In memoriam: ALEKSEJ BALABANOV (1959-2013)

U novom broju časopisa "Riječ" (3-4, 2014, Književni klub Brčko, BiH) objavljen moj tekst posvećen nedavno preminulom Alekseju Balabanovu. Tekst se sastoji iz tri teksta ranije objavljena u "Ruskom almanahu", uz za ovu priliku napisan uvodni deo, koji sledi:

Владимир Коларић

Алексеј Балабанов (1959-2013)

 

 Комуникативност, контроверзност и укорењеност у руској култури свакако су разлози за изузетан и специфичан статус недавно преминулог редитеља Алексеја Балабанова у руском и светском филму.

            Комуникативност његовог дела пре свега је везана за жанровске и попкултурне кодове које од друге половине деведесетих уноси у своју поетику, као и за непрестани дијалог са наслеђем руске, али не само руске културе и уметности, кроз адаптације и друге облике интертекстуалног третмана уметничког и културног материјала који је већ одавно постао део културне свести савременог човека. Дакле, комуникативност остварена адаптацијама Кафке и Бекета, замењује шира комуникативност ослањања на матрице жанровског филма, да би се у завршном периоду Балабановљеве прерано прекинуте каријере ове тенденције стопиле у један особен, синтетичан и сложен уметнички израз, пред којим је стајала велика будућност.

            Контроверзност његовог дела има више апеката, од формалних и садржинских, до пре свега оних ванфилмских: некада елитистички „европоцентрични“ редитељ арт-филмова, крајем деведесетих, филмом Брат, бива доживљен као весник и инспиратор буђења новог руског патриотизма и враћања националној и империјалној самосвести, да би у новом веку фимови које је снимао били схватани као субверзивни у односну на актуелну, овај пут наводно национално (и цивилизацијски) пробуђену руску стварност. Такође, контроверзу до данас изазива и истинска природа Балабановљевог односа према религији, односно (православном) хришћанству.

            И најзад, управо ова контроверзност и амбиваленција у рецепцији Балабановљевог опуса, више него било шта друго сведочи о његовој укорењености у руској култури, у виду пушкинске „несводиве вишезначности“ и  дијалогичности „петербуршког рукописа“.

            Храбар и слободан, Балабанов је наследник и актер оног најбољег у руској и европској култури и као такав путоказ и окрепљење за све нас који мислимо за себе да смо људи уметности или људи идеја. И сведочанство о могућности слободе и стваралашптва у свакој епохи, па и овој коју у свом колективном нарци(си)зму видимо као рубну, пресудну, привилеговану коначно пристижућом апокалипсом, где је једина нада у коначном крају, а једина љубав у разарању. Епохи у којој своје слепило, кукавичлук и неделовање правдамо мраком око нас, и неизбежним, судбинским мраком у нама, за који, ето, нипошто нисмо само криви, него су то људи, него су то околоности, него је то ова или она датост, све до слепе судбине, односно тржишта и/или идентитета претвореног у судбину. А Балабанов је уметник који нам никада не допушта да сав свој живот сведемо на самооправдање, на затвореност самољубља дакле, у чему и јесте његова истинска вредност и истинска „контроверзност“, све док је и ово мало живота у нама

           

Film PETLJA (42 min.) MIlutina Petrovića

Vladimir Kolarić

Svetli pogled filma

Film „Petlja“ (42 min.) u režiji Milutina Petrovića (+ koscenarista sa Sašom Radojevićem) može biti posmatran kao dovršen eksperimentalni film i kao faza u nastanku celovečernjeg filma pod istim nazivom. Isto tako, može biti posmatran i kao eksperimentalni film kao takav, odnosno čin stvaranja eksperimentalnog filma: artefakt i događaj podjednako.

