недеља, 8. март 2015.

UNUTRA (Mirko Abrlić i Jelena Marković, 2015)


Vladimir Kolarić

 

ONI ŽIVE

 

Od zatvorskog filma imamo bar dva očekivanja: da je metafora i da svedoči o „presnom životu“. A kad je reč o zatvorskom filmu o narkomanima, očekivanju o „presnom životu“ dodajemo i ono o izvesnoj pomerenosti percepcije, koja ostavlja traga na stilu i jeziku.

Sve ovo, sva ova očekivanja podrazumevaju da govorimo o žanru, što može biti problematično kada su u pitanju filmovi kakav je UNUTRA, u režiji Mirka Abrlića i Jelene Marković, i prema scenariju Mirka Abrlića, za kakve smo, s obzirom na nizak budžet, ali pre svega na zadata očekivanja, naučeni da očekujemo kvazidokumentarističku poetiku, sa naturšcicima i ličnim iskustvima učesnika utkanim u proces nastanka filma. I to očekivanje koje UNUTRA ruši već u startu, pa je film u mnogome bliži onima Karpentera i Kronenberga nego evropskim ili evroameričkim art favoritima. Ovo nije žanrovski film, ali nije ni meta-žanrovski: on koristi preglednost i preciznost žanra, ali ne gradi odnos prema žanru kom (bi mogao da) pripada niti žanru kao takvom.

Suptilnost ovog filma je na drugoj strani: on sasvim klasicistički izbegava takozvane „jake“ scene, čija je (receptivna) funkcija u podsticanju emotivnog angažmana gledaoca, a zapravo fiziološkom nadražaju. Takođe, on autentičnost prikazanih prizora ne gradi na vernosti spoljnoj slici predmetne stvarnosti, niti na idiosinkraziji telesnosti, već na kodovima. Kodovima opštenja unutar jedne zatvorene i hijerarhizovane zajednice, ali i kodovima telesnosti, koja se menja zavisno od obrasca koji sledi, odnosno uobličava prema liku čijem podražavanju (u osnovi slobodno) teži.

Jedan značajan domaći filmski umetnik reče da naše filmove mahom stvaraju ljudi bez životnog iskustva. Ovde nije tako, pa se zato i može govoriti o podražavanju zasnovanom na kodovima, odigravanju a ne „izigravanju“, ne onoj nesnosnoj tendenciji izvođaštva ka samoisticanju, laži taštine umesto istine svedočenja.

I sledstveno, ovo je u glumačkom smislu jedan od najuspešnijih naših filmova. Ovde je gluma askeza, jedna stroga disciplina samosavlađivanja i samoprevazilaženja. Svaki od ovih glumaca je pokazao da može mnogo, i biće nanadoknadiva šteta ako većina njih ne bude u prilici, ili ne bude imala snage, da to i dalje razvija i potvrđuje.

Jer samo se tako i mogla ispričati ovakva priča o putu, o jednom putu samouništenja, koje je upravo to – samouništenje, ne samo rezultat spoljašnjeg pritiska kakav god on bio, već nečega u nama, iznutra, onoga što nas tera da našu slobodnu volju usmerimo, umesto sa stvaranju i rastu, ka degradaciji. A samouništenje počinje onda kada se odreknemo sopstvenog imena, kao ovaj Jovan u filmu, i postanemo kao „ostali“, gde ti ostali nisu zajednica ličnosti u odnosima ljubavi nego projekcija naših sopstvenih nemoći. Kada izgubimo ime, neminovno nam se menja i lik. Opet, kao ovom ovde Jovanu, u filmu.

Zašto je moralo tako da bude? Nije. To je samo naš izbor, naša sloboda. Bez obzira na beskonačno nasilje, na strah i moć, na pohotu i manipulaciju. Jer nju omogućava samo naša zatvorenost, naše pristajanje na tu zatvorenost. Izađimo, zato, ne u smrt i ludilo, ne bekstvom, nego u život i slobodu, uzletom.

Ovaj film je pošten, on traga. On sve vreme traga, ne pravi se da sve zna i da je sve već završeno, i zato mu verujemo. On je dijaloški baš zato što ne simulira dijalog, što je inače užasna tendencija umetnosti našeg vremena; on je uverljiv baš zato što se odriče ubeđivanja, u bilo koga, u bilo šta. On je slobodan, jer nam pomaže da tragamo za sopstvenom slobodom: pruža nam uvid u kodove funkcionisanja nas samih i onog oko nas. On stoga govori o jeziku, i on je sam jezik. Koliko je takvih filmova?

 

Нема коментара:

Постави коментар