Odlomak iz moje duže proze FILIP OD ZLATA, svojevremeno emitovane na Trećem programu Radio Beograda.
Vladimir Kolarić
“Ništa od prave vrednosti ne nalazi se u
telu supstance, već u njenoj vrlini.”
(Paracelzus)
“Iz zasede tad naglo jurnu bog.”
(R. M. Rilke)
POČETAK
Moja potraga za Filipom počela je u zimu.
Kristina i Dimitrije ništa nisu znali o tome. Ćutao sam. Nisu me pitali. Kad se završi, sve će biti drugačije. Uvek je moguće početi iz početka.
Jer, šta reći? Petogodišnjem detetu o ljubavi, vernoj ženi o slobodi?
Zovem se Vladimir Kolarić i dobar sam čovek. Priča počinje kad i sneg. Cilj je uvek neko, a ne nešto.
Dogodilo se odjednom, kao buđenje. Soba, u sobi polumrak, napolju sneg i tišina. Belina i čistota rađa sećanje. Tišina priziva početak.
Iz snega i tišine – Filip. Poznao sam ga, posle godina.
Plav, uvojci do azurnih očiju. Pune usne, aristokratski bled ten, vitkost srne. Dlačice na rukama kao zlatne ljuspe. Bokovi kao samurajski lukovi na blještavom suncu, tek nategnuti. Zubi uveličavajuća stakla, prozori u neki bolji svet, oblake, blistave od jutra. Tu je i miris snega i limuna, vode sa izvora. Sve je tu. Ceo jedan Filip.
Da sam vernik, prekrstio bih ga, da iščezne. Ili bi tad tek zasijao, još jače?
Ovo nije sećanje. Ovo je on.
Tišina. Možda vremenski skok? Vreme zaustavljeno, vreme ubrzano, svetlosni zrak, teorije. Ne pomaže.
Stvorio se tu, iz vazduha.
Ako je to moguće, onda je moguće sve.
Nešto sam ga pitao. Nestao je. I osmeh – nestao. Ostalo je samo srce, da kuca, moje, njegovo, srce udaljenih zvezda, koga briga.
Ne vraća se.
Ja, čak se i ne bojim.
Nisam je prepoznao kad je ušla.
Mozak je govorio: Kristina. Govorio: moja žena. Mozak: vraća se sa posla.
Ostalo, ćuti. Dušu, možda više i nemam.
Obraća mi se. Osmehuje se. Primećuje da se čudno ponašam, ali je navikla. Dobra, razumna žena, puna ljubavi.
A ja, imam li oči? Šta vidim? Telo. Drvo. Kamen. Đubre. Telo.
Nešto se promenilo. Ja, ne ona. Znam: nemoguće. Ali, šta je znanje?
Bar da je ona. Rekao bih: Nevernice. Rekao bih: Izdaja.
A Filip, on je sav u oku. Trebalo bi da su reči slike.
Strašno je kad se nema šta reći. Nikad nisam mogao da ćutim. Sad moram. Da li je to ljubav?
Sledeći put sreo sam ga u očima prolaznika.
Grad je bio suv i okićen, za praznike. Praznike nisam voleo, poklone, navike. Umem da gledam ljude, stvari su mi tuđe. Šareni papir vređa oko. Poklanjanje je kupovanje. Poklanjanje stvari, kupovanje ljudi.
Sve u svemu, bio sam nastran.
Ipak, kupovao sam. Kristina je uvek bila zadovoljna, Dimitrije nikad. Sasvim pristojan prosek.
Noge trnu. Kada bi umesto trotoara posadili travu. Izloge zamračili, da ne blješte. Umesto urlanja, preko zvučnika puštali šapat.
Sve je kuća.
Iz izloga prodavnice igračaka gledao me je neki strašni robot, plamenih očiju, gipkih ruku, zmijskog glasa. I toga ima na svetu.
Na ulazu, vrata šume, kao proleće. Na vratima – on. Njegove oči, ten, usne. Nosio je dug sivi mantil i šešir iste boje. Zastao sam. Pogledi se sudaraju, kao komete.
Ništa. Svet opstaje. Filip produžava. Prolaznici prolaze, izlozi blješte, fasade osipaju.
Onda, naravno, pratim ga.
Hodao je lagano i gipko, kao i pre. Mantil je bio kvalitetan i skup, cipele crne i udobne, debelih đonova.
Dugo sam ga pratio, bez namere da ga stignem. Nisam ni pomišljao. Samo sam hodao, nogu pred nogu, leva, desna, leva. Vrebao njegov odraz u prozorima, šasijama automobila, očima policajaca i kupaca. Jer svega toga, bilo je u ovom svetu.
