Владимир Коларић
Збирка под називом „Отац“ (Бернар, 2012, превод
Владимир Јагличић) садржи предреволуционарне приповетке великог руског сатиричког
писца Аркадија Аверченка, чија је поетика у послереволуционарном и емигрантском
периоду, иако кратком (умро је већ 1925) претрпела извесне промене. То је сасвим
разумљиво за жанр који у многоме зависи од измене друштвено-историјских
околности.
Богата руска сатиричка традиција настала је на фону
перманентне друштвене и државне репресије, неуједначеног друштвеног развоја и дубоких
културних раскола, и у најбољим тренуцима је одликује уочавање метафизичке („демонолошке“) основе (димензије) различитих
друштвених девијација, понајпре оних довољно уврежених да су прерасле у
неупитне конвенције.
Аверченко изузетно вешто и прецизно уочава
неуралгичне тачке друштвене репресије и претаче их у питко написане приповетке писане
са пуном свешћу о природи и могућностима жанра. Аверченко уочава најпре друштвене
девијације, односно механизме доминације и контроле који се генеришу унутар
самог друштва, нормализујући суштински девијантне међуљудске и шире друштвене
односе.
С обзиром да се режими, идеологије и политички
системи мењају, а механизми друштвене репресије показују завидну адаптабилност
и отпорност, ове приче су колико увек актуелне, толико и вечито неомиљене свим
властодршцима овога света, као и различитим самопроглашеним "чуварима поретка". Оне заправо откривају механизме „овога света“ и то
је њихова највећа вредност, као и највећа вредност сваке истинске сатиричке
књижевности.
Нема коментара:
Постави коментар