Produkciona nužnost stvaranja eksperimentalnog filma ovde se pretvara u izazov, a sam čin, kao i proizvod, legitimiše pozivanjem na jednu finu tradiciju nekomformističkog filma, sa značajnim odjekom na našim prostorima. Zato je „Petlja“ ne samo film „posvećen“ Ljubomiru Šimuniću, nego, kako stoji u „dekodirajućem“ podnaslovu „Petlje“, film „o“ njemu.

A „on“ nije (samo) biografski on, taj neko sa imenom i prezimenom, od krvi i mesa, nego sam njegov pogled, sve do toga da on postaje sam film, definisan uostalom sasvim hičkokovski, pojmovima voajerizma, fetišizma i egzibicionizma.

Ali i „film o filmu“ i „film u filmu“, što su bitne poetičke odrednice ovog komada, ne znače da se ukida modelirajuće svojstvo filma kao umetnosti, odnosno da film, osim sebe samog, ne modeluje i neki „svet“ i neku „stvarnost“ ili makar neku od mogućih ili aktualnih predstava tog sveta i te stvarnosti. Modelizacijski princip je u ovom filmu određen već naslovom, i podrazumeva organizacioni princip spirale ili lavirinta, kao onaj princip koji prevazilazi podelu na cikličnost i linearnost. Ovakav model stvarnosti, koji nije ni „strela vremena“ ni „večno vraćanje“, već „dvostruka sekira biosa“, podrazumeva napetost između težnje za dostizanjem savršenstva „zlatnog preseka“ i traganja za mogućnostima oslobađanja od savršenstva kao zadatosti, a u ime, samo čoveku svojstvene, slobode. Ukratko, ovakav organizacioni i modelizacijski princip stalno je na granici, ili stalno ispituje granicu, između poistovećivanja čoveka sa prirodom, preko uočavanja jedinstvenih obrazaca svega postojećeg, i oslobođenja čoveka od okova prirode, preko principa ličnosti, koji prevazilazi svaki model i svaki obrazac, svako lažno jedinstvo.

Sasvim u skladu sa ovakvim modelom stvarnosti, koji je ovde ujedno i poetički ključ, unutrašnja organizacija filma, kao odnos celine i delova, zasnovana je na postupku preslikavanja, kako na vertikalnom (struktura ljudskog mozga-društva-filma) tako i na horizontalnom (izvori filmske slike) planu. U tom smislu, ovaj film počiva na danas sasvim prestižnom holografskom pristupu modelizaciji sveta, i time se uključuje u potragu za poetikama budućnosti. S druge strane, ovo je i nostalgičan film, nostalgičan pre svega ka filmu kao takvom, za koga se ne želi prihvatiti da prolazi.

Milutin Petrović, kao i u drugim svojim filmovima, u filmu vidi i traži plemenitost, zasnovanu na njegovoj sposobnosti da svedoči o ljudskom liku, a time i ljudskoj slobodi. Ovaj „svetli“ pogled, superiorno nadilazeći svaku raspravu o represivnom, mehaničko-reproduktivnom, dejstvu filmske slike-u-pokretu, upravo je ono najvrednije u dostojanstvenim, hrabrim i „muškim“ filmovima ovog autora, a i jedna od najlepših i najvrednijih stvari u filmu uopšte. Jedna od onih stvari zbog kojih volimo film. Čak i ako, avaj, prolazi.

 

 

 

 

 

 

Vladimir Kolarić: HIPOLIT (odlomak)

Владимир Коларић

ХИПОЛИТ (позоришна драма; одломак)

1.

 РОБИЊА: Време лагано речи на светло света износи. Реч по реч обасјава.         Прича почиње. Зашто си дошао овде, да ли знаш? Зла овог вечно ћеш        се сећати.

         Има града лепшег од овог, ал мрак га обавије, магле га крију. Има тела лепшег од овог, ал мрак га обавија, магле га крију. Има речи          лепше од ове, ал мрак је обавија, магле је крију. Гроб ово је, ал гроб       што тамом покрива гроб наш сутрашњи.

