U SMIRAJ ŽIVOTA (Silven Bigelajzen, 2015)

Vladimir Kolarić

 

MILOVANJE JE JEZIK

 

 

 

U filmu „U smiraj života“ (Au crépuscule d'une vie, 2015), prikazanom na festivalu „7 veličanstvenih“,  izraelski reditelj Silven Bigelajzen prati poslednje etape života svoje 94-godišnje majke.  U skladu sa naslovom, Bigelajzen pravi film o životu a ne o smrti, a što pre svega znači - ne film o prošlosti, nego sadašnjosti i budućnosti. Pri čemu ta budućnost nije predstojeća smrt, mada ni potencijalna zagrobna egzistencija, već opet život.

Ovaj svedeni crno-beli dokumentarac je začuđujuće rasterećen od priča o prošlosti, sećanja, toponima i biografskih podataka, i u potpunosti je usredsređen na sadašnji trenutak jedne po svemu izuzetne osobe, u stalnom dijalogu (u kom je primat na odnosu a ne informaciji) sa svojim sinom, rediteljem filma.

Vizuelna svedenost i konkretnost, sa tek ponegde naglašenijom poetskom funkcijom (emocije, „atmosfera“), oslobođena napadne metaforizacije i simbolizacije, svoj adekvat ima i na verbalnoj ravni, lišenoj velikih pojmova, pojmova-klišea kada su slični narativi u pitanju, kakve su „duh“ ili „ljubav“, a koji se tako lako pretvore u apstrakcije. Jedina „velika reč“ u ovom filmu je život, uz veliki oprez na ni ona ne postane puki pojam i apstrakcija, da se ne pretvori u deklaraciju i praznu reč.

Ovde se život ispoljava u svoj svojoj konkretnosti, ogoljenosti, baš u tom oronulom telu, baš u tom odsustvu kulturno-socijalnih nanosa i referenci, o svojoj „ogoljenosti“, ali ne onoj agambenovski „žrtvenoj“, već iskustvenoj, onoj koja pročišćava ne samo našu prezasićenu recepciju i sujetno umovanje, već možda najpre - naš jezik. Jer tako gde je milovanje jezik, a život činjenica, sve preko toga deluje kao onaj sujetni višak, taština. A to nije odbacivanje kulture niti društva, ne „varvarstvo kao smrt stila i jezika“, nego pitanje na čemu se ta kultura i to društvo grade, i čemu ta kultura i to društvo vode, i čemu (zaboga) služe. Apstrakcijama ili životu, onoj konkretnosti koju je teško imenovati ali za koju smo svi negde duboko uvereni da znamo šta je, ma koliko nam izmicala, ma koliko je zatrpavali nepotrebnostima i zatrpavali „sobom“, našim sujetnim „ja“.

Nema ovde trancendencije, tačno, ali ni vitalizma kao njene moderne metafizičke zamene. Nema ni prazne „njuejdžovske“ pseudopsihologije, nema ni religije ni filozofije, bar kao doktrine, apriorizma . Ima možda jedino poezije, kao posrednika između tog neimenljivog života i same mogućnosti njegovog izražavanja, mogućnosti jezika. A to ukazivanje na vrednost i lepotu poezije, danas je to već skandal.

Stidimo se da fraziramo posle ovog filma, stidimo se da ne živimo. Pa šta nam još treba?

 

(Silven Bigelajzen: „Pripadam onoj vrsti koja veruje da naše lične aktivnosti i rad dovode do promene društva i da su te akcije neodvojiv deo priče o ‘humanosti’ i ’univerzumu’ u celini. Verujem da se nalazimo pred novim dobom u kojem će umetnost i duh zauzimati značajan prostor, da će dozvoliti ljudima da otvore oči i srca i tako izgraditi bolji svet“.)