Dostojevski i Crkva na Poukama

Мој текст поводом књиге протојереја Дмитрија Григорјева "Достојевски и Црква", првобитно објављен у божићном двоброју Православља, сада и на Поукама:

http://pouke.org/forum/index/1346440445/1346440934/%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80-%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%9B-%D1%82%D0%B0%D1%98%D0%BD%D0%B0-%D0%B4%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B5%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B3-%D0%B8-%D1%82%D0%B0%D1%98%D0%BD%D0%B0-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5-r6448/

СТАНИСЛАВ ЛИ на Хипербореји!

На сајту Хипербореја мој превод песама Станислава Лија, уз нешто опширнију белешку о аутору и поетици:


http://hiperboreja.blogspot.rs/2017/01/nove-pesme-stanislav-li.html
 

TATJANA JANKOVIĆ: Danas sam bila u našoj kući

Владимир Коларић

ВРЕМЕ ЗА ПИСАЊЕ

 

Има у томе нечега због чега се почиње са писањем, због чега се уопште и пише. Или је то моја пристрасност као некога ко највише воли и уме да пише оно што се зове кратка прича, а у последње време је прилично запустио. Или нека генерацијска пристрасност, нешто као заједничко генерацијско искуство, које се овде не препознаје у виду попкултурних, културних уопште или историјско-политичких референци, нити пак носталгије или ресантимана, свеједно, него управо као искуство, оно егзистенцијално, рвање са светом једне групе индивидуа које су неком случајношћу делиле исто време и простор, и језичко-иконичку апаратуру која је требало да им помогне да су у том времену и простору некако снађу.

Али зашто толике ограде када је збирка Татјане Јанковић „Данас сам била у нашој кући“ (Народна библиотека „Вук Караџић“, Крагујевац, 2016) у питању, као да је тешко поверовати да „овде“ још уме да се пише, а да неко то уме и да чита, најзад... Јер у тим  „кратким причама“ има свега онога што тамо очекујемо да ће бити: конкретност, детаљи, сензибилизована предметност, имплицитност и „атмосферичност“, али без забушавања када треба испричати оно што треба да се исприча; писање које није јефтино политичарење и заробљеност политиком (само)наметнутној писцима и уметницима „малих народа“, онај бедан страх од претенциозности и патетике који све чини управо патетичним и помпезним преко сваке мере, оперетским чак. Оно јадно егзистирање уметника као припадника неке привилеговане „уметничке класе“ са својим од остатка друштва изолованим кодовима комуникације, системима вредности, односима моћи.

А ова књига је нешто друго, она литература у којој препознајемо себе и своје искуство и која нам помаже да се у том искуству оријентишемо, организујемо свој унутрашњи и спољашњи свет, да тај простор и то време, себе у њему, учинимо подношљивим и себи и другима; да знамо своју меру, да смо мали, али ипак не и непотребни.

И све то опет типично за "кратку причу", која да као поред своје форме има и своју идеологију. Али ипак, овде са озбиљношћу и достојанством какво би писање увек морало да има, без да се оправдава што је (само) писање и (само!) литература;  да не симулира и не тражи алиби ни у чему, па чак ни у „литерарности“.

Не може се писати ако се писања стиди и не може се писати ако нас није брига за човека.

Татјана Јанковић има благослов да нас подсећа на све оно што се толико трудимо да заборавимо, а најпре на себе саме.

Па, и као читалац и као писац кажем - хвала јој.

"Ja, Danijel Blejk" u Pravoslavlju

Moj kratak prikaz filma "Ja, Danijel Blejk" Kena Louča u Pravoslavlju od 1. februara 2017:

https://www.academia.edu/31050466/Vladimir_Kolari%C4%87._O_nakazama_i_ljudima_film_Ja_Danijel_Blejk_Pravoslavlje_1197

О Ставропољском форуму на СТАЊУ СТВАРИ

О Петом Ставропољском форуму Светског руског народног сабора, на ком сам учествовао, сада и на Стању ствари:

https://stanjestvari.com/2017/01/10/%d0%b2%d0%bb%d0%b0%d0%b4%d0%b8%d0%bc%d0%b8%d1%80-%d0%ba%d0%be%d0%bb%d0%b0%d1%80%d0%b8%d1%9b-%d1%81%d1%82%d0%b0%d0%b2%d1%80%d0%be%d0%bf%d0%be%d1%99%d1%81%d0%ba%d0%b8-%d1%84%d0%be%d1%80%d1%83%d0%bc/

DŽON MAKGREGOR: Ako niko ne govori o skrivenim stvarima

Владимир Коларић

ТАКО НЕКАКО

 

Поетика усамљености, празнине, урбаног отуђења и младалачке емотивности; детаља који се у целину формирају „у оку посматрача“; лепоте и сете малих тренутака свакодневнице, јутарњег светла и пролазности; једне неагресивне субјективности. Укратко, поетика карактеристична за кратке приче, онакве какве се толико пишу у англосаксонском свету, аматерски или врхунски, како ко и како где.

