Моје сасвим кратке приче о Марку Краљевићу из за сада необјављене збирке "Тајна пурпурних зора".
Владимир Коларић
Vladimir Kolarić
MARKO
KRALJEVIĆ I VILA
Letele su
bele strele, tražile su junaka. Jedna je tražila grlo, druga srce vojvode
Miloša.
«Pesme nema
bez grla, ali nema je ni bez srca», objašnjavala je Ravijojla vilama.
Kraljević
Marko i vojvoda Miloš su jahali Miroč planinom.
«Izazovi
Ravijojlu, pevaj joj», govorio je Marko vojvodi. «Kad sam je sreo, hvalila se
kako peva bolje od Miloša. Kladio sam se sa njom, u bosiljak. Pevaj, Milošu!»
«Sa vilama
neću da imam posla.»
Marko ga
obori sa konja. Prisloni mu nož pod grlo.
«Hoćeš li
pevati?»
«Ne bojim se
smrti.»
«Ali se bojiš
pesme! Ustaj, Milošu.»
Pružio mu je
ruku, i vojvoda ustade. Stresao je prašinu.
Popeše se na
konja. Miloš zapeva o carstvima, o svili i kadifi, o dvorovima i kulama,
nebeskom sokolu. Marko zaplaka. I Šarac je hodao kao omamljen.
Strele
pronađoše pevača.
«Vrati mi
ga!» Marko Kraljević je zgrabio vilu.
«Voliš li me,
Marko?»
«Odseći ću ti
kose.»
Ravijojla
pokuša da se otrgne. Marko je stiže.
«Vrati mi
ga!» zagrme. Ptice zamuknuše.
«Donesi mi
njegove bele kosti.»
Marko
Kraljević se vrati na drum. Uze nož i uze mač. Odra vojvodu, sastruga mu meso,
očisti krv. Donese vili njegove bele kosti.
«Razgrni
lišće», reče mu Ravijojla, već umorna.
Marko
posluša, i tamo, u sunčanom gaju, vide vojvodu Miloša, kao od majke rođenog.
Marko ga
zagrli. Miloš je ćutao.
«Ko si ti?»
upita Marka.
Marko se
vrati Ravijojli.
«Šta si mu to
uradila?»
«On sad mora
da počne novi život.»
Marko obuče
Miloša, posadi ga na konja, odvede ga.
«Pevaj,
Milošu.»
«Šta da
pevam, kad ne znam nijednu pesmu?»
«Pevaj,
Milošu. Šta si video u smrti. O tome pevaj, Milošu.»
I Miloš je
zapevao. Marko zaplaka, burno, poslednji put, sve do smrti.
MARKO
KRALJEVIĆ HRANI ORLA
Marko
Kraljević i Šarac posrtali su jedan pored drugog, u kamenjaru. Sunce je pržilo,
ničega nije bilo osim kamenja i zmija.
Ovde su, jer
ih je napojila Ravijojla, na raskršću, gde su je sreli.
«Daću vam
vode i od nje ćete ožedneti», rekla je Ravijojla.
Marko se
nasmejao.
«Žedan sam, a
daj pride i Šarcu», uzviknuo je.
Tako su se
našli u kamenjaru.
«Osvetiću ti
se», pretio je Marko, već skoro bez glasa, Ravijojli. Šarac je već pao.
«Izaći ću ja
odavde», Marko je sam nastavio dalje.
Na kamenju je
ležao orao.
«Napoj me»,
rekao je orao Marku, «Odleteću i dovesti pomoć. Što da obojica ginemo?»
«Čime da te
napojim, ptico?»
Ptica je
malaksavala.
I Marko
izvadi nož, zaseče svoju levu ruku, nahrani pticu.
Ptica odlete.
Vratio se do
Šarca, zagrlio ga, pričao mu.
Ponovo su se
našli na raskršću, sa Ravijojlom. Sve je bilo u žuboru, i u cveću.
«Ne ubijaj
me», zavapila je vila.
«Zahvali
orlu», reče Marko i produži.