Pod levom miškom, Filip je nosio mali pažljivo umotan paket. Žena, deca, devojka? Zar neko može da ima Filipa?
Skrenuo je u pasaž pored zlatare. Pratio sam ga, posmatrajući eksponate. Zvezdice, srca, krstići, slova abecede i azbuke, čak i jedan mali mač, sa biserom umesto štitnika za ruke.
Oči. Njegove.
Skoro smo se sudarili.
On je miran i gleda me. Staloženo, bez osmeha, onog iz sna, posete ili vizije, šta god to bilo.
“Filipe.”
“Zašto me pratite?”
Naglasak mu je bio mek i čudan, kao sa drugog sveta.
“Izvinite, mislim da sam vas pomešao sa nekim.”
To mu nije bilo dovoljno.
“Ne razlikujete ljude. Ili smo svi mi u vašim očima braća?”
“Nećemo preterivati. Ipak, izgleda da je problem u mojim očima.”
Kao da nije nameravao da krene. Belo golubije pero sletelo mu je pravo na šešir.
Pružio sam ruku. Pero je još bilo toplo, od žive ptice. Lažni Filip se nije ni pomerio. Ili, ipak… Pokušao sam još jednom.
“Vi se ne zovete Filip?”
“Zar bi trebalo?”
“Pristajalo bi vam.”
Skinuo je šešir, uzdahnuo, popravio frizuru. Šešir je vratio vešto i elegantno, oborivši ga ka očima.
Kosa mu je bila kudrava i crna.
“Izvinite”, kao da sam se probudio. “To je bio moj drug iz mladosti.”
“To sve objašnjava”, rekao je čovek, gotovo poslovno. “Ja sam Kostja Kudrjavcev, Rus.”
“Ja sam Vladimir.”
“Vi niste Rus?”
“Nisam.”
“Šteta.”
Osmehnuo se, zdravo i blago, kao Filip, pre mnogo godina. Okrenuo se na petama, dečački.
“Ako se ponovo sretnemo, to će biti čudo”, rekao je, nestao iza ugla, blještavog izloga, svog tog zlata, ljudi u prazničnoj panici.
Utopio se, kao da ga nikada nije ni bilo. Kao u snu, poseti ili viziji, šta god.
Vladimir Kolarić
FILIP OD ZLATA
“Ništa od prave vrednosti ne nalazi se u
telu supstance, već u njenoj vrlini.”
(Paracelzus)
“Iz zasede tad naglo jurnu bog.”
(R. M. Rilke)
POČETAK
Moja potraga za Filipom počela je u zimu.
Kristina i Dimitrije ništa nisu znali o tome. Ćutao sam. Nisu me pitali. Kad se završi, sve će biti drugačije. Uvek je moguće početi iz početka.
Jer, šta reći? Petogodišnjem detetu o ljubavi, vernoj ženi o slobodi?
Zovem se Vladimir Kolarić i dobar sam čovek. Priča počinje kad i sneg. Cilj je uvek neko, a ne nešto.
Dogodilo se odjednom, kao buđenje. Soba, u sobi polumrak, napolju sneg i tišina. Belina i čistota rađa sećanje. Tišina priziva početak.
Iz snega i tišine – Filip. Poznao sam ga, posle godina.
Plav, uvojci do azurnih očiju. Pune usne, aristokratski bled ten, vitkost srne. Dlačice na rukama kao zlatne ljuspe. Bokovi kao samurajski lukovi na blještavom suncu, tek nategnuti. Zubi uveličavajuća stakla, prozori u neki bolji svet, oblake, blistave od jutra. Tu je i miris snega i limuna, vode sa izvora. Sve je tu. Ceo jedan Filip.
Da sam vernik, prekrstio bih ga, da iščezne. Ili bi tad tek zasijao, još jače?
Ovo nije sećanje. Ovo je on.
Tišina. Možda vremenski skok? Vreme zaustavljeno, vreme ubrzano, svetlosni zrak, teorije. Ne pomaže.
Stvorio se tu, iz vazduha.
Ako je to moguće, onda je moguće sve.
Nešto sam ga pitao. Nestao je. I osmeh – nestao. Ostalo je samo srce, da kuca, moje, njegovo, srce udaljenih zvezda, koga briga.
Ne vraća se.
Ja, čak se i ne bojim.
Nisam je prepoznao kad je ušla.
Mozak je govorio: Kristina. Govorio: moja žena. Mozak: vraća se sa posla.
Ostalo, ćuti. Dušu, možda više i nemam.
