Владимир Коларић
Балкански барок Кемала Мусића
Најбољи су често они наши прозни писци који пишу
као песници, који певају уместо да конструишу, трагају и боре се са речима
уместо да објашњавају и постављају готове моделе света. Као да је балканска
стварност исувише хаотична, идентитети сувише компликовани, сувише гранични за
једно сређено приповедање, за причу као образац спознаје.
Медијум такве литературе онда увек постаје језик,
који као да укида дуализам светова, свих светова у којима живимо, и хоризонталних
и вертикалних.
Па теко и роман Кемала Мусића „Недоказиве истине
Ламека Ћисума“ (Центар за дјелатност културе, Бијело Поље, 2017), чији је
главни јунак-приповедач, очекивано, ауторов анаграмски алтер-его, меша натурализам
и фантастику, књижевне референце и народну легенду, анегдоте и безмало публицистику
са чистом поезијом, уз обавезне по балканском моделу јуродиве ликове, довитљивост
као основну пучку врлину, књижевно приповедање које се лако стапа са
трачарењем, пијаним солилоквијима или бардовском нарацијом. Све је ту, наравно
- и бриколаж и карневализација као пучки антиколонијални отпор, и повлашћено место
јуродиваца као оних неуклопљених, кроз које још можемо уберљиво да изразимо
чуђење пред светом који нас је задесио, а који као да нисмо очекивали.
„Истине“ провинцијског писца Ламека Ћисума никако
не могу бити доказиве, јер речи којима их сведочи готово као да су излучевине
његовог крхког тела, које не може ни само да се раздвоји од приче коју наводно
хоће да исприча и којом би да ипак посредује своје убого балканско искуство, и
да га, ако не објасни, а оно макар изрази на једино себи својствен начин.
На крају овог кратког романа прича се заиста и буквално
осамостаљује и метеријализује, постајући некаква псеудо-вавилонска скаламерија,
и сама један велики бриколаж, који ништа и никоме не објашњава, него је просто
ту. Јер и ми, сиротиња, смо просто ту.
Наши „Борхеси“ су најбољи када, без обзира на
ниво образовања, не покушавају да буду логичари и стилисти, него народни певачи
који све крхотине савременог света, у споју са муљем, костурима и утварама
прошлости - и митске и историјске - преобликују у живо искуство живота који не
жели да се представи као оно што није. А то искуство, какво год да је, свакако
није „европско“.
Кемал Мусић, релативно изграђен писац, лепог и
упечатљивог језика, свакако је добар пример тог, макар и недовољно освештеног и
нагонског, антиколонијалног отпора, као изданка једне од најважнијих традиција
књижевности нашег предивног и трагичног Брега.
Наша песма је и даље нажалост пречесто песма
залуталости и очаја, а морала би, као у својим највишим врховима, бити песма
слободе.
Нема коментара:
Постави коментар