Performativi SRĐANA ASANOVIĆA

Ovaj moj tekst o stvaralaštvu Srđana Asanovića prvi put je objavljen u časopisu MUZIKA KLASIKA, broj 14, 2014. Ovde ga prenosim u celini, po prvi put u elektronskom obliku.

Vladimir Kolarić

 

Performativi Srđana Asanovića

 

Nižinski na jednom mestu u svom dnevniku kaže kako nije želeo da ide na univerzitet jer tamo studente uče politici, a umetnik bi morao da bude izvan i, rekli bismo, iznad toga. Činjenica da ovakav stav danas jedva da možemo da razumemo izvan njegove osude za eskapizam, elitizam ili esteticizam, govori više o umetnosti i shvatanju umetnosti u naše vreme nego tomovi estetičkih rasprava. On možda ukazuje na ono što je izgubljeno, ili ono što je umrlo, kada već govorimo o smrti ili makar krizi umetnosti, a o tome se danas jedino i govori. Jer jedno je kriza a drugo smrt. Dok govorimo o krizi govorimo o suđenju a dok govorimo o smrti govorimo o nebiću. Terminalna faza ili terminalno stanje je, dakle, ono stanje iza granice, ono što ne može biti obuhvaćeno, što je izvan termina, i time i izvan pojma, poimanja, reči. Kada je umetnost u krizi o njoj se još govori, o njoj mora da se govori, jer ona postoji zahvaljujuću tom govoru; tako je i cela psihologija čoveka u krizi upravo govor, očajnički, šaputav, poverljiv, koketan, kako god; psihoanaliza živi od toga, moderna umetnost živi od toga. Ali kako govoriti o nebiću, o ničemu, o onome ništa u umetnosti, u umetničkom delu koje je, je li, nešto, stvar ili događaj (ergon, pragma), nešto stvoreno, ali ne iz nebića, nego izgrađeno iz neke već postojeće tvari, predstave, iz datosti dakle, na koju ne možemo da utičemo našom slobodom i našom delatnošću, već samo da gradimo, nadograđujemo, i verujemo da je u tome naša sloboda. Ali čemu onda umetnost, čemu onda mi, najzad? Ako je umetnost umrla, vratila se u nebiće, treba prepoznati ono što je u njoj bilo koren tog nebića, ono ništa koje se sve ove vekove skrivalo u njoj, dok smo mi verovali da je umetnost možda nešto najvažnije na svetu, za čoveka, za ono što bi čovek možda mogao biti.

         Moderna, reći ćemo, daje dva odgovora na pitanje o krizi i o smrti umetnosti, tačnije u svakoj rubrici po dva, baš po meri prosvetiteljskog, enciklopedijski strukturiranog, razuma: kriza, misli se, priziva obnovu ili preobražaj; govor o smrti, s druge strane, zaključuje se ili u nihilizmu ili u veri u apsolutne potencijale čovekovog stvaralaštva, odnosno u njegovu mogućnost stvaranja ex nihilo. Govor o umetnosti je ovde opet govor o čoveku, a lukavstvo modernog uma se otkriva u podastiranju opredeljenja između izvornosti i izgradnje nekakve druge realnosti, između jedne vrste jedinstva i jedne vrste dualizma, dakle. Moderna nam ovde, navodno govoreći o umetnosti, zapravo nudi jedan izbor, sam pojam izbora kao takvog, i jednu politiku iza toga. Ali nije moderna, naravno, za sve kriva, jer zar svi mi nismo želeleli samo slobodu?

         Pozivanje na jedinstvo izvornosti nosi u sebi osećanje da je koren nebića u umetnosti njeno raskidanje sa mitskim i time ritualnim, ili pak njeno raskidanje sa prirodom kao uzrokom i osnovom svakog postojanja, a time i sa svojom sopstvenom prirodom, svojim jestastvom. Dakle, izvornost nam ili nudi odgovor na pitanje šta je umetnost?, ili ukida umetnost u ime prvobitnog sa-postojanja. S druge strane, zalaganje za umetnost kao stvaranje drugog, više ili manje autonomnog sveta, počiva na uverenju da se koren nebića umetnosti krije u deficitu energije, onog stvaralačkog potencijala ovladavanja prirodom, koji bi valjda trebalo da bude istinsko naznačenje čoveka. Krajnosti ovakvog stanovišta su vera u primat artificijalnog nad prirodnim i, ponovo, ukidanje umetnosti, koja doduše nije lišena smisla, ali jeste svog sopstvenog smisla, koji onda u tom slučaju, na primer kod ruskih simbolista, biva viđen kao religijski. Ono ništa (u) umetnosti, njeno nebiće je, dakle, kako god da pogledamo, već samo njeno postojanje, njeno pravo na postojanje, sama nužnost njenog opravda(va)nja, nužnost dakle, a ne sloboda.

