Con Fidel,
pase lo que pase, 2011), редитеља Горана Радовановића, о чијем филму „Енклава“
сам писао (на овом блогу), а „Хитну помоћ“ ценио, али чији ми је добар део
опуса до сада, нажалост, промицао.
Мој приказ „Енклаве“ није био у потпуности
позитиван, али упркос томе Горан Радовановић ми се тада јавио и похвалио мој
текст, што је један од доказа посвећености овог аутора, која је данас, а код
нас свакако, сасвим ретка, а о вредностима мањка сујете и вишка скромности да
не говорим.
И овај, „кубански“, филм Горана Радовановића
такође је рађен из посвећености и љубави, што свакако искључује сентименталност
и идеолошко, макар и улепшавајуће, деформисање стварности. У уметничком делу
оправдано је и нужно једино естетско деформисање стварности, које произилази из
поступака селекције материјала из предметно-историјске стварности и претварања „света
ствари у свет знакова“, што сваки естетички и поетички захват подразумева. Које
ипак није значењски, па ни идеолошки неутрално, али је оправдано онолико колико
иницијативу у креирање значења у већој мери препушта гледаоцу.
„Са Фиделом, па шта буде“ приказује дан уочи
прославе 52-годишњице кубанске револуције у месту Сијера Маестра, у ком се
ликови такозваних обичних људи у свакодневним ситуацијама и простори у којима
делују повезују и поетички структуришу различитим облицима комуникације. У
првом делу филма се, пратећи старог мотоциклисту, упознајемо са сиромашним предграђима
Сијера Маестре, у другом пратимо превоз младог зубара од села до града, у
трећем пратимо дневни ритам јавне телефонске говорнице, у четвртом, у контексту
празника, медиј комуникације су мегафон и телевизија, а у последње - за Кубу
неизбежна -песма.
Овде приказана сиротиња није избезумљена сиротиња
латино-диктатура разапета између унутрашњег и спољашњег насиља с једне и
ослободилачке борбе и очајничке солидарности са друге стране, већ сиротиња
социјалистичке земље обликоване вишедеценијским отпором колонијалном насиљу,
чија стварност делује као сијеста, а култура као безгранични бриколаж.
Радовановић нас не лаже да је сиротиња романтична
и морално супериорна, нити да је цена која се плаћа за одржање националне независности
неважна, па чак ни лако подношљива.
Али нас не лаже ни да изван малограђанских идеала
потрошачког друштва нема живота, нити да је сав тај живот који пулсира у свим
тим људима мање вредан од живота самозадовољног белог господара, био он свестан
тог свог самозадовољства и свог господарства или не.
Његова перспектива зато није идеолошка, него
непоправљиво хуманистичка, и свакако се неће свидети ни онима који би се жалили
да се у филму не тематизује империјалистичко насиље као такво, нити онима који
би волели да се у њему очигледно види репресивност „недемократског режима“, који, ограничавајући
слободу тржишта, сву ту сиротињу не упути на предузетништво, чиме би, је ли,
решила све своје проблеме.
Комуникација, живот као (изнуђена или културно
условљена) сијеста, идеолошки и социјално-економски бриколаж, нагласак на
сиротињи, амблематични за земље такозваног „трећег света“, можда су очекивани
поступци у естетско-документаристичкој обради једног мање-више просечног, мада
симболички снажног дана на Куби, али поетички прецизно обликовање и неидеолошки
приступ овај филм не чине само поузданим погледом на данашњу Кубу, него и
огледалом нашег социјалистичког наслеђа, национално-ослободилачког историјског
искуства, али и наше, освештене или не, колонијалне позиције.
Нема коментара:
Постави коментар