Ideje srodne ideji "fantastičnog realizma" nisu nove i naročito su imale dobar prijem u ruskoj umetnosti ili u pokušaju određivanja estetskih i idejnih osobenosti nekih od najznačajnijih ruskih pisaca ili, ništa manje, slikara. Pored nikad prekinute vezanosti najvećih ruskih umetnika za pitanja smisla, ali uvek tretirana u najčvršćoj vezi sa "živim životom", u ovome se vidi i želja da stvarnost kao građa umetničkog dela ne ukida slobodu umetnika, pri čemu umetnost nije pasivno preslikavanje nego preobražavanje sveta i stvarnosti, što kod Dostojevskog, uzmimo, dovodi do ideje raskoraka, borbe, sukoba sa stvarnošću, koji međutim ne predstavlja rušiteljski nego stvaralački odnos. Takođe, kod Dostojevskog ovakvo shvatanje umetničkog realizma i odnosa umetnosti i stvarnosti ima koren i u shvatanju beskrajne složenosti sveta, koja se suprotstavlja utilitarističkoj i naivno realističkoj predrasudi o postojanju "sveta onakvog kakav jeste", odnosno postojanju nekakvog dovršenog i zaokruženog sveta koji se neposredno otvara našim čulima, pa time i umetničkom oblikovanju, shvaćenom kao puko odražavanje. Prema njemu, zadatak umetnosti nije "u slikanju životnih slučajnosti, već opšteg smisla koji se krije u raznovrsnosti životnih pojava".
Traganje za nekakvim "drugačijim" realizmom, pored toga, nije bilo samo pitanje otpora postprosvetiteljskim tendencijama, nego i ozbiljne zapitanosti o mogućnosti umetnosti da svedoči o duhovnim realnostima i duhovnim iskustvima u doba sekularizacije. Stav da se u traganju za duhovnim, transcendentnim ili kako već, nivoom stvarnosti kreće bez raskidanja veze sa predmetno-istorijskom stvarnošću, predstavlja svojevrsnu odbranu umetnosti, čiji cilj ne bi trebalo da bude ilustracija već datih bogoslovskih ili metafizičkih formula, ili pasivna upotreba gotovih simbola, mada svakako ne ni kvazi-subjektivistička proizvoljnost. Dostojevski zbog toga insistira da njegovo duhovno i religijsko traganje kroz umetnost, jeste upravo to, traganje, neprestana borba, rvanje, napetost: umetnost nije poza, umišljenost, sujeta i praznoslovlje, već put, opasan i smrtonosan za sve one koji se usude da njime idu, ne "češanje ušiju" bilo koje vrste, već stvar suočenja sa istinom (ili Istinom) kao sa "tigrom u kavezu". Opredeljenje za, rečima nekih savremenih istoričara umetnosti, "transcendentni realizam" tako podrazumeva potragu za istinom ne polazeći od apstrakcija ili gotovih formula i simbola, nego od vidljivog sveta, bez ukidanja njegove čulno-predmetne datosti, ali i bez njegovog "odsecanja" od celine stvorenog i nestvorenog, od svih svetova u kojima čovek, zajedno sa svim stvorenim, prisustvuje i u kojima učestvuje.
Takvo poetički izbor Balabanova, pored duboke povezanosti sa nasleđem ruske umetnosti i ruske misli, čini razumljivim njegovo opredeljenje za strukturalni princip "roud muvija", koji karakteriše njegov poslednji film, što je sasvim legitiman izgovor za tematizaciju svakog putovanja i svake potrage, pa i onog "velikog" putovanja i "velike" potrage, koju najčešće imenujemo kao duhovnu. I "realizam" i "putovanje-potraga" ovde se poetski markiraju dugim kadrovima u pokretu i naturalnom sirovošću aktera i pejzaža na granici ukidanja fikcionalne uverljivosti.
I ima li ovde parodije "Stalkera"? Naravno da ima. Ali ponovo u smislu vrlo karakterističnom za rusku kulturu i njenu specifičnost u odnosu na evropsku: parodija je ovde pre nego bilo gde izgubila isključivo pežorativno i u odnosu na svoj predmet negativno značenje, i poprimila smisao koji bismo pre odredili kao preispitivanje, preobražavanje, dijalog sa kulturnim nasleđem. A dijalog sa "Stalkerom" je kod Balabanova pre povezan sa uobičajenom recepcijom ovog filma i ovog "kanonizovanog" (pa bezmalo i crkveno kanonizovanog) autora. On kao da pravi "Stalkera" oslobođenog alegorizma i pseudo-spiritualne simbolike, traganje svojih junaka (koji nisu više Pisac i Naučnik, nego bandit, muzikant i kurva) jasnije vezujući za potragu sa spasenjem (ovde "urnebesno" nazvanim "srećom"), a to spasenje za konkretne ličnostne kategorije kakve su pokajanje, smirenje i istrajnost.
"Hoću i ja" je hrabar film, lično hrabar film čoveka suočenog sa smrću, hrabar jer svedoči o najvišem i hrabar jer se suprotstavlja banalizaciji i ideologizaciji religije, konkretno pravoslavnog hrišćanstva, koja nam izmiče i ovo malo tla pod nogama u ovo odsudno doba. Ovim poslednjim Balabanov u savremenom ruskom filmu korespondira još jedino sa drskim-predrskim "Dirigentom" Pavela Lungina, a svim ovim zajedno - gotovo ni sa čim više u savremenoj ruskoj kulturi. Ipak, ovakav "transcendentni" - ili kako god hoćemo - realizam, kao naslednik takvih veličina kakve su slikar Ge ili pisac Ljeskov, svakako ima, i što je još važnije, mora imati budućnost. Jer to je so ruske kulture.