Orao je
leteo, po plavom nebu.
RAT SELA
Pop Luka je
služio u oba zavađena sela, a crkva se nalazila tačno na pola puta između
jednog i drugog. Sela su se odavno krvila, niko više ne pamti zbog čega. Pop
Luka ih je smirivao koliko je mogao, ali uskoro i njega zamrzeše.
«Odredi se,
pope. Ne možeš služiti i Bogu i Satanailu», govorili su seljaci.
Letina je
propadala, stoka crkavala, kuće behu zapuštene, sve zbog rata između sela.
I pop Luka
pozva Kraljevića Marka.
Marko dojaha
na Šarcu, u punom oklopu. Ode kod starešina oba sela i reče da moraju da se
izmire, ili će imati posla sa njim. Seljaci pristadoše, Marko se napi vina i
ode da spava. Ali seljaci iz oba sela se dogovoriše i zajednički Kraljevića
Marka zasuše kamenjem i strelama. Ranjen, Kraljević Marko se povuče u planine.
Na planini ga izleči Ravijojla i on se vrati.
Za to vreme,
seljaci su proslavljali pobedu. Na kraju su se ujedinili i spalili crkvu, a pop
Luku kamenovali, sve do smrti.
Ali Marko uđe
u selo. Spali ga, ne ostavi nikog živog, ni ženu ni dete. Krenu u drugo selo.
Seljaci mu padoše pred noge. Molili su da im oprosti, da nisu krivi oni, nego
oni drugi, što ih je već pobio.
«Svet je pun
gada», reče Marko i pobi ih, ne ostavi nikog živog, ni kamen na kamenu.
Marko oplaka
popa Luku i sahrani ga. Iz zgarišta crkve izvuče kameni krst i pobode ga u
zemlju.
Marko,
Ravijojla i Šarac krenuše, ni sami nisu znali kud.
MARKO
KRALJEVIĆ I FILIP MADŽARIN
Marko se
ogrnu vučijom kožom, krenu na sever.
Prešao je
Savu, ušao u Srem.
«Turčine!»
rugala su mu se deca. Šarac ih rastera.
Svatovi su ga
gađali balegom. Marko ubi mladoženju i kuma, raspade se svadba.
Na Karlovcu
trideset tri kule.
Doziva Marko
pobratima, Filipa. Na kulu izađe Anđelija, žena Filipova.
«Mi smo
Evropa, ne primamo Orijentalce», reče mu Anđelija i povuče se.
Marko uđe u
krčmu, popi vina. Poznade ga vojvoda Vuk.
«Ode Filip u
Budim. Boji se da ga ne obrukaš.»
Napiše se.
Marko krenu dalje na sever, u Budim.
U Budimu
trideset tri kule. Doziva Marko pobratima.
Na kulu izađe
Eržebeta, ljuba Filipova.
«Ništa te ne
razumem, Turčine. Govori normalno», povika Eržebeta, ispsova ga, povuče se.
Jurnu Marko
na Budim. Osvoji ga. Odseče Eržebeti glavu. Upita glavu: «Gde je Filip?»
«Otišo dalje
na sever, u Germane, da ga ne obrukaš», reče glava i zamuknu.
Krenu Marko
dalje na sever, u Germane.
MARKO
KRALJEVIĆ I MUSA ARBANASA
Sultan posla
po Marka, Marko je došao.
«Treba ubiti
Musu Arbanasu. Otima carsku zemlju, divlja. Hoće da bude veći od cara i
carstava», govorio je sultan u Stambolu.
«Šta ja imam
sa tim?» upitao je Marko, mirno pijući vino.
«Ja i ti smo
neprijatelji, Marko. Ali ako ne bude carstva, neće biti ni mene ni tebe,
Kraljeviću. Tvom narodu će uvek biti bolje pod carstvom, nego da padne u ruke
bandita.»
Marko je
razmislio.
«I, šta ja
imam od toga?»
«Zar junak
traži platu?» lukavo primeti sultan.
