Još jedna neobjavljena priča, srodna "Poju boga Kršne".
Vladimir Kolarić
ZORA RATNIKA
Zora je, kći neba, došla s bljeskom.
To vreme ide, najviši bog.
Smrti okata, ne odnosi potomstvo, muževe naše!
Ljudi sa severa spuštaju se na nas. Ti ljudi se pretvaraju u zmije i u ptice. Kljuju našim muževima oči, izlivaju u njih otrov.
Kako da se bore protiv zverova? Kakva je nagrada bogova za ubijanje zveri?
Začeće decu u nama, ženama, od nas će postati oni. Ne mrze nas toliko da bi nas pobili. Mrze nas još više – pretvoriće nas u sebe.
Naše reči će nestati, naše pesme, i vi – bogovi naši, nestaćete.
Kakav je to život pod tuđim bogovima, tuđim pesmama, na tuđem jeziku!
Rekoše: I noć je ustupila mesto Zori.
Rekoše: Onima čiji je pogled skučen, široki je vidik rasprostrla Zora.
O Zoro, dok tako raspoređuješ sve što je zemaljsko, zasijaj sada i ovde!
Otišli su oni koji su sreli ranije Zore kako sviću, smrtnici, a sada je i nama dato da ih gledamo, dok oni koji će ih gledati ubuduće treba tek da dođu.
Zasjaj nam sada, Zoro najlepša!
I dolazi Zora, sa riđim konjima, u dobro zapregnutim kočijama!
Zora pruža bljesak na čelu dana.
Tamo su naši muževi okupljeni oko zastave u boju, gde nema radosti, gde bića strepe pred prizorom beloga dana!
Zazivamo, dođite nam u pomoć! Bogovi!
I vratiše se naši muževi.
Živi ste! Vraćate se, kao pobednici!
Nismo pobedili.
Mrtvi ste?
Poštedeše nas.
Dolaze ljudi sa severa, pretvaraju se u zmije i u ptice, oplođuju nas.
Ja, Rada, odlazim van sela. Nosim nož i sečem bilo. Sa mnom je samo Adita, dadilja.
«Položi me na rogozinu», kažem joj.
Нема коментара:
Постави коментар