         I opet se ovde vraćamo na politiku, na politiku identiteta, o kojoj je toliko govoreno i o kojoj se govori, i to iz prostog uverenja da više ne znamo ko smo, a da naš pri tome naš identitet i ono što jesmo ne zavisi od ličnosti, od našeg i svačijeg sopstva (ipostasi), već od neke prirode i neke suštine, pa smi mi, dakle, ono što ne možemo da biramo nego ono što je dato, što je nužno, što je zapisano negde, u zvezdama, u strukturi kosmosa ili u genima, svejedno.

         I sve je ovo od prvorazredne važnosti kad pokušavamo da govorimo o možda već velikoj umetnosti Srđana Asanovića, gde ispred i iznad svega imamo posla sa ličnošću, sa jednim određenim načinom postojanja, koje ipostasira (o-sopstv-ljuje) svaku i svakovrsnu stvaralačku i izvođačku delatnost, dajući joj karakter ne izvornosti ili autentičnosti, što su palanački koncepti koji ne pristaju nijednom ozbiljnom umetniku, nego dajući joj lik, obraz, jedinstvenost i neponovljivost, koja prevazilazi granice, kulturno, biološki ili perceptivno uslovljene, i omogućava komunikaciju upravo onakvu kakva ona treba da bude, kao sa-dejstvo, saučesništvo, sa-svedočenje, kao zajednicu dakle. Umetnost Srđana Asanovića leči bolesti savremenih identitetskih politika u umetnosti, koje nas u slučaju izvođenja drevne muzike, a kroz ideologizovani obrazac “etna”, prečesto suočavaju sa (lažnim) alternativama kvazi-modernizacije, koja vodi neprimerenom i zapravo neumetničkom sinkretizmu ili “poziranja” drevnosti, što vodi kiču, a možda, u kontekstu palanačkog, i nečem mnogo gorem.

         Ako nas u nečemu Srđan Asanović vodi osnovama umetnosti, ne osnovama umetnosti u nečemu izvan nje same, već onome što umetnost određuje naspram svega ostalog, to je svojevrsno jedinstvo stvaračkog i izvođačkog, gde stvaralaštvo nije ni magijska proizvoljnost ni puko proizvođenje na osnovu gotovih obrazaca i od unapred pripremljene građe, već ono “svagda novo”, a izvođenje ne kopizam i epigonstvo već iz-vođenje, ekstaza, istupljenje, izlazak iz sebe samog radi vođenja ka nečemu drugom, ka drugom i drugačijem ali ipostasno oblikovanom iskustvu, gde svi prepoznajemo sebe i svoju posebnost, svoj Bogom dani lik.

         Nesvodivost celokupnog performativa Srđana Asanovića, u svim njenovim licima i naličjima, proističe upravo iz ovog ličnosnog karaktera, iz nesvodivosti i antinomizma ličnosti kao takve, našeg sopstva u svim njenovim ispoljavanjima. A Asanovićeva umetnost je upravo u ovim ispoljavanjima, energijama, dejstvima koja, ponovićemu, nikada nemaju bezlični, bezoblični, a-morfni karakter, već nam govore, već nas pozivaju, već nas vode i uzvode.

