У новом Руском алманаху (уредник Зорислав Паунковић) драме Вампилова и Васиљкове, поезија Данилова ("Русија воли Србију"!), Фанајлове, Сен-Сењкова, Завершњеве и, што је највећи куриозитет, песме Јелене Бујевич које је ова изузетна песникиња писала на српском језику, са ког иначе сјајно преводи.
Ту је и проза Бакина, Л. Андрејева, 3 анонимна руска писца из17. века у преводу А. Лаврика, успомене Катарине Рапај о Параџанову, путопис Васе Павковића са прошлогодишњег московског сајма и много тога другог.
У овом броју има укупно 5 мојих прилога: превод приповетке Георгија Гребеншчикова, превод поглавља из књиге једног од најзначајнијих савремених руских философа Александра Секацког "Мисија пролетаријата" под насловом "Пролетаријат и смрт", затим прикази фестивала руске драме у Бг и песничке књиге Алексеја Макушинског, и, најзад, мој путопис са путовања у Севастопољ и Крим поводом фестивала Точка сборки.
Прикази фестивала руске драме и књиге Макушинског првобитно су објављени на овом блогу и налазе се на:
http://vladimirkolaric.blogspot.rs/2016/04/beogradski-festival-savremene-ruske.html
и
http://vladimirkolaric.blogspot.rs/2016/04/aleksej-makusinski-minhenski-dnevnik.html
Путопис са Крима је пренет на арт блогазину Хипербореја и налази се на:
http://hiperboreja.blogspot.rs/2016/09/ka-novoj-reci-vladimir-kolaric.html
Проширена верзија овог текста, са фотографијама, објављена је на порталу Искра:
http://vladimirkolaric.blogspot.rs/2016/09/putopis-sa-krima-i-na-iskri-sa.html
Мој превод Гребеншчикова је први превод овог значајног аутора на српски језик, упоредо са његовим новим "откривањем" у самој Русији. Биографија овог интересантног човека могла би свакоме да буде занимљива:
ГЕОРГИЈ ГРЕБЕНШЧИКОВ (Георгий Дмитриевич Гребенщиков, 1883-1964), руски писац, новинар и уредник, родом из Алтаја, коме је и посвећена већина његових прозних дела, којима је стекао углед и популарност широм Русије. Посвећивао се озбиљном етнолошком истраживању народа Сибира и посебно Алтаја, са нагласком на животу старообредника (тзв. старовераца), којима је и посвећено његово најзначајније дело, серија од седам романа под општим називом „Чурајеви“.
Био је уредник часописа „Живот Алтаја“ и приређивач јединственог „Алтајског алманаха“ у ком је представио писце из овог дела Русије, у свом књижевном и приређивачком раду уживајући подршку и таквих имена какав је М. Горки. Као веома „енергичан човек“, како га је описао Л. Н. Толстој, 1915. се преселио у Петербург, а следеће године отишао на фронт као новински дописник и добровољац Савета Градова, организације за санитарно-транспортну помоћ. У својим новинским текстовима, у форми литерарно избрушених записа и писама са фронта, сведочио је о тешкој борби за преживљавање у ратним условима и опадању војне дисциплине, као и почецима Грађанског рата. Ипак, у центру његових интересовања су и у овом случају били људи, у литерарном смислу изузетно живо представљени.
Боравећи 1918. године у Одеси и Јалти, Гребеншчиков упорно објављује у скоро свим кримским часописима и чита своја дела на књижевним вечерима. Августа 1920. из Севастопоља емигрира најпре у Контантинопољ, а затим у Француску. Ипак, Гребеншчиков највећи део свог емигрантског живота проводи у Сједињеним Америчким Државама, најпре радећи у Музеју Н. К. Рериха у Њујорку, а касније, од 1941, заједно са супругом Татјаном Денисовном, као предавач на Колеџу Јужне Флориде. Године 1925. у савезној држави Конектикат оснива насеље руских емиграната названо Чурајевка, према јунацима његовог најпознатијег дела, док је тридесетих година сматран једним од духовних предводника руске емиграције у Америци, дописујући се, између осталих, са А. Куприном, И. Буњином, Н. Рубакином, и упорно радећи на промовисању руске културе и њеног доприноса духовној култури Запада.