         Време лагано речи на светло света износи. Реч по реч обасјава.        Прича почиње. Празна прича што заноси нам главе. Зашто си дошао     овде, да ли знаш? Зла овог вечно ћеш се сећати.

 

2.

ФЕДРА: Овом недрећном лицу име је Федра. Ове руке, некад чисте од     крви, Федрине су. Ове ноге, на копно ненавикле, Федрине су. Ове           груди, ничије дојиље, Федрине су. Очи ове што се гасе, и оне су   Федрине. И уши су Федрине, што су кадре само крик да чују, али не         и реч. И ова распоуклина под пупком Федрина је, ничија врата          Федрина. Све Федрино је, шта Федрино није?

РОБИЊА: Заспала је Атина, краљице моја. Зидови се згуснули, улице      сузиле. Краљице моја, очи откриј. Цела Атина ичекује повратак          краља, Тезеја што га прати мирис бикова. Откриј уши, краљице моја.      Топот је то а не гром. Краљице моја.

ФЕДРА: Доста, робињо. Речи хоћу. Речи, робињо. Речи што зубе разбијају.

РОБИЊА: Зао је почетак то. За којом то водом усне ти жуде, краљице      моја?

ФЕДРА: Нема више краљице.

РОБИЊА: Удове ми на куле разапните. Глава моја мени мрска је. Копљем         ми пород будући избришите. Име ми телу одузмите. Краљице моја!

ФЕДРА: Нема више јраљице. Спремна сам. Зло страшно открићу сад.

РОБИЊА: Црно тело, црни удови. Побећи морам. Побећи морам речи злој.

ФЕДРА: Волим Хиполита предивног. Још ноћ је. Лепото, док он почива, надвиј се и обгрли га својим телом, са усана својих расипај речи      слатке.

РОБИЊА: Умрети морам, краљице.

ФЕДРА: Тело његово свет је мој. Море моје некадашње. Сва вода коју      желим испити, тело је његово. Хиполите предивни.

РОБИЊА: Убила ме реч твоја, краљице. Тело што на мојој сиси расло је,           твоје љубави жртва постаће. Хиполит, син Тезејев и Амазонкин. И   син твој, краљице. Зло своје пред свет изнесе.

ФЕДРА: Син мој. Све моје. Убити те морам, робињо.

РОБИЊА: Каква то тама покрива тело ти краљевско?

ФЕДРА: Кад памети неста оне здраве. Умрети мораш.

РОБИЊА: Јер очи моје твојку срамоту осветлише. Убиј ме, краљице, и     овог ме бола ослободи.

ФЕДРА: Каква је то тишина од које мрзне крв?

РОБИЊА: Лудило је то твоје, краљице.

ФЕДРА: Добро дошла у лудило моје, ронињо. Лудило пичке разјапљене.

РОБИЊА: Умрећемо.Остаће само краљ руку крвавих.

ФЕДРА: Празан је свет без краља.

РОБИЊА: Свет нашим телима напуњен.

ФЕДРА: Да ли је то топот или гром, робињо?

РОБИЊА: А на дну тело моје што смрди и урла.

ФЕДРА: Мирис бикова осећаш ли?

РОБИЊА: Бикова крви проливене, краљице моја речи крваве.

ФЕДРА: Одговарај, робињо.

РОБИЊА: Смрт од твоје руке више не плаши ме.

ФЕДРА: Речима главу кидаћу ти.

РОБИЊА: Кад би се у речи могла уздати и мало.

ФЕДРА: Да ли се то улице сужавају? Одговарај, робињо.

РОБИЊА: Топот је то, краљице моја, а не гром.

ФЕДРА: Очи сам покрила да не чујем.

РОБИЊА: Да. Долази Тезеј руку крвавих.

 

3.

ФЕДРА: Атина за мачем звојим жуди, Тезеју, тело краљевско.