         Prvorazredni performans Srđana Asanovića za sad ima nekoliko lica: izvođenje “starodrevne” muzike, izvođenje muzike koja pripada “visokoj” umetnosti i multimedijalni performans. Karakter njegovog izvođenja drevne muzike, fiksiranog na muzičkom disku Nišnu se zvezda niz vedro nebo (SKC Novi Sad, 2010), samom po sebi “performativno”  koncipiranom, sa zadržanim dodatnim zvukovima nastalim u toku snimanja, a zbog želje autora da “audio materijal bude ovaploćen kao da je zvučno zabeležen u daljoj prošlosti”, najbolje se ogleda u “živim” nastupima, koji na jedinstven način integrišu celokupan izvođački prostor, čineći ga prostorom umetnosti. Jer, ovakvo jedno izvođenje, svedočićemo, nije samo događaj, ono je i "mesto", prostor nečega "drugog" i "drugačijeg" od onog iz čega smo došli, a da je to postignuto bez bilo kakvih spoljnih, grubih efekata, koji bi navodno trebali da sugerišu "ritualnost" ili bilo šta slično. Asanović se pokazuje prosto kao domaćin (ali i dom sam) koji peva ali i objašnjava pesmu, ujedinjujući svoj dar i svoje takođe veliko znanje, a da bi na kraju, pozivom na zajedničku pesmu (sa publikom) na delu ostvario svoju koncepciju umetnosti, pokazavši, baš tako, na delu, u doživljaju i iskustvu, da umetnost i danas može posedovati potencijale zajedništva i isceljenja. Odsustvo poze, licemerja i niskosti, spoj opušteno-prisnog i uzvišenog čini ovaj poj i ovo pozorje retko otmenim iskustvom, koje nas je podjednako suočava sa sopstvenom bedom i niskošću, kao što nas bez trunke gordosti poziva na rast, podseća na naš istinski ljudski lik.

         U vremenu kada nas popularnom kulturom plaše kao totalitarnom, “narodnom” kao fašisoidnom, dok “visoku” kulturu smeštaju u muzeje, Asanovićevo opredeljenje za izvođenje dela Kornelija Stankovića podseća na istoričnost svake žive kulture, na to da kultura može i mora biti hrana a ne otrov, oslobođenje a ne uslovljenost i stega, a da “obrana” jedne kulture nije u “primitivizmu” izvornosti nego u njenom stalnom oživljavanju kroz ličnosno stvaralaštvo, koje sa sobom neophodno nosi onaj stepen univerzalnosti i apstrakcije koji karakterišu svaku zrelu kulturu. Ako je prvi vid, prvo lice Asanovićevog performativa okrenuto ka prostoru i ka obrascu (obrazu), ovo je okrenuto pre vremenu i istoričnosti, kulturi i samosvesti, dijalogu kao sine qua non stvaralaštva.

         Najzad, treće lice Asanovićevog performativa, i njegov treći umetnički izbor, multimedijalno izvođenje, sagledano kroz njegov omaž Kseniji Zečević pod nazivom Omnia praeclara rara (Atelje 212, 2013), donosi kod nas retko prisustvo nesvodive višeznačnosti, igre skrivanja i razotkrivanja, “čistog svedočenja”, paradosalnosti, ironije i inverzivnosti u spoju sa “ličnim vidovima bola”, što sve zajedno karakteriše poetike i estetike dekadencije. Asanović na sceni “odigrava” Kseniju Zečević, i to najsuptilnijim i najprovokativnijim  “kao” (sort of) i “pa šta?” (so what?) izvođačkim metodama, koje i pored svoje inicijalno ironijske prirode, višestruko naglašavaju emotivni i, ponovo, duboko lični i ličnosni odnos izvođača i njegovog “modela”. Ironizacijom i travestijom istrošenih estetskih i komunikativnih obrazaca, Asanović se iz prostora tela i prostora duše otvara duhu, vodeći nas, zajedno sa velikom umetnicom kojoj je performans posvećen, u one, ovde pomenute za-granične prostore o kojima ništa ne znamo i ništa ne možemo znati. “Kempiranje” ovde služi jednoj svojevrsnoj i plemenitoj kenozi, koja ne bi da predvodi nego da stalno traga, i koja ne bi da propoveda nego da se moli.

         Služenje Srđana Asanovića nas podseća, dakle, na ono što bi umetnost možda mogla i što bi svakako trebalo da bude, ako ne želi da je proguta njeno nebiće, koje je zapravo tek u našem zaboravu njenih mogućnosti i njenog naznačenja. A onaj ko zaboravlja je čovek, pa je tako on i onaj koji odlučuje, što nas opet vraća pitanju ličnosti. Nada je i dalje, dakle, u slobodi, a ne u samonametnutom ropstvu u vidu poricanja ili u vidu nužnosti. U ovu zajednicu su svi pozvani. Njegov performativ je zapravo njegovo “Hajde!”.