Moja priča objavljena u zbirci Rat ljubavi i druge priče (Filip Višnjić, Beograd, 2007).
AFRODITA SODOMIKA
Ima dana kada me zli duh uznemirava.
(Sveti Jovan Kronštatski)
Vladimir Kolarić je ušao u stan, otvorio sve prozore, napolju je sijalo sunce, onda je seo za radni sto, uključio kompjuter, a tamo ga je čekalo pismo od Aleksandra Grimaldija:
«Vladimire Kolariću, raduje me što mogu da kažem kako je sve spremno za vaš dolazak. Iz Tvrđave Srbije, prema dogovoru, krenućete tačno u ponoć. U Milanu čekaju vas nova uputstva. Užasnut belinom, Vaš, Aleksandro Grimaldi.»
Izbrisao je poruku i sačekao da se Kristina vrati sa posla. Bila je umorna i on joj je skuvao kafu. Ništa joj nije rekao o putu, nije smeo da joj kaže. Bio je zavetovan.
«Ovo je pakao», rekla je Kristina pričajući o poslu i o gradskoj gužvi.
Radovao se susretu sa Grimaldijem. Nikad neće moći da zaboravi njegovog malog sina, Pjeroa. Pjero je bio najlepše dete na svetu. Seća se, doručkovali su jednom, u Firenci, na terasi hotela Lučija. Jedna pčela se sve vreme vrzma oko njih i dečak je ubija kašičicom. Zvonko se nasmeje, zatim zadrhti, uzme nepomično malo telo u dlan i izrecituje molitvu, na latinskom. Nikada više nije ubio pčelu.
Sada je Pjero mrtav. Ubila ga je ona, krvava Helena Valdner.
«Ja ne mogu da joj se osvetim», govorio je Kolariću Aleksandro Grimaldi, «Svi će posumnjati u mene. Pomozite mi. Vi ste veliki pisac, Vladimire Kolariću, učite se hrabrosti i užasu. Uostalom, vi ste jedini koji se usudio da piše o Heleni Valdner.»
Pjero mu nije izbijao iz glave. Bio je i na sahrani. Službu je vršio kardinal Ketering, pevali su Bečki dečaci. Bilo je to nešto najtužnije što je Vladimir Kolarić ikada video.
«Ubila mi je dete», poveravao mu se Aleksandro Grimaldi. «I znate šta, Kolariću: patnja nije nikakva prozračnost svetlosti ili dubina tame, ništa burno, ni bljesak ni pad. Sve je tu, svet je tu, sve je u redu, samo – pokriveno skramom. Ispražnjeno nekako, isisano. Ne mogu to da vam opišem, Kolariću. Vernik sam, i neka mi Bog oprosti, ali onaj koji pati vidi kako bi izgledao svet bez Boga. Užasno je, Kolariću, verujte mi. Bojim se da ću pokleknuti. Uzela mi je dete, molim se da mi ne uzme i Boga. Jeste li primetili», Grimaldi je ponovo pričao o sinu, «kako mu je kosica mirisala na šampanjac?»
I onda je Vladimir Kolarić sleteo u Milano, otišao na železničku stanicu, iz kasete izvadio štap i polucilinder, šešir stavio na glavu i krenuo.
Prvo se susreo sa teroristom Ramadijem, kojem je Helena Valdner spalila lice. Ramadi je znao gde je ona i bio je spreman da to kaže Kolariću, za novac koji mu je obezbedio Grimaldi.
«Ja bih je ubio, e da znate koliko rado, delijo Kolariću, ali ne smem, svi će odmah znati da sam ja. Nek te Alah čuva, šehide.»
Onda je Vladimir Kolarić nastavio dalje. Od Elmora Volfa, aktiviste «Dece Severa», dobio je pištolj.
«Tri mi je prsta odsekla, brate. Zaklao bih je, ovim rukama, samo da nisam sumnjiv. Budi nagrađen u Valhali, junače.»
Municiju je dobio od Bolonjezea, komesara «Crvenih Armada». Bolonjezea je Helena Valdner uštrojila.
Bezbedno bekstvo garantovao mu je Lengli, tajanstveni gospodin u mekintošu.
«Ostalo je naša briga», rekao je Kolariću i nestao u magli.