«Napoj mi
Šarca, care. Pa idem da ubijem Musu Arbanasu.»
Marko
Kraljević uđe u Musine zemlje. Izađoše pred njega, pobi ih. Jednog poštede,
posla ga kod Muse.
«Reci mu da
je ovde Marko. On zna šta to znači.»
Musa se
pojavio, na ogromnom konju.
«Udružimo se,
Marko. Ukinimo carstva.»
«Brani se,
Musa», viknu Marko, poteže buzdovan.
Musa se
branio. Borba je trajala do podne.
«Idi, Marko.
Što da ginemo?»
«Bojiš se,
Musa, je li?»
Musa navali.
Kupali su se u znoju i u krvi.
Marko ubi
Musu. Zaplaka.
«Oživi ga»,
naredi Ravijojli.
«Što je junak
veći, teže ga je oživeti. Kad ovakav junak umre, pomaže samo Bog», reče vila.
Marko zarida,
sahrani Musu.
«Gde je
glava, Musina, Marko?» upitaše ga u Stambolu.
«U zemlji,
gde i Musa. Nećete je dobiti, nesoju.»
Sultan posla
čitavu vojsku da ubije Marka. Marko svima odseče glave, posla ih sultanu.
«Sve one ne
vrede kao jedna Musina», poruči mu.
GRAD KOSTUR
Marko uđe u
kafanu, napi se vina, rane zarastoše.
«Dosta mi je
ovoga», požalio se Šarcu.
Upravo je za
sultana pobio brdo Arapa.
Pri povratku,
svratio je na Svetu Goru. Uđe u crkvu, prvi put u svom životu.
«Može li išta
sprati svu ovu krv sa mene, oče?» upita igumana Gavrila.
«Junak je
onaj koji se boji Boga. Ko se ne boji Boga, kukavica je», reče otac Gavrilo.
«Trista
godina se potucam. Rane lečim vinom, strast tuđim ženama, bes ubijanjem. Ima li
mi spasa, oče?»
Marko se
pričesti, ode iz Hilandara.
Vrati se
kući, ne zateče nikog živog.
«Sve ti pobi
Mina od Kostura, Marko», rekoše mu seljaci.
Ode Marko
pred grad Kostur.
«Previše je
krvi. Previše krvi, Šarče moj junački», reče konju. Zaplaka.
«Ne mogu»,
promuca.
Grad Kostur
se beleo na steni.
«Ničeg više
nemam», reče.
Sunce je bilo
u zenitu.
«Jebena
pustinja.»
Već je
prestao da jeca. Uspravio se.
«Mojom rukom,
Bože. Na mene greh.»
Krenu. Spali
grad Kostur.
Odseče glavu
Mini od Kostura.
Rane zaleči
vinom.
SMRT MARKA
KRALJEVIĆA
Marko se pope
na brdo.
«Sve je isto
onako kako je govorila vila.»
U sredini
kladenac, sa strane dva jablana.
Šarac tužno
zarza.
«Ovo je kraj
puta, Šarče.»
Nagnu se nad
kladenac. Zagleda se u svoj lik.
«Nikad nisam
bio ovako lep, druže», reče Šarcu.
Šarac je
ćutao. Znao je.
Marko Kraljević
uze mač, odrubi mu glavu. Izli konjsku krv u kladenac. Voda ostade bistra.
Zagleda se u
jablanove, u vrhove. Nebom je kružio orao.
«Čeka me»,
reče.
Zaroni u
kladenac.
Ravijojla ga
je gledala, iz daljine, iz šuma.
Vila je
zaplakala.
Car u
Stambolu pocepa pismo.
«Nemoguće»,
reče.
Na severu,
Sibinjanin Janko je znao da se i njemu bliži kraj.
Orlovi su
jecali, stresali su svoj bol, kao perje, dole na svet.
U Hilandaru,
iguman Gavrilo zapalio je sveću.
I Marko vide
reke krvi. Marko vide svetlost.
Vide oči.
«Ko si ti?»
upita.
Нема коментара:
Постави коментар