Obraća mi se. Osmehuje se. Primećuje da se čudno ponašam, ali je navikla. Dobra, razumna žena, puna ljubavi.
A ja, imam li oči? Šta vidim? Telo. Drvo. Kamen. Đubre. Telo.
Nešto se promenilo. Ja, ne ona. Znam: nemoguće. Ali, šta je znanje?
Bar da je ona. Rekao bih: Nevernice. Rekao bih: Izdaja.
A Filip, on je sav u oku. Trebalo bi da su reči slike.
Strašno je kad se nema šta reći. Nikad nisam mogao da ćutim. Sad moram. Da li je to ljubav?
Sledeći put sreo sam ga u očima prolaznika.
Grad je bio suv i okićen, za praznike. Praznike nisam voleo, poklone, navike. Umem da gledam ljude, stvari su mi tuđe. Šareni papir vređa oko. Poklanjanje je kupovanje. Poklanjanje stvari, kupovanje ljudi.
Sve u svemu, bio sam nastran.
Ipak, kupovao sam. Kristina je uvek bila zadovoljna, Dimitrije nikad. Sasvim pristojan prosek.
Noge trnu. Kada bi umesto trotoara posadili travu. Izloge zamračili, da ne blješte. Umesto urlanja, preko zvučnika puštali šapat.
Sve je kuća.
Iz izloga prodavnice igračaka gledao me je neki strašni robot, plamenih očiju, gipkih ruku, zmijskog glasa. I toga ima na svetu.
Na ulazu, vrata šume, kao proleće. Na vratima – on. Njegove oči, ten, usne. Nosio je dug sivi mantil i šešir iste boje. Zastao sam. Pogledi se sudaraju, kao komete.
Ništa. Svet opstaje. Filip produžava. Prolaznici prolaze, izlozi blješte, fasade osipaju.
Onda, naravno, pratim ga.
Hodao je lagano i gipko, kao i pre. Mantil je bio kvalitetan i skup, cipele crne i udobne, debelih đonova.
Dugo sam ga pratio, bez namere da ga stignem. Nisam ni pomišljao. Samo sam hodao, nogu pred nogu, leva, desna, leva. Vrebao njegov odraz u prozorima, šasijama automobila, očima policajaca i kupaca. Jer svega toga, bilo je u ovom svetu.
Pod levom miškom, Filip je nosio mali pažljivo umotan paket. Žena, deca, devojka? Zar neko može da ima Filipa?
Skrenuo je u pasaž pored zlatare. Pratio sam ga, posmatrajući eksponate. Zvezdice, srca, krstići, slova abecede i azbuke, čak i jedan mali mač, sa biserom umesto štitnika za ruke.
Oči. Njegove.
Skoro smo se sudarili.
On je miran i gleda me. Staloženo, bez osmeha, onog iz sna, posete ili vizije, šta god to bilo.
“Filipe.”
“Zašto me pratite?”
Naglasak mu je bio mek i čudan, kao sa drugog sveta.
“Izvinite, mislim da sam vas pomešao sa nekim.”
To mu nije bilo dovoljno.
“Ne razlikujete ljude. Ili smo svi mi u vašim očima braća?”
“Nećemo preterivati. Ipak, izgleda da je problem u mojim očima.”
Kao da nije nameravao da krene. Belo golubije pero sletelo mu je pravo na šešir.
Pružio sam ruku. Pero je još bilo toplo, od žive ptice. Lažni Filip se nije ni pomerio. Ili, ipak… Pokušao sam još jednom.
“Vi se ne zovete Filip?”
“Zar bi trebalo?”
“Pristajalo bi vam.”
Skinuo je šešir, uzdahnuo, popravio frizuru. Šešir je vratio vešto i elegantno, oborivši ga ka očima.
Kosa mu je bila kudrava i crna.
“Izvinite”, kao da sam se probudio. “To je bio moj drug iz mladosti.”
“To sve objašnjava”, rekao je čovek, gotovo poslovno. “Ja sam Kostja Kudrjavcev, Rus.”
“Ja sam Vladimir.”
“Vi niste Rus?”
“Nisam.”
“Šteta.”
Osmehnuo se, zdravo i blago, kao Filip, pre mnogo godina. Okrenuo se na petama, dečački.
“Ako se ponovo sretnemo, to će biti čudo”, rekao je, nestao iza ugla, blještavog izloga, svog tog zlata, ljudi u prazničnoj panici.
Utopio se, kao da ga nikada nije ni bilo. Kao u snu, poseti ili viziji, šta god.
Нема коментара:
Постави коментар