I onda je ludak Kolarić jurio sve brže, svetla su promicala, tama je bila krajnja. Helenu Valdner Vladimir Kolarić je pronašao u hotelu Šeraton.
Helena je bila bela i udaljena, govorila je kao da peva. Bila je lepota sama.
«Zašto si došao kod mene, dečače?»
Vladimir Kolarić je izvukao pištolj. Nišan je laserski, meci teflonski.
«Misliš da će svet biti bolji kad mene više ne bude bilo? Tako su te naučili, dečače?»
«Nećeš se izvući! Nećeš me obmanuti, kao što si druge. Ja sam otporan», vikao je ludak Kolarić.
«Za šta me optužuješ? Šta sam ti to uradila, pišče?»
«Ubila si Pjeroa. Voleli smo se», ludak Kolarić nije mogao da zaustavi suze.
«Nisam ga ubila. Ja sam Pjeroova majka», zagudela je Helena Valdner.
«Lažeš!»
«Poštedi me, i ostani živ.»
«Pretiš mi?»
«Ako me ubiješ, oni će ubiti tebe. Idi kući, dečače.»
Vladimir Kolarić je urlao. Bacio je pištolj na pod.
«Ja sam njihova senka, dečače.»
Vladimir Kolarić je gurnuo pištolj prema Heleni Valdner.
«Ubij me.»
Helena Valdner se nije ni pomakla.
«Ja ne ubijam. Ja volim. Ja sam samo žena, dečače.»
Izvadila je jednu fotografiju, iz grudi, kraj srca. Na fotografiji su bili Grimaldi, Pjero i Helena, nasmejani.
«Mislio si da se Pjero rodio sam?»
Vladimir Kolarić se vratio u Tvrđavu Srbiju.
Aleksandro Grimaldi mu je još neko vreme slao poruke. Onda je i to prestalo.
Vladimir Kolarić je pao na kolena pred Kristinom.
«Oprosti mi», rekao je.
Kristina ga je zagrlila, privila ga je na grudi.
«Bićeš tata, Kolariću. Tata, čuješ li?»
Vladimir Kolarić joj je poljubio pupak.
«Venčaćemo se u crkvi», rekao je.
«U crkvi», odgovorila je Kristina.
Vladimir Kolarić je sanjao Grimaldija, kardinala Keteringa, teroristu Ramadija, Elmora Volfa, Bolonjezea i Lenglija, u obruču, oko Tvrđave Srbije.
Vladimir Kolarić se smešio. Bio je spokojan.
«Brak je otkrivenje i misterija. U njemu mi vidimo potpuni preobražaj ljudskog bića, širenje njegove ličnosti, svežu viziju, novo poimanje života i kroz to ponovno rađanje za sve u novoj punoći.
Naš moderni individualizam stvara posebne teškoće u bračnom životu. Neophodan je obostran napor da bismo ih savladali i da bismo uspeli da brak bude 'hodanje u prisustvu Božjem'. (Jedino Crkva može da pruži potpuno i stvarno rešenje svih problema). I tu ima nešto, što može izgledati kao najprostija stvar, ali koju je najteže postići – čvrsta namera da se dozvoli svakom supružniku da očuva svoje pravo mesto u braku – da žena smerno preuzme drugo mesto, a muž da preuzme teret i odgovornost glave porodice. Ako postoji ovakva čvrsta namera i želja, Bog će nam uvek pomoći da idemo teškom stazom, stazom mučeništva – jer pesma 'svjati mučenici' se peva tokom ophoda na venčanju – ali takođe i stazom života što daje najsilniju radost.
Brak i kao telesna ljubav, je vrlo velika tajna i misterija. Kroz njega se postiže najrealniji i u isto vreme i najmisteriozniji od svih mogućih oblika ljudske povezanosti. A kvalitativno brak nam omogućuje da prevaziđemo sva obična pravila ljudskih odnosa i da uđemo u oblast čudesnog i nadčovečanskog.
U telesnoj ljubavi, pored njene vrednosti po sebi, Bog je dao ljudskom rodu da bude saučesnik u Njegovoj svemoći: čovek stvara čoveka, nova duša dolazi na svet.» (OTAC ALEKSANDAR JELČANJINOV, 1881-1934)
Нема коментара:
Постави коментар