И, Џон Макгрегор (Jon McGregor) заиста јесте писац кратких прича, чак као гостујући писац на једном од британских универзитета уређује часопис који највећу пажњу посвећује управо овој форми.

Литература као одмор од убрзања, од медијских слика, од заборава малих људских живота и њиховог права на појединачност. Сетно, пасе, анахроно тек толико да понеком довољно настраном буде и секси. И да притом не мирише толико на библиотеку колико на доручак, шетњу са псом, разблажене сузе, јутарњи секс - нешто јутарње у сваком случају.

А „Ако нико не говори о скривеним стварима“ (Booka, Београд, 2011; превод Зоран Тркља и Љиљана Бубало) је ипак роман - није лако оваквој поетици у роману, на читавих више од 220 страна, али иде некако, чита се.

Заустављени кадар, замрзнути снимак једног света у пролазности, света који је као и сваки свет пролазан али и света онаквог какав  је већ прошао, бившег света, који би да свакоме даје право на интиму. Једног света који пролази, једне поетике која пролази или је већ прошла; али зар свет није увек тај који пролази, а поетике - зар су оне вечне, зар је ишта вечно у тим нашим малим животима, осим ако сви не умислимо да смо Тамерлани и Наполеони, или макар Давинчији, са „кодовима“ или без њих... А Макгрегор не би некако да нам допусти да мирне савести будемо Наполеони, него да се мало позабавимо собом и другима, таман онолико колико треба, ни премало да не буде немар ни превише да не буде наметљивост. Да ипак понешто прочитамо, онако пажљиво, и старовременски. Да не заборавимо на јутарњу кафу, понеки осмех и трептај у срцу.

„На столу, непоједено парче торте, полупразна шоља хладног чаја, мрвице“.

Све тако некако.

ДМИТРИЈ ДАНИЛОВ: ПРЕКИДАЧ

Владимир Коларић

„Лепо је кад се људи / Сећају човека“

 

Сећам се како ме је, када сам деведесетих дошао на студије у Београд, једно чекање трамваја испред СКЦ-а, управо сам звук трамваја који се приближава, уз све те људе и сву ту непоновљиву светлост, у тренутку објаснило и Београд и музику „Дисциплине кичме“, коју у основи нисам разумео све док је нисам препознао у том звуку, који као да ми је једном заувек све објаснио.

И како сам на студијама написао кратки филмски сценарио само на основу утиска једног обичног недељног јутра на Новог Београду, ни у чему посебног, али за мене тако значајног, тако преображавајућег, да ми и данас, када га се сетим, затрепери срце од неке пријатне хладноће. И не знам да ли би га се сећао да га нисам записао, да га нисам преобразио у једну стварност који није тек тренутна или нам се бар чини да није; да запис није тек гробница за доживљај, читуља, него да и чува нешто од њега, што га увек може поново активирати, макар и у сасвим промењеном виду, у складу са вашим тренутним стањем, тренутним животом, доживљајем света... варењем.

Поезија руског песника, прозаика и есејисте Дмитрија Данилова (1969), у збирци „Прекидач“ (Паидеиа, Београд, 2016, превод Душко Паунковић) слободним стихом фиксира (Руси воле да користе тај израз) управо овакве мале, незнатне епифаније наше текуће урбане свакодневнице, оне неприметне ствари, „мале и убоге“, ту неприметност и ту пролазност саму.

Песнички глас у сталном покрету пише о граду, земљи, свету у покрету, покрету просторном и временском, покрету измештања и покрету пролажења и заборава. Ипак, ове поезија не слави болест ни једне од свих могућих носталгија, она није предвидљива мистика и метафизика што овешталом симболиком тежи да „трансцендира“ досаду свакодневнице; она не идеологизује и не мистификује, већ посматра и пева, трзаје нашег временитог бића, трзаје наше појединачности у једном дивном и застрашујућем свету, нашег живота који живи само догод и само онда када је тај свет за њега истовремено и диван и застрашујућ.

Зашто нас неки људи радују, чак и ако их само овлашно окрзнемо оком у пролазу, зашто нам неке зграде, неки предели, нагоне на плач, макар и ружни и за нас небитни, обични и необележени нашим сопственим сећањем и искуством, нашим "бићем".

Оно одсуство које испуњава градове, она лепота истовремене блискости и усамљености, оно што ћемо, иако сасвим-сасвим небитно, заувек памтити, то би и „о томе“ би могла да буде ова поезија нашег тренутка и свих наших тренутака, свих оних тренутака за које бисмо волели да су наши. Трагање - речима, срцем, слухом, додиром, јер и додира мора бити - за световима који се дотичу, за самим тим дотицањем-спајањем-раздвајањем, присутвом-одсуством, руска поезија у својој најдубљој и најбољој традицији - као таква.