Aleksej Pisemski

Moj tekst o Alekseju Pisemskom, objavljen u Ruskom almanahu, br. 14, 2009.


Владимир Коларић



О стварима какве јесу



(Алексеј Писемски: Млакоња, превео Радослав Божић, Логос, Београд, 2008.)



Велики британски писац Квентин Крисп у свом Разголићеном државном службенику каже да вас „када ствари описујете бољим него што јесу, људи сматрају романтиком. Ако их, пак, описујете горим од онога какве су, рећи ће да сте реалиста. Напокон, ако о стварима пишете управо онако какве оне јесу, мислиће да сте сатиричар“. По оваквој луцидној подели, Алексеј Писемски (1821 – 1881), кога су савременици сматрали једноставним и скромним човеком, и свакако реалистом, са својом склоношћу да ствари назива својим именима и говори само о ономе што је и њему самом јасно, пре припада сатиричном него реалистичком дискурсу, и то једној узвишеној сатири која готово да искључује сваку једностраност, типизацију и гротеску, и која сведочећи о лажи света, не своди тај свет на маску, и испитујући лажни живот својих ликова, не своди те ликове-личности на карикатуру.

Уоквирујући повест под називом Млакоња народном изреком по којој је „о породичним стварима веома тешко, штавише, немогуће судити“, Писемски се у својој супериорној егзегези породичних односа, одриче суда да се не би одрекао истине, а немогућност изрицања управо претвара у њен критеријум. Иако код њега можемо препознати готово бодлеровску страст за разобличавањем (Бодлер у песми Читаоцу: „Лицемеру, ти мој брате, налик на ме“), Писемски никада не прелази границе којима би се прокламована истинољубивост претварила у гордост. Он палост света сагледава кроз недостатак љубави, чак елементарног људског разумевања, а главни узрок пропасти свог јунака, Павла Васиљевича, не види толико у окрутности околине, колико у његовој сопственој немоћи да оствари своје Богом дано назначење, у његовој слабости карактера (воље), у крајњој линији – слабости вере. Тиме Писемски судбину свог јунака уздиже са социјалне и етичке на онтолошку (дакле христолошку) раван, а како хришћанство не прави разлику између догматике и морала, а грех сагледава као онтолошку категорију, то открива и истински хришћански смисао и назначење овог дела.

У својој борби против сваког, па и сопственог, празнословља и празноумља, у неприклањању како нихилизму, као изразу измаштаног страха од људи и од живота, тако и „ружичастом хришћанству“ (израз К. Леонтјева), као, опет измаштаној, вери у обећања која нам никад нису ни дата, Алексеј Писемски је, уз Леонтјева и Љескова например, преко потребан нашем раслабљеном добу, добу крупних одлука, колико то један писац-уметник уопште може бити.