Jedna od mojih značajnijih priča, još neobjavljena.
Vladimir Kolarić
POJ BOGA KRŠNE
Junaci su izašli na polje.
Arđuna je posmatrao redove, pozlaćena tela i grimizne oči.
Arđuna je na dlanove urezao svetlosni krst.
«Svaka pobeda na zemlji, pobeda je na nebu. Pobeđujem da bi me voleli bogovi», govorio je Arđuna.
«O Arđuna, kroz tebe nas vole bogovi», klicali su junaci.
Arđuna je gledao vojske. Podigao dlanove prema nebu:
«Ako pobedim cela će zemlja biti vaša, bogovi.»
Tada istupi Kršna, kočijaš Arđuninih bojnih kola:
«Ja sam bljesak blistavih stvari, pobeda, odlučnost, istina istinitih. Ja sam šiba kojom se kažnjava, ja sam državnička mudrost onih koji traže pobedu, kod tajni ja sam ćutanje, ja sam znanje onih koji znaju. Ja sam klica svih stvorenja, o Arđuna, ne postoji ništa bilo živo ili mrtvo bez mene. Ja sam onaj koji je jednim delom sebe učvrstio celu vasionu.»
I Arđuna poteže mač na Kršnu:
«Ne treba mi istina, meni treba pobeda, kočijašu.»
Kršna mu mač pretvori u splet zmija, i Arđuna pobeže.
Kršna ga pronađe među šibljem.
«Vidiš li sad kako je zemaljsko krhko, a hrabrost varljiva, o Arđuna?»
Arđuna iskoči pred boga Kršnu.
«Ti si Kršna, sad znam, i tebi darujem pobedu.»
«Daruješ mi maglu, Arđuno. Daruješ ono čega nema.»
«Ja sam heroj, o Kršno. Moj život nije magla.»
«Umrećeš danas, Arđuno.»
Arđuna poblede. Zgrabi mač.
«Pobediću smrt.»
«Nisi stvoren za zemlju, junače.»
«Ti si bog, ja sam čovek, šta mi drugo preostaje?»
«Gledaj, Arđuno.»
I na nebesima, umesto oblaka, pojavi se slika.
Tamo beše jagnje i tamo beše mesečev srp. I srp odrubi glavu jagnjetu.
Gde pade glava, procveta lotos. Na lotosu ležaše dete. Dete odraste i proguta srp.
Dete, sada čovek, sinu poput sunca, i pruži ruku Arđuni.
«Ne boj se, Arđuno», reče tiho Kršna.
Slike nestade.
Arđuna uze mač i krenu u boj.
Arđuni odsekoše glavu.
Arđuna stajaše pred planinom. Bila je noć bez zvezda.
«Pokaži mi se, o Kršno.»
Tama ćutaše.
Arđuni je bilo hladno. Arđuna zaplaka. Nije nikad tako plakao, ni kao dete.
Munja bljesnu, planina se rascepi.
Arđuna začu glas. Arđuna se osećao kao u majčinom krilu.
O Arđuna, letiš kao ptica!
Нема коментара:
Постави коментар