ТЕЗЕЈ: Цео свет крвљу ћу атинском испунити.

ФЕДРА: Федра се мачу твоме радује, краљу мој крви биковске.

ТЕЗЕЈ: А ја се лудилу твоме радујем, краљице најдража.

ФЕДРА: Мач желим. Само крв своју сањам, мачем проливену.

 

(...)

Nagrada za prevod Lotmana!

Za prevod knjige "Dijalog sa ekranom" Jurija Lotmana i Jurija Civjana, Zorislavu Paunkoviću je dodeljena nagrada "Miloš Đurić". Reč je o najuglednijoj prevodilačkoj nagradu koju dodeljuje Udruženje književnih prevodilaca Srbije.
Ovaj predivni "bukvar filmskog jezika" izdao je Filmski centar Srbije (urednik Miroljub Stojanović), a ja sam pisao predgovor i inicirao izdavanje knjige.
Dodela nagrade je u utorak, 9. 12. 2014. u Udruženju (Francuska 7).
Čestitam Zorislavu!

Roman ŽUTA KABANICA Đorđa Bajića

Vladimir Kolarić

 

Čistome čisto

Popularna kultura danas može biti još samo nostalgija, nostalgija kao bolest ili kao ljubav; bolest u smislu stalnog kruženja (u nedostatku pravog središta) ili jedan frivolni, slatkasto-blazirani, koketujući bol mirenja, ali ne običnog, nego mirenja sa zadrškom, gde se datost ne tek prihvata, nego se odmerava: želi joj se nekako izmaći bez sukoba, uzmaći bez poraza. Neki bol, u svakom slučaju.

Svet se menja, pa praktikovati popularnu kulturu više ne znači obavezno praktikovati moć, težiti poziciji moći. Težiti bilo čemu – danas je u domenu popularne kulture niskost i svinjarija; možda baš ona bulativićevska svinjarija iz koje se rađa fašizam i kojom se fašizam hrani. Popularna kultura je preciznije (i slivenije) od bilo čega drugog ocrtavala konture nakadašnjeg postrevolucionarno-stabilizovanog sveta; jedne slike sveta i jednog poretka za koji smo svi slutili da je samo jedna usputna stanica a ne odmorište, jedan prelazni trenutak a ne epoha; i možda baš zbog toga upravo ona predstavlja crvenu maramu kako za one koji se boje daljeg stabilizovanja usled straha od totalitarizma, tako i onih koji se boje da je ta stabilizacija bila samo privid i da signal za novu jurnjavu samo što nije dat (ako već nije); o onima koji neće da čuju ni za kakvu revoluciju, pa i onu unutar sebe samih, da ne govorimo.

Problem sa mimesisom postoji u svakom vremenu, a u našem se on najbolje ocrtava kao problem sa popularnom kulturom. Praktikovati popularnu kulturu danas, nažalost, znači pravdati se. Tražiti opravdanje za sebe zbog svoje male nastranosti, zbog svog služenja (korporativnim) silama zla, zbog svog pristajanja na pasivnost i prosečnost. A to je tako, zar nije, ako već ne smemo ni da pomenemo slobodu, hijerarhiju ili konvenciju. Ma šta, kad već ne smemo da pomenemo umetnost (ako pod njom ne podrazumevamo onu ajnrendovsku antiumetnost!) ili smisao (koji ne bi bio ne-smisao ili puki ishod), a da ne budemo optuženi za sva zla ovog sveta.

