Носталгија 9/8 (Саша Петровић Зуља, 1998/2018)

Владимир Коларић

Деведесете: искуство пораза и слободе

Саша Петровић Зуља је свој кратки документарни филм „Носталгија 9/8“, у продукцији Академског филмског центра, снимио 1998. године, са намером да буде приказан двадесет године касније.

На тај начин се овај једноставан и непретенциозан филм, који у свом главном сегменту бележи исказ ауторовог пријатеља који из свог оскудног стана у Лазаревцу машта о путовањима Европом, од документа једног историјског тренутка претвара у својеврсну временску капсулу и, неминовно, објекат носталгије.

Носталгија је била тема и занимљивог и за наше услове ретко узаврелог разговора, који је после пројекције са аутором водио Илија Лабало. Да ли је могућа носталгија према деведесетима, или је наша перспектива на тај период нужно обликована идеологијом? Идеологијом која ауторовој, Лабаловој или мојој генерацији на свој начин укида право на младост и носталгију, више можда него они који су нам је, како је то пожељно говорити, отимали током ратних и околоратних деведесетих.

Питање које филм, самим ауторовим маневром одложеног приказивања, неминовно поставља – да ли се ишта променило у међувремену, са (пожељном) тенденцијом да одговор буде негативан, много је мање битно од његове егзистенцијалне универзалности: Саша Петровић се ни тад није бавио идеологијом него егзистенцијом, па зато и сада његов филм не би требало посматрати са идеолошке него са егзистенцијалне тачке гледишта. Па тако ни носталгија коју евентуално призива, а која је донекле такође била укалкулисана у ауторовој жељи да види како ћемо две деценије касније гледати на „најбоље године наших живота“ (а то су увек године свесне и борбене младости), не би требало да буде тумачена у идеолошком него егзистенцијалном кључу, оном интимном, о коме је готово непристојно питати.

Деведесете су још неинтерпретиран део наше блиске прошлости и нашег живог искуства и стоје као велики задатак пред уметницима и другим тумачима стварности, пре свега као задатак одбацивања задатих идеолошких оптика и храброг суочавања са оним што су деведесете, у свој својој сложености и за сваког од нас појединачно, биле или могле да буду. Филм „Носталгија 9/8“ је можда мали, али леп и подстицајан прилог, позив на такве интерпретације, које за многе могу представљати животно важне интерпретације њихових сопствених живота и сопственог егзистенцијалног искуства. У ком ипак није, и не може бити, баш све и само идеологија.

Већ и самим тим што је окупио и повео живу дискусију између једног броја креативних припадника једне генерације „идиоритмика“, овај филм је учинио много. У очекивању једне велике приче, или лакше је претпоставити омањег спектра микронаратива, остаје нада да ће искуство слободе коју је ова генерација искусила као можда ниједна друга, у коначници надвладати њено искуство пораза.