Ту је и проза Бакина, Л. Андрејева, 3 анонимна руска писца из17. века у преводу А. Лаврика, успомене Катарине Рапај о Параџанову, путопис Васе Павковића са прошлогодишњег московског сајма и много тога другог.
У овом броју има укупно 5 мојих прилога: превод приповетке Георгија Гребеншчикова, превод поглавља из књиге једног од најзначајнијих савремених руских философа Александра Секацког "Мисија пролетаријата" под насловом "Пролетаријат и смрт", затим прикази фестивала руске драме у Бг и песничке књиге Алексеја Макушинског, и, најзад, мој путопис са путовања у Севастопољ и Крим поводом фестивала Точка сборки.
Прикази фестивала руске драме и књиге Макушинског првобитно су објављени на овом блогу и налазе се на:
http://vladimirkolaric.blogspot.rs/2016/04/beogradski-festival-savremene-ruske.html
и
http://vladimirkolaric.blogspot.rs/2016/04/aleksej-makusinski-minhenski-dnevnik.html
Путопис са Крима је пренет на арт блогазину Хипербореја и налази се на:
http://hiperboreja.blogspot.rs/2016/09/ka-novoj-reci-vladimir-kolaric.html
Проширена верзија овог текста, са фотографијама, објављена је на порталу Искра:
http://vladimirkolaric.blogspot.rs/2016/09/putopis-sa-krima-i-na-iskri-sa.html
Мој превод Гребеншчикова је први превод овог значајног аутора на српски језик, упоредо са његовим новим "откривањем" у самој Русији. Биографија овог интересантног човека могла би свакоме да буде занимљива:
ГЕОРГИЈ ГРЕБЕНШЧИКОВ (Георгий Дмитриевич Гребенщиков, 1883-1964), руски писац, новинар и уредник, родом из Алтаја, коме је и посвећена већина његових прозних дела, којима је стекао углед и популарност широм Русије. Посвећивао се озбиљном етнолошком истраживању народа Сибира и посебно Алтаја, са нагласком на животу старообредника (тзв. старовераца), којима је и посвећено његово најзначајније дело, серија од седам романа под општим називом „Чурајеви“.
Био је уредник часописа „Живот Алтаја“ и приређивач јединственог „Алтајског алманаха“ у ком је представио писце из овог дела Русије, у свом књижевном и приређивачком раду уживајући подршку и таквих имена какав је М. Горки. Као веома „енергичан човек“, како га је описао Л. Н. Толстој, 1915. се преселио у Петербург, а следеће године отишао на фронт као новински дописник и добровољац Савета Градова, организације за санитарно-транспортну помоћ. У својим новинским текстовима, у форми литерарно избрушених записа и писама са фронта, сведочио је о тешкој борби за преживљавање у ратним условима и опадању војне дисциплине, као и почецима Грађанског рата. Ипак, у центру његових интересовања су и у овом случају били људи, у литерарном смислу изузетно живо представљени.
Боравећи 1918. године у Одеси и Јалти, Гребеншчиков упорно објављује у скоро свим кримским часописима и чита своја дела на књижевним вечерима. Августа 1920. из Севастопоља емигрира најпре у Контантинопољ, а затим у Француску. Ипак, Гребеншчиков највећи део свог емигрантског живота проводи у Сједињеним Америчким Државама, најпре радећи у Музеју Н. К. Рериха у Њујорку, а касније, од 1941, заједно са супругом Татјаном Денисовном, као предавач на Колеџу Јужне Флориде. Године 1925. у савезној држави Конектикат оснива насеље руских емиграната названо Чурајевка, према јунацима његовог најпознатијег дела, док је тридесетих година сматран једним од духовних предводника руске емиграције у Америци, дописујући се, између осталих, са А. Куприном, И. Буњином, Н. Рубакином, и упорно радећи на промовисању руске културе и њеног доприноса духовној култури Запада.
Готово заборављен у домовини, за његово дело се
интересовање обнавља тек у последње време, једним делом захваљујући темату
посвећеном овом писцу, који је за часопис „Роман-газета“ (број 22, 2014) приредила
Татјана Черњајева. Приповетка „На Иртишу“ преведена је на основу овог издања, а
на које је преводиоцу љубазно указао познати писац и главни уредник часописа
Јуриј Козлов.
Мој превод 4 песме Јелене Бујевич објављен је такође на арт блогазину Хипербореја:
Нема коментара:
Постави коментар