Zato onaj ko ne želi, ko neće da se pravda čini jednu možda ne veliku, ali lepu i značajnu, poštenu stvar. U romanu Đorđa Bajića „Žuta kabanica“ (Čarobna knjiga, Beograd, 2013) ima nešto od toga. Ima nešto od one koketujuće ljubavi, onog bola izmicanja, onog finog višestruko maskiranog bezobrazluka, onoga zbog čega još možemo voleti dela popularne kulture i u našem ne toliko (kako mislimo) sudbonosnom, koliko na svaki način „otežalom“ vremenu. Svest da je konvencija dogovor, pa i nekakav dijalog dakle, i to dijalog koji obavezuje, i koji za sebe traži jedan prostor apstrakcije i „proširenog poretka“, koji su upravo ono što je danas u krizi. Nije li baš zbog toga, te „krize“ najpre, popularna kultura prepoznata kao kultura liberalizma, liberalizam kao kraj istorije, a sve to zajedno kao prosta apologija kapitalizma? Jasno je, mešamo nespojive stvari, brkamo diskurse, ali nije li sve to besmileno, nije li sve to posledica zaborava? I zar su jedino ova trivijalna, „samnoreprodukujuća“ dela pozvana da nas od tog zaborava leče? Kakav je to novi mimetizam koji će nam dopustiti da se konačno pogledamo u ogledalo?

Pozivati Đorđa Bajića na još veći stepen drskosti u vidu prikrivajućeg otkrivanja, još više bezobrazluka i koketerije verovatno ne bi imalo smisla, jer bi moglo da omete njegovu lepo razrađenu stategiju, da dovede u pitanje onu poziciju i pozu koju tako strpljivo gradi, a da („kao da“) ne želi da to iko primeti. Vremenom mora biti sve više intenziteta, a sve manje opravdavanja, i stvari će dolaziti na svoje mesto. Žaliti zbog ni malo ohrabrujućeg konteksta za dela ove vrste, a koja od konteksta toliko zavise i na koji toliko računaju, takođe ne bi imalo smisla, jer žaliti se nije nimalo „svetski“; „svetsko“ naspram „otromboljenog“ je valjda osnovni kriterijum ovakve poetike. Treba se nadati da vreme radi za ovog autora, i da će slušati samo dobre savete, a ne sirenski zov korporativizma, ideologije ili pukog cinizma; da će slušati samo svoju slobodu, a ne slobodu koliko god uspešno prikrivenih gospodara ili slugu koje bi htele da su gospodari. Čistome bi valjda sve trebalo da bude čisto.

ASANŽ na Art Animi

Na sajtu Art Anima objavljen je moj tekst "Distopijski narativ sajferpanksa" posvećen knjizi Džulijana Asanža:

http://www.art-anima.com/v/2764-vladimir-kolaric-distopijski-narativ-sajferpanksa

(Vladimir Kolarić: Distopijski narativ sajferpanksa)
 

HAARP u Domu omladine

U ponedeljak 10. 11. 2014. u Domu omladine (19h) promocija antologije "HAARP i druge priče o teoriji zavere", koji je priredio Goran Skrobonja (Paladin).
U knjizi se nalazi i moja priča "Znalac čistih dana", očekivano apartna u odnosu na ostale u zbirci, s obzirom da se bavi samim temeljima zavere i teorije zavere, onome što je u njihovoj srži. Ova priča o Empedoklu nije, kao mnoge moje, priča o ratu, već o miru. Ali nije dosadna, uzbudljiva je upravo kao mir, dok je drugo ime za svaki rat - dosada. Ali jedno je poezija, drugo stvarnost...
Treba videti koliko je ovo suočavanje sa zaverama kao organizovanim dejstvom neformalne i natransparentne moći relevantno za modeliranje današnjeg trenutka, strukture današnjeg sveta, sa kojim više ne znamo šta ćemo, kao umetnici, mislioci, šta god. Teorije zavere nam nude orijentaciju, makar na način koji ne vodi duševnom zdravlju, same zavere nam nude obećanje moći, a priče o zaverama i teorijama zavere moguće traganje za (umetničkim) modeliranjem kompleksnosti, što nam se, ne samo u umetnosti, čini kao jedini način da se razaberemo, pa samim tim i da delujemo.
Pa tako, u taj ponedeljak, da vidimo, šta mi ovde i šta još možemo...